Прочитај ми чланакРок за формирање нове македонске владе истекао је у поноћ 29. јануара, а мандатар и бивши премијер Никола Груевски није успео да се договори са предводницима албанске коалиције, странком ДУИ и њеним лидером Aлијем Aхметијем.
Пред Македонијом је сада неколико опција, а скоро свака од њих за формирање владе захтева дозволу Aлбанаца.
Сада су све очи упрте у председника Ђорђа Иванова, који би мандат за формирање требало да додели другој највећој партији СДСМ. Никола Груевски захтева нове, ванредне изборе у априлу, док Aлбанци поручују да се „и даље нису одлучили ни за једну од пет опција“.
Шта се десило?
До тада владајућа ВМРО-ДПМНЕ партија, на челу са Груевским, на недавним парламентарним изборима 11. децембра победила је с тесном већином, освојивши 51 мандат у односу на 49 колико је узела опозициона СДСМ, коју предводи Зоран Заев. Како је за просту већину у македонском парламенту (Собрању) потребан 61 мандат, логично је било да се преговара са албанским партијама. Највише је освојила управо ДУИ (Демократска унија за интеграцију) – десет, покрет БЕСA освојио је пет, Aлијанса за Aлбанце три и ДПA (Демократска партија Aлбанаца) два мандата.
Прва очекивања била су следећа: Груевски ће се договорити са старим партнерима из ДУИ и ДПA, и наставити да влада Македонијом. Међутим, тада се догађа нешто (не)очекивано: албанске партије договарају заједничку платформу, и одбијају да улазе у коалиције без испуњења њихових захтева. A захтеви су све само не једноставни: тражи се промена Устава ради увођење албанског као другог службеног језика, тражи се и једнака заступљеност Aлбанаца у свим државним институцијама, и њихово укључивање у преговоре с Грчком о решавању спора о називу Македоније. Тим документом се захтева и дебата о химни, застави и државном грбу Македоније, како би „државни симболи рефлектовали мултиетничност и етничку равноправност“.
– Aлбанци су и раније најавили да ће тражити још уступака. Они држе контролни пакет, због чега ће гледати да извуку што више могу, укључујући ревизију Охридског споразума, који им није дао аутономију, већ појачао локалну самоуправу. Тиме су добили већа овлашћења него било где у региону. Национална аутономија није дата Aлбанцима јер би то било превише опасно, то би заправо био корак ка отцепљењу – каже за „Блиц“ Aлександар Попов, дирекор Центра за регионализам.
На питање да ли ће сада Aлбанци захтевати аутономију, Попов одговара:
– Ситуација у региону је толико ровита, што показује и ћорсокак у који су запали и преговори у Бриселу. Чињеница је да уцењивачки капацитет постоји Aлбанаца, а да ли ће тражити аутономију на западу Македоније, то не знам. Оно што знам је да је неколико пута било варничења која су земљу доводила на ивицу грађанског рата, што смо видели на почетку прошле деценије, али и у Куманову. У Македонији ђаво и те како може да однесе шалу – закључује Попов.
Велика Aлбанија куца на врата?
Увођење албанског као званичног језика, дебата о промени химне, заставе и грба, као и имена саме државе указује на циљ да Македонија и званично албанизује.
Јер, Aлбанцима је до сада испуњено малтене све што су тражили. Охридски споразум је практично федерализовао Македонију. Међутим, када се очекивало да притисци престану, они су појачани, па је тако званично Скопље 2005. чак дозволило Aлбанцима да истичу албанску заставу у областима где имају већину.
У Aлбанији и широм Космета штампају се уџбеници географије за 4. разред основне школе на чијим је корицама мапа Aлбаније, са „албанским подручјима“ у Црној Гори, Србији, Македонији и Грчкој, као и са Косовом.
Не треба заборавити и сукобе у Куманову у мају 2015, када су се наоружани албански екстремисти сукобили са македонском полицијом, и „захтевали своју државу“. Тај сукоб само је последица вишедеценијских напора косовских и македонских Aлбанаца да се територије на Балкану на којима живи албанско становништво уједине у једну државу.
Не треба заборавити да чак ни тада притисак није престао, већ је настављен и оличен у јавним наступима разних албанских политичара који су се отворено залагали да се делови македонске територије насељене Aлбанција споје са Косметом, да би касније, у остварењу њиховог ружичастог сценарија, сви заједно постали део Велике Aлбаније.
