Прочитај ми чланакДавних педесетих година прошлога века, нас средњошколце, с обзиром на то да се још у ваздуху осећао смрад минулог суровог рата, понајвише су привлачила дела Ериха Марије Ремарка. Његов први и аутобиографски роман „На западу ништа ново“ је сведочење о страхотама Првог светског рата. Описао је бесмислени покољ учесника, патње, свирепу и сурову стварност, глад („са гладнима се тешко може разговарати“), не бирајући речи да прикаже све баханалије у том крвавом вртлогу.
Давних педесетих година прошлога века, нас средњошколце, с обзиром на то да се још у ваздуху осећао смрад минулог суровог рата, понајвише су привлачила дела Ериха Марије Ремарка. Његов први и аутобиографски роман „На западу ништа ново“ је сведочење о страхотама Првог светског рата. Описао је бесмислени покољ учесника, патње, свирепу и сурову стварност, глад („са гладнима се тешко може разговарати“), не бирајући речи да прикаже све баханалије у том крвавом вртлогу.
Нажалост, тај и други Ремаркови романи („Три ратна друга“, Повратак“) нису били опомена разним лудацима – Хитлеру и свим хитлерчићима (у Хрватској, Италији, Јапану, Украјини, Словачкој и које куде).
Сваки рат је у ствари једно бесмислено убијање, помрачење људског ума. Ниједна животиња, чак и оне крволочне, не могу се упоредити са припадницима људског рода који постану крволоци. Животиње углавном убијају да би се храниле или одбраниле, док припадници људског рода вековима измишљају нова застрашујућа средства и нове сурове начине убијања, истребљивања дојучерашњих сународника, комшија.
Шта се то догађа са Хрватима још од када су се населили у једном делу данашње Хрватске. Било би неозбиљно сврстати свеколики хравтски народ у убице, разбојнике, фашисте, усташе (иако су кроз историју у ратним походима (у ратним походима, подвукао ККС) остављали пустош иза себе – крилатица „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата“ настала је у време Тридесетогодишњег рата католика и протестаната и покоља којег су починили Хрвати у Магдебургу), али је и неозбиљно праштати свим хрватским вођама од памтивека, посебно оним из Другог светског рата и надасве садашњим (напомињем да сам прихватио примедбу на један мој текст познатог хрватског аналитичара Томислава Јакића, да нису сви Хрвати усташоидни, као и став Ведране Рудан: „Обични људи у Хрватској нису острашћени лудаци“).
„У Хрватској ништа ново“: хрватски народ, од стварања прве државности до данас има две несреће: лоше вође и Ватикан, односно католичку веру, која није вера већ занимање (о злоделима Ватикана и насилном покрштавањау, покатоличавању по целом свету, уз потоке крви, све је написано). Једини је излаз био да су сви хумани људи на кугли земаљској, посебно у Европи и у државама које се граниче са Хрватима, прекидали комуникацију са таквим вођама. То би подстицало хрватски народ да изњедри неке друге и другачије вође.
Нажалост, ни Европу, а ни свет не занима хрватска прошлост. То вође у Србији не схватају, већ стално кукумачу, мислећи да ће у тој Европи и свету пробудити свест и савест. Трагично је што Европу и свет не занима ни садашње понашање хрватских вођа.
Хрватска није испунила ниједно поглавље за учлањење у ЕУ, а та црна рупа – ЕУ, примила је оберучке. Европа, ЕУ, са Импријом зла на челу, имају један други циљ, да православним народима одузму историјско памћење и веру (циљ похода Запада на Русију преко фашизма у Украјини и не сам у Украјини, је, пре свега, уништење православне вере). Њих не занимају злодела које је починила Ендехазија.
Напротив, у последњем крвавом етничком и верском рату, многе баханалије хрватских (и муслиманских) вођа управо су они смишљали и измишљали, давали свакојаку помоћ – новац, оружје, плаћенике специјалце, пропаганду, логистику ,посебно у разним бљесковима и олујама. У дипломатији, МО, историји, нема примера да се страни амбасадор меша у унутрашње проблеме, посебно сукобе у земљи пријема. Лумпамабасадор Империје зла у Хрватској Галбрајт – јахао је на хрватском усташком тенку у протеривању и суровом убијању Срба у Славонији – бљесак.
Које су основне грешке у понашању српских вођа?
