Прочитај ми чланак

КОНАЧНО: У Београду постављен споменик руском цару Николају II Романову

0

spomenik

БЕОГРАД – Споменик руском цару Николају II Романову постављен је данас у парку у центру Београда, поред Скупштине Србије у Улици краља Милана.

Споменик је постављен у средишту парка који се реконструише, а свечано отварање очекује се у новембру, када би Београд могао да посети и руски патријарх Кирил.

„Ово место има историјски значај јер овде је била руска амбасада, али нажалост та зграда је уништена у Другом светском рату. Али ово место стоји као симбол чврсте везе Руиије и Србије“, рекао је Бети Генадиј Правотаров, коаутор споменика.

Он је рекао да је добро познаје место на којем је споменик постављен, јер је и раније боравио у Београду, као и да је одавно потекла идеја да се на том месту постави неки симбол „духовне и културне везе“ Русије и Србије.

Други коаутор споменика вајар Андреј Коваљчук рекао је Бети да је споменик рађен око пола године, као и да је скулптура рађења у класичном стилу и као таква доста ретка за данашњу Европу.

Споменик од бронзе на постаменту од гранита укупно је виши од осам метара, а тежак више од 40 тона, док је бронзана статуа тешка око три тоне.

Заменик градског секрета за културу Београда Александар Лукић рекао је Бети да ће свечано отварање споменка бити 11. новембра и да би споменик требало да открије руски патријарх Кирил.

„Ово јесте донација државе Русије, трошкови Београда су минимални, али су сви ресурси Београда били укључени на припреми терена и постављању споменика“, рекао је Лукић.

Лукић је рекао да је постављање споменика руском цару Николају „историјски дан за Србију“ јер се одаје признање „великом руском цару, велком пријатељу српског народа који је у Првом светском рату много помогао Србији“.

(Бета)

 

5 коментара “КОНАЧНО: У Београду постављен споменик руском цару Николају II Романову

  1. Lune каже:

    Посматрајући ратна дејства снага Руског заштитног корпуса, закључује се
    да су оне деловале заједно са трупама немачке окупационе војске Српског
    добровољачког корпуса и других сродних формација, што се донекле, у
    ранијем периоду, могло правдати израженим антикомунизмом, али не и
    касније, нарочито током 1944. године, када се је очигледно њихова мисија
    састојала искључиво у очувању немачког окупационог режима у Србији, па и
    по цену вршења стравичних злочина. „Интернационални“ састав ових
    формација, када се има у виду да су их претежно чинили Руси, Козаци,
    Украјинци доведени из суседне Бугарске и Румуније, тек у мањем броју са
    заступљеним емигрантима са подручја Србије, није могао имати другу
    конотацију, до изневеривање националних интереса и руског и српског
    народа, који су у то време већ увелико превазишли све идеолошке
    предрасуде и предзнаке, масовно се укључујући у отпор фашизму као
    глобалном злу које је попримило неслућене размере. На интензитет отпора
    том злу најпре указује факат да је Србија током Другог светског рата
    била једино окупирано подручје у Европи, са којег нису послате домаће
    оружане формације да се на страни Немаца боре у војном походу на Русију.
    Остављајући по страни иначе варљиве статистичке податке о делу руске
    емиграције који је помогао спровођењу терора немачке окупационе власти,
    скупа са колаборационистичком српском „владом националног спаса“, као
    аргументи за учешће у снагама РЗК, без обзира на то одакле долазили,
    овим емигрантима могли су послужити наглашени антибољшевизам,
    материјална беда у коју су запали, као и страх од повратка у Совјетску
    Русију, додуше оправдан таквим монструозним показатељима као што је
    чињеница да ни припадништво комунистичкој партијској елити није
    обезбеђивало никакво уточиште, посматрано кроз податак да је 53 од 71
    чланова Централног комитета КП СССР-а и 60 од 68 кандидата за чланове
    овог тела, ишчезло између 22. (1934. ) и 23. (1939. ) партијског
    конгреса. Како то каже Билингтон, „Стаљин је Русима ускратио оно
    последње уточиште људског интегритета у већини ранијих тиранија –
    слободу да ћуте“

  2. Пантелија каже:

    Вјечнаја памјат Николају, небеском анђелу коме Србија и Срби дугују неизмерну захвалност. Без Николаја ни Србије ни Срба!
    Хвала!

  3. Василије каже:

    Коначно да наше власти покажу макар трунку захвалности великом руском цару, а било би добро да ово буде само почетак, јер има још море великих људи из других и нашег народа, који су нас задужили својим жртвовањем за наш народ и државу, а које смо заборавили или им нисмо ни споменик подигли. Да само започнем тај низ: Швајцарац др Арчибалд Рајс, наша србска браћа Јуришићи (Штурм) из Лужице, мађарски председник владе гроф Пал Телеки, који је извршио самоубиство због немирења са дозволом Немцима да преко мађарске територије нападну Краљевину Југославију…

  4. Orka каже:

    Vecna slava i hvala Caru Nikolaju II Romanovu.

  5. cupko каже:

    Слава Цару Мученику Николају II Романову !

Коментари су затворени.