Прочитај ми чланакНарод наслућује да ће ускоро све у Србији бити приватно; уосталом и власт се понаша као приватни власник државе, чији радници немају шта да једу, не примају зараде, немају оверене здравствене књижице, а све то због незаконитог понашања послодавца који је, мртав - хладан, изнео сав свој "екстрапрофит" из земље, а у питању су углавном странци. Стављање наших стратешких ресурса на добош равно је брисању наше будућности. Због корупције у држави земља нам изгледа као друштвена фирма из доба Југославије, коју будзашто приватизују, распарчавају и продају у деловима. Чинећи то, држава свесно гази националне интересе зарад личне користи.
Председник Ћациленда Александар Вучић оглашава се често путем видео-снимка, где шаље „јаку поруку“ народу.
– Много пара се споља улаже у рушење Србије и њене слободе, али, гарантујем вам, Србија ће победити. Ми ћемо као политичари да дамо све од себе, да урадимо свој посао и као мала земља супротставићемо се. Зато што образ нема цену, јер Србија није на продају, отаџбину волимо више од свега. Зато ћемо се супротставити свима вама који мислите да можете да мењате историју и да нас окарактеришете као геноцидан народ – наглашава председник Вучић, вазда.
Феномену тоталне обмане постоји некава теорија или бар претпоставка која би објаснила ту појаву. Тотална обмана народа представља владајућу „културу лажи“, коју производи репресивно измишљање стварности и негирање чињеница. У тој „култури“ чињенице се хапсе и постају недоступне за ширу јавност. У децембру прошле године дискусија о поверењу Влади, предложеном буџету, спорним законима, као и о некомпетентности и корупцији која је однела 16 невиних живота, о дефициту буџета од 3 одсто и даљем задуживању Србије, није смела да се одржи. Расправа о законима који омогућавају наставак пљачке Србије није била опција за актуелну власт.
У име обичног народа Вучић је срећан због повећања минималне зараде, јер то, како он тврди, показује бригу о људима и бригу о сиромашнима. Председник Србије Александар Вучић се показао као вешт у склапању аранжмана са међународним партнерима Србије, старајући се да свим заинтересованим странама да нешто, али, што је најважније, никоме не да све. Лако је поклањати и трошити туђе на наш рачун. Ту се неизбежно поставља питање урачунљивост. А од 2014. до 2015. продато је 45 предузећа, а од 2015. до 2016. још 20.
ПКБ је продат компанији Ал Дахра из Уједињених Арапских Емирата 2018. године, за око 121 милион евра. Крајем 2017. години држава је продала свој удео (93,73 посто) у власништву компаније Галеника компанији “Елиус“ за тричавих 16 милиона, а затим са новим власником следеће године остварила губитак од 10,3 милион евра, иако је власт продају Галенике представила као нешто успешно. РТБ Бор продат је на крају 2018. године кинској компанији „Зиђин Мајнинг“ за 350 милилона долара. А 2020. продала је 83,23 одсто обичних акција Комерцијалне банке словеначкој Новој Љубљанској Банци (НЛБ) за 387 милиона евра. Ко би се свих сетио?
Александар Вучић литијумом покушава да купи Немачку као што је аеродромом, метроом и „рафалима“ купио Француску. Шта још и коме иде на продају? Вучић је отворио и Србију за арапски свет. Уједињени Арапски Емирати су уложили милионе долара у пројекат Београд на води, који прате разне контроверзе – од оптужби за узурпацију земље до корупције. Ни САД нису остављене по страни. Србија је у мају склопила договор са Џаредом Кушнером, зетом председника САД Доналда Трампа, да изгради пословно-стамбени комплекс на рушевинама зграде некадашњег бившег Министарства одбране Југославије у центру Београда.
У недавном интервјуу за британски Фајненшел тајмс, Вучић је инсистирао на томе да је реч о чисто „пословном подухвату“. А њих има још.