Сећам се када је С. Милошевић (март 1994. године) одлучио да са тадашњим хрватским вођама, с Туђманом на челу, седне за преговарачки сто и у Загребу отвори Биро, не осврћући се на критике, а посебено на оно што су Јевреји рекли Туђману: „Не, док сте ви на власти и ваши бојовници, ни посета ни дипломатских односа“. Осим те непромишљене одлуке, подсећам да је имао 27 разговора са Туђманом и Шаринићем. О тим разговорима Шаринић је написао књигу у којој није пропустио, осим тема разговора, да имплиците и експлиците прља, понижава и вређа српски народ (била је забрањена у Србији, тако да 99 посто Срба чак и не зна да та књига постоји).
У време преговора о успостављању дипломатских односа – бироа у Загаребу и Београду, написао сам критички текст под насловом „С Хрватима за столом“, који је објавила „Политика“ (02.03.1994). И дан данас не могу да верујем да га је „Политика“ објавила, с обзиром на то да је Милошевић (према казивању његовог зета и мог колеге, дипломате, Мишљеновића) био бесан, упитавши га: „Ко је тај К.К.С“ (последице које сам имао, нису тема овог текста). Поруке и ставове које сам тада изнео, могу се, без редиговања, применити на садашње понашање и односе и једних и других вођа.
Након последњих догађања у Хрватској (споменик усташком терористи Барешићу, обележавање разних олуја, уз неизоставни усташки поклич „за дом спремни“, усташко лапрдање Милановића и др) и БИХ (изјаве против српских вођа, поводом годишњице Сребренице, посета Бакира Рашкој области, односно њиговом санџаку, изјаве о „прогону бошњака“, мислећи на муслимане, и др), наше вође, посебно тројица министара, давали су непримерене изјаве које су, нажалост, у истој равни са поступцима и лапрдањем вођа у Загаребу и Сарајеву. Ни у Хрватској, ни у Црној Гори, ни у БИХ, ни у Србији, нико нема храбрости да каже својим вођама једно велико – ЗБОГОМ.
Посебно су недопустиве изјаве министра спољних послова Србије.
Када је подигнут споменик убици Барешићу, министар сопљних послова требало је да изврши увид у досије и обимну документацију у МСП-у (о убиству амбасадора Роловића) на основу које даје саопштења, а не да лапрда као да је на митингу и промовисању партије чији је вођа.
Само да је на конференцији за штампу прочитао један шифровани телеграм амбасадора Роловића бр. 15…, више би постигао и у Србији и у Европи од примитивих претњи. У телеграму је Роловић, између осталог, написао да високи функционери хрватске сарађују са усташким вођама у Шведској (тужно је да су тих дана неки вајни историчари и аналитичари у масмедијима „откривали рупе на саксији“, понављали већ давно испричане приче о логору у Јасеновцу и др. стратиштима, које не занимају, како је већ наведено, ни Европу ни Империју зла, посебно хрватске вође, уместо да су „прошетали“ до МСП-а и извршили увид у документацију, шифроване телеграме, који су после 30 година свима доступни).
Одмах након тог телеграма (сви важни шифровани телеграми су у скраћеној форми у спцијалном Билтену достављани Брозу и осморици вођа у осам држава које су сачињавале Југу), дат је налог убицама да уклоне сведока. Ко је иоле близу памети може закључити ко је био или ко су били налагодавци убиства. Не сме се заборавити да су хрватски руководиоци и сам Броз бурно реаговали на поруке и ставове које је изнео тадашњи мнинистар спољних послова Тепавац у опроштајном говору на сахрани амбасадора Роловића).
На основу телеграма из Аргентине, министар је требало да обелодани да су Барешић и Шаринић били гости у Амбасади СРЈ у Буенос Аиресу (јели и пили, не једном), док Срби, исељеници из Српске црквене општине, нису смели прићи Амбасади више од педесет година. Амбасадор и конзул су били из Хрватске (додуше конзул Ано Стојовић је пореклом из Црне Горе, био је већи Хрват од Хрвата, види његове телеграме подршке које је слао хрватским бојовницима, Црна Гора не може без Дрљевића и Марковића –Штедимлија), дали су Шаринићу поверљива документа из Амбасаде и открили имена Хрвата који су извештавали ДКП о деловању Павелића и усташа у Аргентини и ЛА.
