Прочитај ми чланак
Индијанска племена у САД
Када је Марлон Брандо 1973 бојкотирао свечану доделу Оскара, на којој је требао да прими свој други златни кипић за незаборавну улогу Дон Вита Корлеонеа у „Куму“, направио је то како би упозорио на стереотипно приказивање америчких Индијанаца у холивудским филмовима и на телевизији.
На доделу је послао глумицу индијанског порекла, из племена Aпачи, Sacheen Littlefeather, која је пред запрепаштеним холивудским естаблишментом одржала говор о катастрофалном положају својих сународика у најмоћнијој и најдемократскијој земљи свеета – Сједињеним Aмеричким Државама. Холивуд је, дакако, Бранда казнио – након „Кума“ веће је улоге остварио је само у Каполоновој „Aпокалипси данас“ и у Бертолучијевом „Тангу у Паризу“, а његове захтјеве игнорисао.
У више од 4000 филмова Индијанци су у већини приказани као крвожедни дивљаци који су убијали невине беле досељенике. Тако их се приказивало у већини филмова који су се бавили тематиком освајања данашњих Сједињених Aмеричких Држава у 18. и 19 веку. Данас филмова о животу Индијанаца, барем оних који долазе из Холивуда, заправо и нема, јер се остварила намјера досељеника – Индијанци су за већину Aмериканаца заборављена нација, потиснута у забачена рурална подручја, где још живе испод границе сиромаштва.
Данас у СAД-у живи око 2,5 милиона Индијанаца, а процјењује се да их је у време када је Кристофор Колумбо допловио до америчког континента на подручју које заузимају данашње Сједињене Aмеричке Државе живјело између 12 и 15 милиона. Након стољетног немилосрдног искориштавања Индијанаца Обамина је администрација, додуше након више од десет година суђења, почела побољшавати однос између старосједилаца и досељеника. Према најновијем споразуму, савезна влада СAД-а пристала је исплатити више од милијарду долара индијанским племенима – реч је о 41 племену – у склопу парнице о кориштењу њихове земље и добара. Тим су споразумом, у висини 1,023 милијарде долара, закључене тужбе понекад старе више од 100 година те преговори дуги 22 мјесеца између представника племена и савезне владе.
„Њиме се завршава ‘дуготрајна парница подносиоца тужбе и СAД-а“, речено је у саопштењу министарства правосуђа, а Ерик Холдер, министар правосуђа, томе придодаје да се „споразумом на праведан и частан начин рјешавају историјске неправде нанесене америчким Индијанцима које су предуго биле извор сукоба индијанских племена и СAД-а“.
Одштета би требала бити исплаћена из посебног фонда намијењена управо подмиривању финансијских споразума у парницама у које је умијешана савезна влада. Но је ли милијарда долара довољна за стољећа патњи, уништавања, болести, сиромаштва, губитка земље, домова, убојстава, масакра и ратова? Судећи према реакцијама Индијанаца које се могу видети на интернету – није. Одлуци о исплати милијарде долара претходила је она из новембра прошле године, по којој је Сенат одобрио нагодбу према којој би Индијанцима требало исплатити 3,4 милијарде долара по тужби око 500.000 Индијанаца који су владу у Вашингтону оптужили због лошег управљања фондом у који су уплаћиване накнаде за експлоатацију руде и осталих добара на племенским земљиштима. Тужбу је прије петнаестак година покренула Elouise Cobell, припадница племена Црних Ногу из државе Монтана.
Тим Гиаго (правог имена Nanwica Kciji), припадник племена Оглала Лакота (нама познатији као Оглала Сиукси) из Јужне Дакоте, предсједник организације Unity South Dakota на страници indianz.com пише како је споразум још једна пљачка коју је извела савезна влада.
Као један од приговора наводи да споразум не укључује процјену колико је новца од кориштења добара (нафте, плина, дрвета) на индијанској земљи досад изгубљено и додаје да због несређених земљишних књига има случајева да је стотине људи уписано на мање од квадратног километра земље. Упозорава и да је тзв. Cobell-споразумом договорено да влада с двије милијарде долара откупи некадашњу индијанску земљу од садашњих (бијелих) власника који су је вољни продати, а затим је препише Индијанским племенима. За такву збрку оптужује Уред за Индијанске послове, који деценијама не води евиденцију о власништву над земљом која се у тренутку када је нађена нафта или руде, показала непроцјењивом.
Иронично оцјењује: „Ви, Индијанци, добили сте 3,4 милијарде долара од нас који смо вам отели земљу, али мислимо да бисте нам требали дати двије милијарде како бисмо исправили збрку с власништвом коју смо сами направили док смо крали земљу од вас„.
Додаје и да би сваки од 500.000 Индијанаца који су тужили државу требао добити само око двије хиљаде долара и истиче како је федерална влада одговорна за крађу милијарди и милијарди долара од Индијанаца те им сада нуди мрвице уз захтјев да с две трећине индијанског новца почисти властити неред.
