Прочитај ми чланакПретходних дана су новине у Србији биле засићене чланцима о „првом српском краљу“, Стефану Првовенчаном Немањићу. „Новости“ су то објавиле 26. октобра 2017, под насловом „Стефан Првовенчани – темељ српске државе“, чиме су унаказиле сваку представу о Србији Средњег века, јер је Србија до династије Немањића имала око 40 краљева и трајала је око 700 година, основана 490. године, с престоницом у Скадру. Државне темеље Србији није могао градити Стефан Првовенчани у 13. столећу! Види се – ово накарадно (кривотворено) представљање српске повјести (историје) подржавају у Србији и државници, и Академија, и научне установе, и новинари... а ово кривотворење повјести српског народа може уочити и ученик основне школе.
Оваквим кривотворењем средњевековне повјести (историје) се скрива античка повјест (историја) Срба и осталих Словена, јер кад се људи убеде да Србија није имала државу пре Немање и његових потомака, остају убеђени да Срби и остали Словени нису раније били писмени и да су живели у дивљим племенима. Најобразованији Срби занемарују податак у књизи католичког свештеника Андрије Качића Миошића (18. столеће Нове ере) – о оснивању Србије 490. године Нове ере, с престоницом у Скадру. Данас се затамњује и истина да је Скадар у Другом миленијуму пре Нове ере био град – Троја, или Илиј. Познат је по Тројанском рату из 13. столећа пре Нове ере.
И несмотрени поступак српског картографа Јована Цвијића (с почетка двадесетог столећа) је омогућио изразито затамњивање повјесне (историјске) прошлости Срба (Словена) на Балканском полуострву (Хелму), јер је он наденуо планинама име – ПРОКЛЕТИЈЕ. А оне су се звале – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ, што сведочи да је у њиховој близини био град Троја (или Илиј). Да им је остало древно име (Тројанск
е планине), учени људи би тражили разлог таквог имена и лако би уочили да је град Скадар био с именом – Троја и да су се планине северно од њега прозвале – ТРОЈАНСКИМ ПЛАНИНАМА.
Но, да су Срби имали своју државу на Балкану после распада Римске Империје, открили су самостални српски истраживачи, међу којима је и Љубомир Домазетовић, мало познат широј јавности, јер јавна гласила нису објављивала садржаје његових дела. Љубомир Домазетовић је рођен у Зети, у Црној Гори. У време разбијања Југославије је имао чин генерал-пуковника и био је Заменик начелника Генералштаба Војске Југославије. Објавио је књигу „Античка историја и порекло Срба и Словена“ (ауторско дело), штампано у „АБЦ штампарији“, Београд, Влајковићева 8 – 1995. године. На страни 15. своје књиге примећује несолидност у друштвеним наукама, јер оне на тлу Балкана описују само Грке и Римљане и њихове државе, мада су Грци стигли на Балкан тек у 8. столећу Старе ере, а латински језик у Риму се стварао тек у 6. столећу Старе ере, те Домазетовић упозорава да су важни археолошки цивилизацијски подаци о Балкану пре стварања грчке и римске државе. Наводи на стр. 15:
„Мора се констатовати да зачуђују досадашња и садашња тумачења археолошких налаза на територији Србије, која почињу и завршавају римском историјом и цивилизацијом, као да су сви наши простори били празни пре доласка Римљана и да историја овог простора почиње од тог времена. Наравно, таква тумачења, с научне тачке гледишта, нису исправна“.
Љубомир Домазетовић упућује на чињенице из најстаријих песама „Илијаде“ и „Одисеје“, тврдећи да су оне писане на старом српском (словенском) језику и да су преведене на грчки тек 560. године Старе ере, по наредби грчког краља Пизистрата. Домазетовић упућује – да је и Македонка, Лидија Славевска, написала да су ове песме писане на старосрпском (старословенском) језику, мада она наводи да је реч о македонском језику. То Домазетовић уноси у књигу на 262. страни:
„Овај лингвистички материјал јасно показује постојање једног језика, који, сигурно и без сумње, није био нити грчки (хеленски), нити латински“, алудирајући да припада македонском језику.
Она наводи и да се јасно уочава сличност хомерових речи с данашњим речима македонског књижевног језика.
Љубомир Домазетовић тврди да су Илири преци Срба и осталих Словена и да су, пре Грка и Римљана, живели на Балкану и другим подручјима Средоземља. То тврди и на следећи начин, на стр. 263. и 264:
„Хипотеза истоветности илирског језика са словенским језицима је неоспорна, као што је неоспорна чињеница – да је Хомер писао своја велика дела, ‘Илијаду’ и ‘Одисеју’ на илирском (српском) језику. Прихватањем ове хипотезе, можемо доћи до одговора на многа нејасна, позната и непозната питања из античке прошлости Илира и Словена… Хипотеза о сличности илирског и словенског језика се базира на следећим чињеницама:
1) До сада, изузев Одисеја Белчевског – македонског истраживача у Канади – ниједан научник или лингвиста, полазећи од сличности ова два језика, није извршио компаративну анализу највеће језичне групе Словена с древним илирским језиком, јер је, по многима, илирски језик просто ишчезао, вероватно из разлога – да би се величала друга цивилизација или култура, УПОТРЕБЉАВАЈУЋИ ТО У ПОЛИТИЧКЕ СВРХЕ.
2) Археолози, истраживачи античке историје, лингвисти и други, до сада су пронашли неколико азбука, међу којима: алфабету, ћирилицу, латиницу и глагољицу. Од свих до сада пронађених, ниједна није идентификована као илирска азбука, већ су све приписиване античким Феничанима и Грцима – или Словенима из много каснијег периода (9. век Нове ере). Међутим, сличност словенске азбуке са тзв. грчком (илирском) азбуком су очите.
3) Лингвистичка анализа указује да ‘Илијада’ и ‘Одисеја’ садрже доста велики број словенских речи, које су се задржале до данашњих дана, иако је Хомер оба дела писао од пре скоро 3000 година. Све то указује да су Илири претече словенских народа“.
И тако, питање је зашто научне установе у српским државама не поклањају пажњу овом податку – да је илирски језик српски (словенски).
То би требало да чине и научне установе свих словенских држава, чиме би се развој Цивилизације правилно тумачио.
