Док свет дрхти пред најављеном глобалном економском кризом, која према неким проценама може надмашити чак и Велику депресију из тридесетих година прошлог века, дешавају се дубоке и неупадљиве промене у структури међународних односа – посебно када је реч о новцу, поверењу и стратешком позиционирању.
Познати руски економиста Михаил Хазин, изнео је низ запажања и тврдњи које указују на драстичну промену глобалног економског правца- Арапске земље, под вођством својих елита, одлучиле су да се ослоне на Русију, а не на традиционалне „играче“ попут САД и Кине.
Према Хазину, најбогатије државе Персијског залива, међу којима се посебно истичу Уједињени Арапски Емирати, већ су почеле да повлаче своје кључне ресурсе из западног финансијског система и да их преусмеравају ка Русији.
Он наглашава да су се Арапи у прошлости формално ослањали на САД и Кину, али да су у ствари већ тада трагали за партнером који не користи само речи, већ и показује снагу, стабилност и одлучност, и управо ту, каже Хазин, виде предност у Владимиру Путину.
„Једно је имати реч Кинеза, а сасвим друго имати реч Путина“, истиче он додајући, да је лична поузданост лидера постала кључна валута у свету који губи институционално поверење.
Хазин истиче да је реч о „правом капиталу“ – не новцу који се врти кроз тржишта, већ о реалним средствима, дугорочним ресурсима и стратешкој инфраструктури. Арапске елите, по његовом мишљењу, желе да заштите оно што заиста има вредност, и зато своје озбиљне позиције не деле ни са Америком, ни са Кином, већ их повезују са Москвом.
Зашто не САД? Зашто не Кина?
Сједињене Америчке Државе, према Хазину, улазе у дубоку фазу дестабилизације. Доналд Трамп, иако покушава да мобилише снаге и ресурсе, сам је свестан да долази „олуја“, како је то и сам раније назвао. Унутрашња подела, пад поверења у институције и пропадање средње класе већ сада указују на предстојећу политичко-економску експлозију.
С друге стране, Кина, иако технички и економски све моћнија, остаје затворена у сопствени културни и језички оквир. Хазин тврди да кинеске елите немају капацитет за суштинско повезивање са остатком света, посебно са арапским светом, који негује високу дипломатску еластичност и прагматизам.
„Ван Кине, тешко им је да пронађу заједнички језик са другим елитама,“ објашњава он. Арапи то осећају и не желе да зависе од некога ко не разуме њихов свет.
Русија је, по речима Хазина, једина сила која не покушава да доминира, већ да балансира. Московска дипломатија, вођена стратешком трезвеношћу и сигурношћу, изазива поверење чак и код оних који се са њом политички не слажу.
По његовом мишљењу, Русија је данас симбол отпорности – упркос притисцима, санкцијама и војним изазовима, економски систем земље остаје функционалан, а лидерство се показало стабилним и предвидивим.
Због тога, каже Хазин, Арапи у Русији виде стратешког партнера за период хаоса који долази.
„Они не беже од кризе – они се позиционирају да је преживе. А Русија је за њих сигурна лука“, тврди он.
Још важнија Хазинова тврдња јесте да се глобални поредак, какав знамо, заправо већ распада. Он тврди да се дешава тиха, али дубока промена геополитичке архитектуре, у којој више не функционишу стари механизми моћи.
Украјина, по његовим речима, више није фактор, нити се доживљава као играч – већ само као инструмент. Кључни актери знају да се без Русије не може постићи никаква равнотежа.
„Покушаји да се Москва превари више не функционишу“, наглашава Хазин. Запад је исцрпео методе манипулације, а и сам је почео да трпи последице сопствених одлука – како политички, тако и економски.
Криза неће бити само финансијска – Борба за ресурсе тек почиње
Један од најозбиљнијих делова Хазинове анализе односи се на природу надолазеће кризе. Он тврди да она неће бити само „још једна“ финансијска нестабилност, већ дубоко ресурсна криза. Нафта, гас, вода, жито, литијум, ретки метали – све то ће постати не само тржишна роба, већ средство геополитичког надметања и услов опстанка.
У том контексту, трилиони долара у америчким обвезницама или банке у Швајцарској губе на значају. Оно што има вредност су прави савезници, сигурни канали, природни ресурси и територијална стабилност, а ту се, како каже Хазин, мало ко данас може упоредити са Русијом.
Закључак који Хазин изводи је јасан и директан- у свету који иде ка хаосу, они који желе да опстану ослањају се на стабилност, снагу и предвидивост, и управо Русија – са свим својим манама и слабостима – данас пружа оно што је највредније- ослонац у време када све друго измиче контроли.