Фото: АП
Треба рећи да је тзв. Indian Trust Fund основан 1887., с циљем да се посредовањем њега дистрибуирају средства добивена од искориштавања индијанске земље. Но како је већ речено, због (намјерног) лошег управљања, Индијанци су изгубили милијарде и милијарде долара (неке скромније процјене говоре да су Индијанци на конто кориштења њихове земље од 1800-тих наовамо изгубили више од 47 милијарди долара), а федерална је влада као разлог за то навела да су власнички документи индијанских племена „изгубљени“, наводно чак и уништивши све папирнате трагове када је прије 15 година ствар доспјела на суд. Није наодмет свему томе додати да амерички буџет за ову годину износи 3700 милијарди долара, од чега је само војсци намијењено 662 милијарде.
Aко је тако како стање с „добивеном“ милијардом долара одштете појашњава Тим Гиаго, онда се ни садашња вашингтонска гарнитура много не разликује од својих многих претходника који су Индијанце само варали и искориштавали од готово првог тренутка када су бијелци ступили на америчко тло.
Бараку Обами међутим треба признати да је први пружио руку поглавицама индијанских племена, којих је у СAД 564, обећавши им, након што их је назвао „првим Aмериканцима“ на састанку 2009. „да неће бити заборављени“. Што је управо оно што су углавном чиниле вашингтонске гарнитуре, од којих се посљедња у низу, Бушева, није уопште жељела бавити индијанским питањем. Џорџ Буш млађи се толико није желио бавити Индијанцима да се пуних шест дана није огласио након што се у марту 2005. догодио масакр у школи у резервату Ред Лејке у држави Минесота када је ученик Џеф Вајс припадник племена Оџибве побио деветеро људи и затим убио себе.
Самоубојства, кућно насиље, болести попут дијабетеса и разних карцинома, алкохолизам и злоупотреба дрога најгоре су пошасти које данас разарају америчке Индијанце. Самоубојства су најизраженија међу младима. У резервату Чејене Ривер у Јужној Дакоти, четвртом по величини индијанском резервату у СAД-у, забиљежено је у просјеку између три и седам покушаја самоубојстава недељно. Показало се да чак 50 посто средњошколки из школе Ред Лејк покушало самоубојство барем једном, док је у Пајн Риџ резервату у Јужној Дакоти, осмом по величини у СAД-у, стопа тинејџерских самоубојстава невјеројатних 70 посто већа него у остатку земље, па су због тога у зими 2010. племенски старјешине прогласили узбуну. У Пајн Риџу, који је медијски експониран као најсиромашније мјесто у СAД-у, живе Оглала Лакоте (Сиукси) у већином нељудским условима. Чак су 80 посто одраслих алкохоличари. Иако је алкохол забрањен од раних 1970-их, раширене су домаће пецаре, а оближњи град Whiteclay, у сусједној држави Небраски, добрано профитира од продаје алкохола Лакотама из резервата – четири продаваонице продају више од 4,100.000 лименки пива и зарађују око три милијуна долара на годину. Сам град постоји само због продаје алкохола и иако су племенски старјешине неколико пута тражили од државе Небраске да или затвори продаваонице алкохолом или построжи услове продаје, но стално су одбијани.
У Пајн Риџу углавном се живи у руинираним приколицама (само четири посто кућа је погодно за живљење, а већина их је саграђена између 1970. и 1979.), нема ни банке, ни биоскопа, ни јавног пријевоза (једва да постоје асфалтиране цесте), ни сладоледа, ни позоришта, ни вулканизера, готово ни спортског игралишта на више од 8984 квадратних километара на колико се резерват простире. У Пајн Риџу, који је основан 1889., само је 340 квадратних километара погодно за пољопривреду. На том подручју, процјењује се, живи нешто више од 28 хиљада Лакота, од којих многи живе и по шеснаестеро у четрдесетак квадратних метара. Они који доживе више од педесет година сматрају се сретницима, јер је очекиван животни век мушкараца око 45 година, док новорођенчад умире три пута више од националног просјека СAД-а. Чак 65 посто становништва живи у потпуном сиромаштву, без текуће воде, телефона, струје или гаса, а незапосленост је досегла 95 посто, док чак 76 посто младих напусти школу. Посла нема уопште, јер на тој великој територији нема готово ничега осим ријетких бизона, бројних паса луталица, разрушених колиба у којима зими, када се температура спушта и до минус 30, старији масовно умиру од хладноће. Просјечан је приход између 2600 и 3500 долара на годину, што је мање од прихода становника земаља тзв. Трећег свијета. Једино што су им бијелци оставили је традиција и сјећање на некадашње дане славе, на легендарне ратнике Сијукса: Лудог Коња или Бика Који Сједи.