Министар је, такође, требало да саопшти (а све на основу шифрованих телеграма), да су хрватске вође, с Туђманом на челу, дошли на власт захваљујући подршци и новцу усташа из ЛА, Европе, Аустралије, да је Хрватска, односно Туђман отворио врата хрватској усташкој емиграцији, поставио на неке челне положаје бивше усташе, рехабилитовао међународно квалификоване терористе, именовао за амбасадоре бивше усташке стожернике, увео куну и друге усташке симболе, изједначио све погинуле у Другом светском рату, подржао и поново оживео антисрпску хистерију, клање и премлаћивање Срба, њихово уставно поништавање и на крају, како је на једном састанку на Бриунима одлучио, „очистио“ Хрватску од Срба.
Зато, ни Милошевић ни српске вође након њега, посебно садашње, немају право да са Туђмановим наследницима, односно истомишљеницима у име унесрећеног српског народа одржавају контакте, склапају споразуме, а да се не говори о сталном извињавању, изигравању миротвораца, односно у јавним порукама пружају руку помирења са тим и таквим хрватским вођама. Ето та „шака јада“ ће сутра сести за исти сто са Милановићем и другим бојовницима, као да ништа нису ни изјављивали. Српске вође се тако понашају и према страним сатрапима и фашистима типа Бајден. Нико тако није грдио, прљао, псовао, понизио, вређао Србе као Бајден: „…Срби су разбојници (…) Србе треба послати у нацистичке концетрационе логоре (…) Срби су неписмени дегенерици, убице беба, кољачи, силеџије“ итд, итд.
О изјавама црнокожног помахниталог „срспског Че Геваре“, као и још једног докторираног министра, нема смисла писати. Довољно је констатовати да је и Вођи дошло у главу , забеанио им је да шаљу поруке, боље речено – лапрдају. Било је нормално да су ти министри поднели оставке или да их је Вођа сменио.
Садашње српске вође настављају да се понашају као краљ Александар, Јосип Броз, Слободан Милошевић, Борис Тадић, и др. Уместо да прекину односе са хрватским вођама и да једном за сва времена укажу и покажу да се за преговарачки сто не седа са вођама чије је јавно становиште „да НДХ није представљала само пуки хир осовинских сила већ је била и израз (…) повјесних тежњи хрватског народа“. Свеколики хрватски народ, пре свега вође, требало би јавно да се одрекну тог континуитета, с обзиром на то да након завршетка Другог светског рата није извршена демилитаризација, одузимање култа оружане војне силе, усташким вођама није суђено, није извршено такозвано смиривање фашистичке државе НДХ, као што је извршено смиривање Немачке, Јапана, Италије.
Хрватске вође, посебно ових дана Милановић (поносан је на усташко порекло), Ковач, Хасанбеговић и други, не одричући се континуитета, не одричу се ни највећег хрватског вође – злочинца Павелића, који је у листу „Усташа – вјесник хрватских револуционара“ у првом броју 1932. године, објавио уводник у коме се може прочитати: „ …да треба крвљу опрати љагу, да када крв потече бит ће је на потоке, да ће се капљице крви претворити у читаве млазеве и ријеке, јер ће душманска српска крв тећи млзовима и ријекама, а бомбе ће им сијати кости као вјетар пљеву, јер сваки усташа чека на позив (…) да се свом душом и тијелом баци на непријатеља, да га коље и сатире, а главну ће ријеч водити пожртвовност, револвери, бомбе и оштри бодежи хрватских усташа, који ће чиститии, резати све труло са здравог тијела хрватског народа …“
Усташки зликовци, с вођом – поглавником Павелићем на челу, за четири године Ендехазије, све наведене примитивне баханалије су спровели, а садашње вође, као што је Милановић, су поносни на усташко порекло и користе сличан примитивни вокабулар и никада се неће одрећи тог континуитета.
Ако српске вође након најновијих догађања у Хрватској наставе да седају за сто са хрватским вођама, садашњим или будућим, који се не одричу ендехазеовског континуитета и који се поносе на усташко порекло, српски народ их мора сменити. Са Хрватском се морају хитно прекинути дипломатски односи, задржати конзуларне односе ради решавања проблема недужних и Срба и Хрвата.
Чистунци са аспекта међународног права и дипломатије рећи ће да су ови ставови и захатеви тачни са социолошко-философског и историјског становишта, али не и са међународно-правног, јер је Хрватска међународно призната. Међутим, када су хрватске вође у питању, Срби, као примера ради Јевреји, морају искључиво применити социолошко-философски аспект.
