Живи и пусти друге да живе. Веруј и пусти друге да верују. Не веруј и пусти друге да не верују. Шта је лоше у побројаном?

— Јеси ли ти верник?, чујемо да пита госпођа саговорника, док седа за сто у кафићу.
— Јесам, што питаш?
— И-јууу, уопште ми не личиш. Сад сам била до Саборне цркве, па сам под утиском.
— Значи, кажеш да сам лош човек?
— Не, не то. Али, некако ми ниси личио на верника. Превише делујеш модерно.

Престали смо да пуштамо „новинарско уво“ и слушамо даљи ток разговора за суседним столом, али нисмо престали да размишљамо о овој теми. Поготову јер је период кад је актуелнија него иначе — како због обележавања Божића, тако и због све чешћих верских сукоба у свету, а изнова је започета и дебата о учењу веронауке у школама.

Нацртај верника

Збиља, на кога то данас личи верник? Постоји ли неки фото-робот таквог човека/жене? И да ли је исповедање вере везано за време, модерност, социјални статус и поднебље?

Да ли је верник онај/она што се — у градском превозу, пешице или како год — крсти кад прође поред неког верског објекта? Или је то неко ко у ресторану бира посну храну и тражи еспресо без млека? Можда је главна асоцијација, због све чешћих сукоба на Блиском истоку, неко са брадом и митраљезом?

Међутим, да ли је стварно ово права слика верника? Одмах да вам кажемо — није. Може да буде, али није.

Сви верујући чине оно што само име каже — верују. Таквима, најчешће, не требају докази, па зато вера и јесте веровање, а не једначина. Није нешто опипљиво, нешто што се може прочитати у збиру на дигитрону или видети као што су комунисти видели Тита, па су веровали у њега, а све друге правили смешним јер верују у нешто што нису видели.

Сви претходно насумично наведени примери су појавни, видљиви одједанпут, без застајкивања, ослушкивања и у оку и глави посматрача схваћени на прву. Такво је, наиме, и време у којем живимо. Све је постало ствар перцепције — а не садржине, све је форма — а премало тога је садржај, превише брзо и најчешће кусо, и све траје онолико колико је потребно да се напише један твит.

Незнање као узрок

Нема дана да не чујемо за неко убиство у име вере, док истовремено нема медија у којем не постоји неко „сматрање“ о веронауци у школама.

Ниједна вера не пропагира убијање, одговорно тврдимо. Све остало су намерно погрешне интерпретације и коришћење вере у политичке, бизнис или неке друге сврхе. Једна од брана тим злоупотребама свако може бити и изучавање религије у образовном систему, па тако и боље познавање своје и туђе вере. Притом, то никако не мора да значи да ученици морају да буду верници. Важно је једино да знају нешто о томе.

„Смешно звучи слушати — рај, пакао, бестелесно оплођење девице Марије, васкрсење и не треба тиме пунити главу деци“, може се прочитати на интернет форумима на ову тему или се чути у обичном разговору. Често чујемо овакве интерпретације према којима је веровање, исповедање вере или држање до принципа које прописују различите цркве нешто заостало и да је, као такво, производ мањака знања. Међутим, чини се да су такве интерпретације управо производ незнања али незнања интепретатора, а не оних који верују.

Живи и пусти друге да живе. Веруј и пусти друге да верују. Не веруј и пусти друге да не верују. Шта је лоше у побројаном? Ништа. „Не чини другима оно што не би волео да се деси теби“, сажетак је, на пример, православне вере. И то никоме не смета, тачније не би требало да смета.

Али очито да некоме смета. Има чак оних који се надају да ће Српска православна Црква бити довољна паметна да не буде, како кажу, камен о врату будућности Србије. Претпостављамо да такви мисле на светлу будућност, али не знамо шта им у томе смета Црква. Па ено, и отац Сава Јањић твитује као и они, чак сувислије. Или ће бити да некоме смета јака Црква као брана будућности у којој ће једино бити важно да имамо у се, на се и пода се, а за Дечане ко те пита.

Свету је потребан „опијум“

Ономадашњи комунисти су говорили да је вера опијум за народ, а дали су народу комунистичку идеологију као опијум, тачније дали су им своју интерпретацију те идеологије. Међутим, ма колико та идеологија била погубна, она је држала људе у неким оквирима који нису само правно-законски. Ако би урадио нешто за се кривично не одговара, али није баш у реду да то учини, ономадашњи човек се плашио реакције партије. Онај пре њега реакције Бога. И систем је функционисао.

И ма колико некима ово што читају било превише анахроно, несувисло, или чак глупо — сматрамо да је свету, и човеку у том свету, потребно нешто ван законских норми, неки код, кодекс и принцип којег ће да се држи. Ако тога нема, онда је на делу анархија у најгорем смислу овог појма. Хаос са безброј лица.

Није сваки човек, само због тога што верује или каже да верује, према правилу добар човек. Али, ко иоле познаје основне принципе свих религија зна да оне пропагирају поштење, добро чињење и правду као врховна добра, па је зато логичније да такав буде и добар човек. Значи ли то да су атеисти или агностици лоши људи? Не, никако. Све је од човека до човека. И до тога како се неко постави у најразличитијим ситуацијама и ипак успе да буде човек и из њих изађе као човек. А вера у нешто може свакако у томе да му помогне. Права вера.

Извор: rs.sputniknews.com – Ненад Зорић

Ознаке: атеисти, Бог, верници, мода, Ненад Зорић, православље, православна поука, СПЦ