СТАРА народна мудрост каже како је спознаја властите прошлости истовремено и сазнање о себи, ко си и шта си. Можда, зато, није згорег малчице подсетити на неке детаље из наше, али и европске, прошлости од пре стотинак година. И то у дану када се на референдуму у Грчкој, опет можда, одлучује о судбини Европске уније. Да подсетимо како је настајала идеја о федералној идеји и каква је била улога и допринос тој идеји Краљевине Југославије, Београда, а посебно краља Александра Карађорђевића лично.

Међународна ситуација и политички односи почетком четврте деценије прошлог века у Европи су компликовани и из дана у дан бивали све сложенији. Победом фашизма у Италији, а нарочито доминацијом нациста у Немачкој, потпуно се променила политичка слика настала после победе савезника у Великом рату.

Интереси Немачке и Италије су се сукобљавали у централној и југоисточној Европи. Хитлеру није много требало да схвати шта тај део, и политички и економски, значи за његову пробуђену земљу.

У НАМЕРАМА да промене постојећи поредак у Европи, Немачка и Италија имале су сличне циљеве, али у том тренутку са свим супротних страна. Камен спотицања била је Аустрија. Мусолинијев фаланга је на све начине покушавала да увуче Беч у своју сферу утицаја, и да, уз помоћ Мађарске, створи католичку федерацију у Подунављу. Ове намере Италија је тих година покушавала да оствари дипломатским путем. Аустријски северни комшија, међутим, ту намеру је планирано остварио много суптилније. Полако али сигурно, Немци су Беч доводили у све већу економску зависност.

Немачка је после примене такозваног Дозовог финансијског плана, помоћу међународих зајмова, пре свега америчког капитала, опоравила своју економски исцрпљену привреду и обновила производњу. У то време престаје и изолационистичка политика према Немцима, примљени су у Друштво народа, добијају чак и место у Савету друштва. На Немачку се више није гледало као на побеђену и обесправљену државу. На Старом континенту, поново, и овог пута из потаје, почињу да се чују први звуци ратних добоша. Остали велики европски моћници (Француска,Енглеска и Италија) су настојале да путем разноразних пактова, са Немачком, спрече избијање новог рата. Међутим то су о мање-више биле формалне декларације без чврстих обавеза и гаранција потписника.

ИДЕЈА о настанку европске државе јавља се у јесен 1930. године. Појављује се Бријанов меморандум који је нудио нови поредак. Тај поредак је подразумевао федерално уједињење Европе, уз гаранције државама да се постојеће границе, неће мењати. Међутим, овом документу се брже губи траг него што се појавио. У практичном политичком животу постојеће разлике између планова и територијаних амбиција Немачка и Италија само су се продубљивале. Енглеска је све то посматрала са стране, и по обичају, са лукавим и двосмисленим сигналима, „кибицовала“ какве јој промене у Европи одговарају.

Националистички пуч у Аустрији 1934. године и убиство федералног канцелара Долфуса у Бечу, био је први Хитлеров корак ка остваривању основног циља припајања јужног комшије.Наравно то све ће довести до прекида готово свих односа између Берлина и Рима.

Ове немачке активности чланице Мале Антанте Југославија, Чехословачка и Румунија, почеле су да се доживљвају са мало више симпатија. Истина, не са истим интензитетом. Чехословачка се супротстављала свим нацистичким претензијама према Аустрији. Румунија је показивала слаб или никакав интерес, док се Југославија суштински није постављала непријатељски, јер јој је одговарало јачање немачког утицаја у Бечу на рачун Италије, која није крила да има претензије на новостворену државу Јужних Словена.

ОДГОВОР, али и Малој Антанти, убрзо стиже из Рима. Под великим и отвореним покровитељством Мусолинија, Ото I Хабзбуршки проглашава се краљем Хрватске, Словеније, Далмације и надвојводом аустријским, штајерским, корушким и крањским, и најављује повратак на престо у Беч. Тих дана, у многим европским листовима могла се видети карта „Нове Европе“. Ова карта ће се појавити и на страницама београдске „Политике“. На њој нема Југославије. Само Србија у границама пре балканских ратова. Аустроугарска би обухватала Словенију, делове Хрватске и све северно од Саве и Дунава; Македонија би била уступљена Бугарској. Сав простор јужно од Саве и Дунава, осим Србије, означен је као италијански протекторат.

