Прочитај ми чланак„Олуја“ може бити тачка сагласја Срба и Хрвата ако Китаровићева, Пленковић или неко после њих ко представља Хрватску прво клекне као Вили Брант и искрено се поклони жртвама, а потом, да би сви поверовали, укине за вјеки вјекова прославу етничког чишћења као национални празник.
„Показала нам је шпорет и рекла: ’Погледајте, овдје сам кухала ручак за мајку. Погледајте ову спаљену шерпу, у њој сам кухала ричет, мајка ми је имала 81 годину и била је непокретна. Лежала је у кревету‘. Отац те жене је био уз мајку. И он је имао 81 годину. Чули су лавеж паса и звук некаквог транспортера. Рекла нам је како су она и отац побјегли уз брдо у близини и показала нам мјесто гдје су се у камењу сакрили. Војници су дошли. Чула је једног како говори: ’Сад све то запали!‘ Рекла нам је да су и кућа и мајка у њој изгорјеле као шибица док су она и отац силазили натраг“.
© AP Photo/ Ebrahim Noroozi
Претходни цитат део је сведочења новинара Бојана Муњина, који је 1990-их радио у Хрватском хелсиншком одбору, а после „Олује“ је обилазио села око Книна.
Случајеви кад коментари нису слободни
„Памтим једну свједокињу која нас је одвела у своје село. Била је већ зима. На прагу једне куће пронашли смо убијену старицу. Свједокиња нам је рекла да је имала 82 године. Поред ње је лежао њезин син. То су били рођаци те жене, не сјећам се имена, али она нам је рекла како се зову и ми смо све то записали. Син је имао шеудесетак година. Та тијела су се распадала. Видјели смо на жени црну хаљину, црну мараму, обичне сељачке хлаче код сина. Ноге су им биле везане жицом…“, испричао је Муњина недељнику „Новости“, који у Хрватској издаје Српско национално веће.
У истом тексту немачки новинар новинар Ридигер Росиг каже да му је у памћењу остао смрад напуштеног подручја.
„Написао сам текст у недељнику ’Време‘ који се зове ’Мирис празнине‘. То је смрад који је остао иза људи. Свугде су ишле животиње које није имао ко да нахрани. Чудили смо се да нема мачака, јер је идеално за мачке ако се све поквари. Видели смо свиње, краве, коње… У ваздуху се осећала мешавина смрада остављене људске хране, лета, врућине, воћа, меса, гована, свега… Невероватно!“, поновио је Росиг.
„Надам се да ћемо једног дана бити у стању да заједно обележимо ’Олују‘ као акцију која је прекинула великосрпску агресију, великосрпску политику у којој су жртве били и многи Срби и које су управо њихово локално руководство и власти из Београда истерали из њихових домова“, рекла је председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић на Книнској тврђави поводом обележавања 22. године откад је са њихових огњишта протерано 250.000 Срба, а око две хиљаде њих убијено.
Непристојној понуди хрватске председнице претходила је политичка опаска да она не види разлог зашто се неко не би поклонио српским жртвама.
„Ми се не веселимо било чијој тузи и верујемо у заједничку будућности свих грађана“, поручила је Китаровићева, пре него што се склонила са сунца.
Чињенице су увек свете
„Нема леша — нема злочина“, позната је стара опаска којом се желело рећи да за сваки злочин мора постојати доказ. Чак и да нема онолико гробова и онолико сведока етничког чишћења, само сведочења која је Спутњик пренео из „Новости“ (а тамо их има много више) довољан су доказ да је злочина било.
И Грабар Китаровићева, ма колико лицемерна била, потврђује да је злочина било, али искривљује истину посредно упирући прстом у Милана Мартића и Слободана Милошевића. Оно што хрватској председници срећу квари јесте чињеница да, ма какви да су били, Мартић и Милошевић нису спаљивали живе старице. То је учинио неко други.
Можда Срби и Хрвати могу да се сагласе да нису сагласни око многих питања, па да будуће генерације наставе нормалан живот једни поред других.
Свакако да и „Олуја“ може бити тачка сагласја два народа ако Китаровићева, Пленковић или неко после њих ко представља Хрватску прво клекне као Вили Брант и искрено се поклони жртвама, а потом, да би сви поверовали, укине за вјеки вјекова прославу етничког чишћења као национални празник.
За здравље хрватске нације, балканских држава, европске цивилизације погубно је играње у штиклама по туђим гробовима. Остане се без ципеле, па је пут у будућност неизвестан.
