Прочитај ми чланакИма потеза који личе на припрему избора, у јавни простор враћају се и приче о прелазној влади или њеној реконструкцији, а наставак блокада и „пожари“ попут ужичког указују на мале шансе за одржавање статуса кво
Да ли је отварање деонице ауто-пута Паковраће – Пожега без испуњених безбедносних норми заправо најава скорог расписивања парламентарних избора или само покушај обнављања нарушеног градитељског имиџа Александра Вучића, у циљу заустављања пада и по могућству опоравка његовог рејтинга?
Или је гажење става инжењера било „само“ васпитно „ломљење кичме“ стручњацима, како ни друге њихове колеге не би својим зановетањима угрозиле смандрљавање висококоруптивног пројекта Експо 2027?
Обест узнемиреног вође
А можда је пуштање саобраћаја пре времена последица обести узнемиреног вође, који тражи начин да охрабри себе тиме што показује да и даље може да поступа без икаквог обзира према општем интересу, чак и по цену угрожавања живота? И то, да прича буде морбиднија, баш на дан када је, пре годину дана, отворена Железничка станица у Новом Саду, да би, непуних четири месеца касније, убила 16 људи, осакатила једну младу мајку и изазвала побуну са којом Вучићева власт не може да изађе на крај већ осам месеци.
Изгледа да је вест о отварању ризичног пута допрла и до конзумената провладиних медија, па су се емисари власти растрчали да им „објасне“ да ничег ненормалног нема у томе што је влада одлучила да заобиђе чињеницу да технички услови за отварање деонице пута нису испуњени. Ни у томе што је, по приниципу примењеном у „случају афлатоксин“, доношењем уредбе 21. јуна, променила правила и одлучила да око тунела угроженог клизиштем, уместо аутоматског праћења предвиђеног правилницима, постави екипе ватрогасаца, полиције и хитне помоћи, са задатком да дежурају 24 сата. Ако је за утеху – погребници нису предвиђени.
Играње животима људи
Колико год то играње животима људи било тешко схватљиво, великог изненађења не би требало да буде, јер се, суштински, цела прича уклапа у познати образац. Одавно је јасно да се Вучић обраћа само свом бирачком телу, држећи га у уверењу да је земља заиста на путу напретка за шта је заслужан једино он, упркос свим унутрашњим и спољним непријатељима који му раде о глави. Као што је јасно и да нема тога што није спреман да уради или изговори како би сачувао „своје“ гласове, а тиме и власт.
Чини се, међутим, да је сада и сам свестан да ни том делу популације више нема шта да понуди осим рециклирања старих прича – чак ни стабилност која добар део грађана, уплашених од сваке могућности промене, држи уз њега.
Напротив – ситуација је толико експлозивна да сада делује да је сваки дан завршен без жртава заправо добар дан. Инциденти се дешавају непрекидно, па смо, осим редовног улетања аутомобилима у масу, у понедељак сведочили и паљењу звучника током протеста на београдском Јужном булевару, када је неколико грађана поливено запаљивом течношћу, али, срећом, нико није страдао.
И све то само неколико дана након покушаја самоспаљивања ауто-превозника Миломира Јаћимовића, измученог одмаздом власти због тога што је својим аутобусима бесплатно превозио студенте. Ту, ионако застрашујућу ситуацију, после агресивног односа полиције према несрећном човеку и његовом малолетном сину, још страшнијом учинио је сам Вучић, изрицањем оптужби да су „они“ (његови вечни неименовани непријатељи) наговарали Јоксимовића на самоубиство. И чак му (ауто-превознику!) доставили бензин потребан за тај чин, све како би „поновио случај Јана Палаха“ и „подигли револуцију која им је пропала“?!
Обесмишљавање репресије
Проблем за све очигледније узнемиреног вођу је, међутим, што његове упорне тврдње о „пропалој револуцији“ свакодневно добијају демантије које је немогуће сакрити. А ту лежи и објашњење за непрекидно варирање интензитета репресије према побуњеницима, нарочито уочљиво у односу према блокадама улица којим грађани и студенти покушавају да се изборе за ослобађање ухапшених и расписивање избора.
Јер, на једној страни, Вучић мора да задовољи напредњачко бирачко тело које очекује сузбијање протеста, али, истовремено, мора и да води рачуна о опасности да се репресивним мерама додатно не разгори бес побуњеника – што се ове седмице најдрастичније десило у Ужицу, још једном од градова које је, чини се, после Новог Сада, Ниша, Чачка и других, неповратно изгубио.
Вучић мора да задовољи напредњачко бирачко тело које очекује сузбијање протеста, али и да пази да репресивним мерама додатно не разгори бес побуњеника
Можда ће, након одласка овог Радара у штампу, Ужичани платити већу цену за своју борбу од оних шесторо суграђана ухапшених у недељу увече, али вреди поменути какав је у том граду ефекат имала репресија: Ере су полицију најпре „победиле“ снагом (пробили кордон и блокирали магистралу ка Црној Гори), а следећег дана домишљатошћу, остваривши свој наум иза леђа никад бројнијих полицијских кордона.
И у Ужицу, као претходно у Београду и другим градовима, показало се да у сузбијању отпора власти не помажу ни привођења и хапшења, обесмишљена масовношћу и пречестом неоснованошћу. Људи се сада препуштају хапшењима са осмехом, а забележен је чак и масовни самоиницијативни одлазак у полицијску станицу у Инђији, „да се полиција не би мучила“. Чак су и немачки медији приметили да репресија у Србији има парадоксални ефекат на присталице протестног покрета – хапшење се сада сматра чашћу.