Ни у Берлину не заостају за „разиграним“ идејама Рима. Разрађује се тајни план за аншлус Аустрије. Противљење западних сила и земаља Мале Антанте за Хитлера није била превелика препрека.

У том општем замешатељству Француска је настојала да ојача своје везе са Малом Антантом. За Париз је, такође је било важно да односи између Француске и Италије буду што бољи. А то је подразумевало појачану дипломатску активност, да се смире све тензије на релацији Рим – Београд. Француски министар спољних послова Луј Барту креће у интензивну мировну мисију и посећује Праг, Букурешт и Београд. Следећа станица је Рим. Хитлер одмах регује оптужује Француску и њеног министра Бартуа да хоће, заједно са својим савезницима да „окруже Немачку као што су то силе Антанте учиниле 1914“.

ПОЛИТИЧКЕ прилике у Еврпи су све сложеније. Ревизије граница, пре свих, чланица Мале Антанте, постају све чешће тема разговора великих сила.

Ни у Београду, за то време не седе скрштених руку. Краљ Александар одмах реагује и сазива ванредни састанак министара, чланица Мале Антанте, који је одржан 18-19. децембра у Београду. „Најважнија одлука донета на том састанку била је да ће убудуће Мала Антанта наступати као јединствена политичка заједница, без које се више не може решавати ни једно питање у средњој Европи. Одлука да се самостално политички делује образложена је чињеницом, да су се три државе умориле од тога да буду играчке у рукама великих суседа и да им је доста туђих планова о њиховој будућој улози“.

Пакт о новој организацији Мале Антанте, чији су иницијатори били краљ Југославије, краљ Румуније и председник Републике Чехословачке, потписали су њихови опуномоћеници, министри Јевтић, Титулеску и Бенеш на конференцији у Женеви, одржаној 14-16. фебруара 1933. године. Три државе – истиче се у уводном делу овог документа – образују „једну вишу међународну заједницу, којој могу приступити и друге државе, под условом који се има уговорити у сваком посебном случају“. У ову заједницу уграђено је нешто што до тада није постојало ни у једном билатералном или регионалном савезу. Као управни орган заједничке политике држава Антанте установљен је Стални савет, састављен од министара иностраних послова, који одлуке доноси консензусом. Савет је имао обавезу да се састаје најмање три пута годишње, у престоници сваке државе чији министар те године председавао овим телом.

СТАЛНИ министарски савет представљао је чланице као целину пред трећим државама или међународним организацијама. Најважнији члан овог споразума је био тај што је ограничавао слободу држава чланица при закључивању политичких или привредних уговора с трећим државама. За сваки политички уговор држава Мале Антанте, за сваки једностран акт којим се мења до тадашња политичка ситуација једне од држава Антанте, с погледом на трећу државу, као и за сваки привредни споразум који повлачи важне политичке последице, био је потребан једногласни пристанак Сталног савета. Мала Антанта почела се сматрати једном од међународних чинилаца. Својим дотадашњим трајањем (пуних десет година издржала је пробу времена) и унутрашњом кохезијом, нешто ново на европском простору – ниједан савез или блок држава у Европи није се одржао толико дуго. Шта је значио у том тренутку овај савез најбоље илуструју статистички подаци који су објављени у београдском „Времену“ 21. фебруара 1933. године, под насловом „Нова велика сила“.

ЈУГОСЛАВИЈА у међународним односима почиње да заузима значајније место много раније од успостављања овог савеза. Лични утицај краља Александра је био врло значајан. Још средином двадесетих година он је наступио са геслом: Балакан – балканским народима“. Прва препрека у реализацији ове његове идеје је била Бугрска, која уз државе које су биле поражене у Првом светском рату, Аустрију и Мађарску, охрабрене и Мусолинијевом и Хитлеровом политиком, тражиле су ревизију уговора из Версаја, јер су изгубиле велике просторе. На неки начин то је тражила и Италија, која је била међу победничким државама, пошто је била незадовољна што није добила Далмацију и острва.

(Вечерње Новости)

Ознаке: ЕУ, краљ Александар, референдум у Грчкој, српска историја