Прочитај ми чланакЗа свега неколико дана, врло је могуће да ће популиста Борис Џонсон бити на одличном путу да постане премијер Велике Британије, док би левичари из шпанског Подемоса, на челу са лидером Паблом Иглесијасом, могли да из корена промене политичку сцену у Шпанији.
Иако ниједан од ових сценарија није загарантован, они су и те како могући. Ако погледамо данашњу слику Европске уније, видећемо да то није она рајска организација од пре 10-20 година, о којој су многе европске земље маштале у влажним сновима.
Шта год да се деси на британском референдуму у четвртак, као и на шпанским изборима у недељу, Европа мора да схвати да је на њеном тлу никао један снажан евроскептични покрет, оличен у бројним политичким партијама широм континента које уживају све већу подршку обичних људи, пише лист „Политико“.
У прилог овој тврдњи иде и чињеница да Шпанија и Британија нису једине земље у којима се нешто озбиљно мења. Додајте ту и Италију, где је на чело Рима јуче дошла Вирџинија Рађи, чланица Покрета „Пет звездица“ који је основао комичар Бепе Грило.
У Француској је председник Франсоа Оланд на тек четвртом месту по популарности, и то у години која претходи оној у којој ће Французи бирати новог (или старог) шефа државе. Немачка је посебна прича. Партија Алтернатива за Немачку (АфД) остварила је историјски резултат на крилима ксенофобне реторике и ушла у регионалне парламенте те земље, а наредне године спрема се да нападне и националну власт. А то је само једна страна Атлантика.
С оне стране баре имамо једног Доналда Трампа и Бернија Сандерса, који су поприлично продрмусали учмали амерички политички систем.
Но, да се вратимо на Британце и Шпанце. Уколико кампања „Леаве“ победи и Велика Британија изађе из ЕУ, очекује се да ће заштитно лице евроскептичне кампање Борис Џонсон напасти премијерску фотељу која поприлично жуља Дејвида Камерона. Ако се Брегзит догоди, магловита будућност чека Уједињено краљевство. Шкотска већ шаље сигнале о отцепљењу и поновном захтеву за улаза у ЕУ, овог пута као самостална држава, а британски аналитичари истичу и неизвесну ситуацију око Велса, али и Северне Ирске.
Шпански левичари из Подемоса су друга најјача политичка снага у земљи, те је веома могуће да добију и те како битну улогу у новој влади Шпаније, нарочито након што су на прошлим изборима практично понизили ПСОЕ, партију левог центра која је владала Шпанијом 23 од укупно 42 године након поновног увођења демократије и Франкове смрти, истиче „Политико“.
Не треба занемарити и чињеницу да Подемос подржава захтеве Каталоније о референдуму за независност, те није искључено да добије велики број гласова из најбогатијег шпанског региона.
Дан после
Имајући у виду тренутну „евро-алергију“, која се шири Старим континентом, како је то рекао бивши француски шеф дипломатије Убер Ведрин, тешко да ће се наставити било какав покушај евроинтеграција у једном овако деликатном тренутку за ЕУ. „Проширена Европа“ неће бити међу битним стварима за званични Брисел, јер се полако показује да то није решење за бројне проблеме ЕУ, садашње и прошле, пише „Политико“.
Друга велики проблем с којим би се Унија суочила јесу последице Брегзита. Прва је, како аналитичари наводе, „опасност од могуће Брегзит заразе“, што значи да би и неке друге државе покушале да кажу „збогом“ Бриселу, док је друга могући крах европских и светских финансијских тржишта, о чему је причао и угледни светски историчар Нил Фергусон, у интервјуу који је дао за „Блиц“.
Владе земаља ЕУ ће се у случају финансијског колапса, као и увек, ослонити на централне банке: Европску централну банку (ЕЦБ) и Банку Енглеске, како би се избориле са шоком звани Брегзит. Али, тешко да ће Марио Драги и Марк Карни, људи који су на челу тих банака, моћи да им помогну са политчким турбуленцијама које ће неминовно уследити.