Проблем са којим се власт суочава зато делује прилично нерешиво: чак и кад се чини да им интензитет драстично пада, дисперзивне блокаде се настављају, добрим делом управо захваљујући потезима и изјавама самог Вучића и људи из његовог окружења, које непогрешиво изазивају пожар.
Чак и ако онемогућавање кретања нервира део грађана, можда и симпатизера студената, чињеница је да грађанска непослушност започета након студентског „зеленог светла“ датог на крају видовданског протеста, исцрпљује полицију и води ка њеном колапсу. И приде показује Вучићеву немоћ да преузме контролу над догађајима у земљи, излаже га континуираном подсмеху, чини га нервозним и склоним погрешним потезима и додатно круни његов рејтинг.
Без доброг решења за напредњаке
У таквим околностима, па још уз неочекивано вимблдонско „пумпање“ најпопуларнијег Србина Новака Ђоковића, даље одлагање избора не делује као најпаметнија одлука за власт, јер нема рационалних разлога за уверење да би се однос снага могао променити у њену корист. Баш као што, с друге стране, ни прихватање студентског изазова да распише изборе не делује ка пожељна опција, после онолико пута поновљене тврдње да гласања неће бити до краја 2026.
Зато не само да је логично, већ је и прилично очигледно да се увелико размишља о различитим могућностима изласка из кризе које не подразумевају статус кво до децембра 2026. Иако лајтмотив односа према „блокадерима“, садржан у ни на чему заснованој тези о „обојеној револуцији“ и „терористима“, није одбачен, приметне су епизоде промењеног приступа: чак и на ТВ Информер, чија агресивна пропаганда и позиви на репресију према демонстрантима почињу да изазивају контраефекат, могли су се чути позиви на спуштање тензија и ретерирање режима. Опет се одашиљу позиви на дијалог (Марина Рагуш, посланица СНС и потпредседница Скупштине, рецимо), а у јавни простор враћа се и појам прелазне владе (властима блиски судија Владан Петров).
Не само да је логично, већ је и прилично очигледно да власт увелико размишља о различитим могућностима изласка из кризе
Поруке нису једнозначне чак ни без нових збуњујућих фактора какав је, рецимо, појава наводних „студената 3.0“, чији налог на друштвеним мрежама доста личи на троловски. У све ишчашенијој српској реалности, међутим, то није довољно за одбацивање могућности да је заиста реч о новом „актеру“ са политичком улогом, попут оне коју је „прочитао“ демократа Зоран Лутовац – да их је „Вучић основао како би изборе расписао на њихов захтев, а не на захтев блокадера“.
Уклапа се то и у стандардни напредњачки метод прављења изборних листа са именима сличним именима правих опозиционих листа, све са циљем збуњивања бирача. Сами „студенти 3.0“ понудили су довољно разлога за таква тумачења, јер им је расписивање избора на списку захтева које су поднели почетком прошле седмице (уз прекид блокада на факултетима и повратак на предавања, хапшење грађана који су учествовали у насиљу 28. јуна, хапшење Аиде Ћоровић и ослобађање нашег народа од Куртијевог терора). Већ су „понудили“ и своју листу на којој су, како су навели на свом Инстаграм налогу, Чедомир Антић, Војислав Шешељ, Бранислав Лечић, Владислав Воларевић, Драган Стојковић Пикси и Марко Кешељ.
Спрема ли Вучић изборе
И без чудних објава чудног Инстаграм налога (запретили су били одласком на три факултета у понедељак у циљу њиховог „ослобађања“ али се нису појавили, а објаву у којој су навели да одустају након апела министра унутрашњих послова Ивице Дачића брзо су повукли) нема, ипак, довољно аргумената за процену да се Вучић стварно спрема за брзо расписивање избора. Пре ће бити да ради исто што и до сада – спрема услове за више различитих потеза (помињу се и реконструкција владе, повратак Ане Брнабић или Милоша Вучевића на место премијера) и мери шта му се више исплати.
А шта ради друга страна, осим што смишља и планира нове уличне акције које узнемиравају власт, али у земљи у којој расположење јавности нема много везе са политичком констелацијом снага, не воде директно до циља? Шта ако заиста буде скорих избора и то тражених?
Шта ако заиста буде скорих избора и то тражених ради друга страна, осим што припрема уличне акције које узнемиравају власт
Уз све резерве, засноване, првенствено, на чињеници да су студенти до сада умели успешно да сакрију своје планове и намере, тешко је не приметити да до јавности није допрла никаква информација која иде у прилог недавним проценама о отварању простора за стварање широког друштвеног фронта. Из опозиције стижу понављања спремности да се подрже студенти, обично уз истицање потребе да се покрену разговори о координисању деловања, али не и потврде да се било шта од тога десило.
А посла је много – од постизања договора и прављења планова, до рада са грађанима на терену, неопходног за превазилажење информативне блокаде и организовања контроле избора која би могла да спречи бар део очекиваних изборних нерегуларности.
Недавне лекције из Косјерића и Зајечара показале су да координисан рад студената, опозиције, невладиног сектора и грађана може значајно да појача шансе у борби против власти спремне на све врсте злоупотреба. Веровање да је и коначан успех, изостао у та два града, могућ у ситуацији општих избора, када власт не буде могла да концентрише све снаге на мали простор, заиста делује логично. Али не подразумева да ће се ишта десити само од себе.
