Прочитај ми чланак
Беспоговорно повлађивање и слепа послушност Бриселу до сада су стављали Србију у позицију вишеструко девалвиране монете за поткусуривање међу великим силама, а не недавни повратак Крима у састав Руске Федерације.
Изјава Владимира Путина да је Крим одржао референдум и усвојио декларацију о независности, попут Косова, изазвао је у Београду праву малу лавину коментара. Неке од тиражних српских новина чак су сугерисале читаоцима да је Путин посредно признао шиптарску окупацију Косоа.
Србија је, иначе, вековима погодно тло за манипулације ове врсте. Њена политика разапета је између два друштвена пола, на жалост углавном лишена историјских сазнања и политичке објективности. Први сматрају да је пропаст саме Русије једини довољан израз наклоности Москве према Београду. Други, помињао сам то већ овде, ишчекују да се руски тенкови провозају Петом авенијом.
Путин је пре који дан подсетио на право народа на самоопредељење и повељу УН, изразивши чуђење што је у ситуацији са декларацијом о независности Косова бело названо белим, а у сличној ситуацији са Кримом – црним.
Ето, кажу евроатлантисти – они који сматрају да је зарад Србије Русија 1812. године Москву требало да препусти Наполеону, Путиновом изјавом Београд поново постаје монета за поткусуривање великих сила. Српски интерес Русија, тобоже, подржава само док има употребну вредност за њене геополитичке потезе и интересе. Истина је, ипак, унеколико другачија.
Управо су беспоговорно повлађивање и до самониподаштавања слепа послушност Бриселу Србију стављали у позицију вишестрко девалвиране монете за поткусуривање међу великим силама, а не повратак Крима у састав Руске Федерације, чија се сличност са Косметом очитава на први поглед, а не суштински.
Зар начин на који је доведен Еулекс на Косово и Метохију, фактичко пристајање на Ахтисаријев план, успостављање границе по међународним стандардима између централне и јужне Србије, те повлачење државних институција са Космета није отворило широк простор ЕУ, НАТО, па и Русији, да те нове чињенице узимају у обзир приликом креирања властите спољне политике?
Ако Београд за који дан жели да угости председницу „Косова“ или са Приштином жели да разговара на нивоу министара спољних послова, зашто то не би радили и други, укључујући и оне који тврдо и бескомпромисно подржавају целовитост Србије? Они који су пажљиво прочитали изјаву Владимира Путина, могли су да закључе да његова изјава ни корака не одлази даље од начелне сличности или сродности два питања.
Путин је дословно рекао да се ради о сличној, а не истоветној ситуацији. Његова најновија изјава, уосталом, није новост. Сличну изјаву Путин је дао и почетаком марта ове године, када је рекао да сви грађани Украјине имају право да одлуче о својој будућности, где год да живе. И тада је медијски сценарио био исти. Сугрисало се тада, као и данас, да Русија посредно признаје албанску независност на Космету.
Оно што се у Београду, међутим, прећуткује, јесте чињеница да управо западни лидери два случаја не желе да пореде. У марту ове године, одмах након прве Путинове изјаве, Ангела Меркел је пред посланицима Бундестага изјавила да Косово и Крим нису исто. Из њеног крутог става, поједностављено речено, произилази да је Косово ослобођено, а да је Крим окупиран. То је, уосталом, и став Вашингтона, Тиране и већине чланица НАТО пакта.
Између Крима и Космета постоји доста историјских и политичких сличности, али је суштина ова два питања у модерном времену потпуно различита. Косово и Метохија, одлуком комунистичких власти, одвојени су без демократске процедуре од Србије, баш као и Крим од Русије. Док је Крим „поклоњен“ Украјини, Косово и Метохија добили су статус области, па аутономне покрајине.
Јужна српска покрајина је, потом, усвајањем устава из 1974. године, добила уставна овлашћења безнало једнака чланицама југословенске федерације. Овде треба убројати и бројне побуне сепаратиста на Космету од 1913. до 1998. године, што сведочи о континуитету сепаратистичког насилног покрета, затим етничко чишћење покрајине од Срба и других неалбанаца и погром неалбанског становништва 2004. године.
У тим тачкама свака сличност Косова и Метохије и Крима престаје. Космет се насиљем албанског тероризма и бомбама НАТО пакта отима Србији, док се грађани Крима и Севастопоља на референдуму и уз поштовање међународног права мирно изјашњавају о враћању у састав Руске Федерације, одакле су незаконито издвојени.
Притом, не треба заборавити да је референдуму људи на Криму претходио насилан пуч, изведена на улици у Кијеву, који је потом озваничен. Грађани Крима нису пристали на насиље као механизам уставности,законитости и смене власти. Био је то још један њихов снажан мотив за организовање референдума.
Због тога душебрижници у Београду и лидери у Бриселу не желе ова два питања да пореде. Поготово не желе говоре о њима принципијело. И због тога Путинова изјава о начелној сличности Космета и Крима није посредно признање албанске независности на српској земљи, већ својеврсан позив на дијалог са Западом. А дијалог, иако се одвија према истима начелима, не обухвата најмање две ствари: насиље и игнорисање чињеница. На том нивоу односа, Запад је хендикепиран саговорник.
