Прочитај ми чланакДа ли ћете животе својих сународника и своју Свету земљу мењати за магловита обећања о могућности да нас једног дана припусте на брод који тоне, звани ЕУ? Заклели сте се, даме и господо, над Јеванђељем и Уставом.
Приштински Експрес објавио је да су Еди Рама и Хашим Тачи постигли договор са српском владом о подели Косова и Метохије (9.2.2018, 10.2.2018). Албанска јавност на то је реаговала бурно и гневно. Српска јавност је ћутала.
У исто време, српски министар одбране Александар Вулин у Печату нам је саопштио да „трајно и сигурно разграничење између Срба и Албанаца мора да се успостави на простору Косова и Метохије“ (9.2.2018). Потом нас је лондонски Економист обавестио (15.2.2018) да је Марко Ђурић, Директор канцеларије владе Србије за Косово и Метохију рекао његовом дописнику да је српска влада спремна на размену територија са Албанцима, при чему би „Србија добила север Косова, насељен Србима, док би Косово добило области Србије насељене албанском већином“.
„Извор близак влади Косова“ потврдио је ову вест дописнику Економиста, додавши да је то предложио председник Србије, да је „влада“ „заинтересована“, али да су САД и Немачка против, јер би подела по етничким линијама угрозила Македонију и Босну и Херцеговину. И сам новинар Економиста тврди да би такво решење изазвало нова крвопролића. Овај лист је, потом, новим чланком (19.2.2018), образложио зашто би подела Косова и Метохије изазвала нове сукобе на Балкану, при чему упозорава и на опасност по Црну Гору и Грчку, као и на сигурно уништење српског становништва на територијама које би биле предате Албанцима.
Тиме су изјаве председника републике Србије Александра Вучића (РТС, ТВ Хепи), да нико из преговора не би требало да изађе сасвим незадовољан и да је Србија спремна да, под одређеним условима, прихвати чланство „Косова“ у Уједињеним нацијама, добиле јаснији смисао.
Постоје, дакле, озбиљне индиције о томе да председник и влада Републике Србије, упркос заклетви, хоће да поделе државну територију са парадржавом успостављеном, агресијом и етничким чишћењем, на нашој земљи. Штавише, није реч чак ни о подели, него о „размени“ територија, јер је Београд, ако је веровати овим вестима, спреман да „Косову“ препусти и територије унутар „уже Србије“. При томе, „Косову“ би припало преко 70.000 Срба, дакле већина од укупно око 120.000 колико их сада живи на Косову и Метохији, затим најважније српске светиње – Високи Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, Грачаница, Газиместан – и сва рудна богатства.
Улога Едија Раме у преговорима, откривена изјавом Александра Вулина да српска влада о Косову не преговара са Приштином, него са Тираном, само потврђује да ће све то, у ближој или даљој будућности, припасти Великој Албанији. Да у то не би било никакве сумње, Еди Рама је управо ових дана (18.2.2018) изјавио да би Албанија и „Косово“, после свега, требало да добију и заједничког председника.
Ове чињенице изнова дају за право потписницима Апела за одбрану Косова и Метохије – епископима Српске православне цркве, академицима, професорима универзитета, уметницима, новинарима, грађанима Србије – који су, још на Бадњи дан, нагласивши да време ради за нас, од српских власти затражили да не потписују, у било којој форми, пристанак на сецесију „Косова“, да не пристану на столицу у УН за „Косово“, али и да одбију поделу Косова и Метохије.
Аргументи које покретачи Апела износе против оваквих решења, најновијим догађајима само су добили на снази. Подела Косова и Метохије би, баш као и одвајање целог „Косова“ од Србије, изазвала нове сукобе и крвопролића на Балкану. Добронамерне патриоте који се надају да би се, у оваквом сценарију, Република Српска ујединила са Србијом требало би упитати да ли заиста верују у мирно остварење овог плана, с обзиром на јасне изјаве Бакира Изетбеговића и његових исламских фундаменталиста. Напротив, подела или напуштање Косова биће увод у постепено гашење Републике Српске. После тога, на ред ће доћи сама Србија. Судећи по изјавама Рамуша Харадинаја, Албина Куртија и албанских муслиманских фундаменталиста, Копаоник није крај њихових амбиција. Где ћемо онда да бранимо „нашу децу“? У Новом Пазару? У Нишу?
Где живе та „наша деца“, о којој толико брину наше власти и медији? Сви знамо каква судбина чека Србе на Косову и Метохији, или у њиховим деловима, који буду предати Великој Албанији. Не заваравајмо се, ми знамо шта ће се десити са Дечанима, Пећком патријаршијом, Грачаницом, Љевишком. Верујете ли свом искуству, или речима оних који су својим рукама убијали српске цивиле и уништавали њихове богомоље? Да ли ћете животе својих сународника и своју Свету земљу заиста мењати за магловита обећања о могућности да нас једног дана припусте да се попењемо на брод који тоне, звани ЕУ?
Заклели сте се, даме и господо, над Јеванђељем и Уставом. Сада извршите заклетву. Одржите реч.
Ванредни професор, Филозофски факултет у Београду