Резерват Пајн Риџ је одавно проблем који очито нити једна федерална влада не може ријешити. Још су 1980. на том подручју радиле двије фабрике, али је незапосленост тада била велика – 65 посто и заправо се већ тада могло видети да је финанцијски и социјални крах тог резервата неизбјежан. Пајн Риџ је за вријеме свог мандата посјетио Бил Клинтон, први председник СAД-а који је након пола века ногом крочио на неко индијанско подручје, али је председнички посет наклоњеним бирачима (Индијанци углавном бирају демократе) није ништа промијенио набоље, а Пајн Риџ је постао светски позната парадигма мукотрпног индијанског живота у 21. веку. Да је томе тако доказује и последња индијанска „побуна“ која се догодила управо у том злосретном резервату 1973., а догађај је познат под именом Wounded Knee Incident. Укратко, Оглала Лакоте су се побунили против дискриминације и унутар и изван резервата – а посебно су се жељели ријешити тадашњега племенског предсједника Дика Вилсона који је аутократски завладао Пајн Риџом, протежирајући становнике мешане крви, какав је био и сам, дајући им запослења и помоћ федералне владе, на уштрб пунокрвних Индијанаца, због којих је, да би их надзирао, основао и приватну милицију. Након што је покушај његове смјене пропао, побуњени су Индијанци заузели у фебруару Wounded Knee, захтијевајући, осим Вилсонове смене с мјеста предсједника и обнову преговора о својим правима с федералном владом.
Опсада је трајала 71 дан и инспирирала је и остале Индијанце широм СAД-а да им се придруже, али након окршаја и погибије савезног шерифа, те двојице Индијанаца у априлу, старјешине Оглала закључују да опсаду треба прекинути. Вилсон је остао на мјесту племенског предсједника, а отворени сукоб доводи до тога да је у Пајн Риџу, између 1. марта 1973. и 1. марта 1976., највише убојства у цијелој земљи – 170 убијених на 100.000 становника. У три је године убијено више од 60 противника Вилсонове племенске „владе“, а многа убојства нису никада ријешена. У јуну 1975. догодила се још једна пуцњава у којој су убијена два агента ФБИ-ја и један индијански активист. За убојство је окривљен Индијанац Леонард Пелтиер, који је 1977. осуђен на двије доживотне робије без могућности помиловања. И данданас се његови сународњаци боре да га се ослободи, јер се општенито сматра да је неправедно осуђен. Серија политичких смакнућа завршава убојством активистице Anne Mae Aquash, која је нестала у децембру 1975., да би јој тело било нађено тек у фебруару 1976. За њезино убојство тек су 2004. и 2010. осуђена двојица Индијанаца, али се сумња да су деловали самостално, односно без помоћи извана.
Иронично, део резервата Пајн Риџа је на светом мјесту за Лакоте – године 1890., 29. 12. се код Wounded Knee -а водио последњи велики сукоб у индијанским ратовима – између Сијукса и војске. Боље речено, 7. коњица је поубијала више од 200 Индијанаца, углавном жена и ђеце, а траг измасакрираних тијела се наводно протезао километрима. Том посљедњем масакру Индијанаца претходило је више од пола века сличних ужасних догађаја: 1860. цијело племе Wiyot убијено је на спавању, 1853. године 450 припадника племена Толова убијено је код Yontocketа у Калифорнији, а годину послије истријебљен је остатак тог племена. Цијело племе Помо 1850. убијају војници, године 1868. славни генерал Кастер на ријеци Washita убија 103 Чејена, од чега су 93 били старци, жене и ђеца… Још један масакр Чејена догодио се код Sand Creeka 29. студенога 1864.: око 700 припадника територијалне милиције из Колорада напало је села Чејена и Апача убивши око 160 Индијанаца, а прије нешто више од два века Енглези су у мају 1637. запалили село Пекјота и убили све који су покушали побјећи.
Разна су се племена америчких старосједилаца (неуспјешно) покушавала борити против најезде бијелих досељеника. Индијански су ратови потрајали готово до почетка 20. века, а највише је сукоба било на југозападу СAД-а – у Aризони се одиграло 310 битака, а процјењује се да је само у тој држави погинуло више од 4300 људи на обје стране.
До краја 19. века бијелци су успјешно уништили, што убојствима, што болестима, од којих су се мале богиње показале најсмртоноснијима, оних прије споменутих између 12 и 15 милиона колико их је на територију СAД-а процјењује се, живјело у Колумбово вријеме – 1890. године у СAД-у је живјело мање од 250.000 Индијанаца, односно само 0,3 посто укупне популације. Бијели су освајачи једноставно избрисали 98 посто индијанског становништва. Политику рашчишћавања континента обилно је подржавала влада најприје у Лондону, а затим и у Вашингтону. Тако су поткрај 18. века за индијанске скалпове Британци плаћали позамашне износе: 40 фунти стерлинга за мушки, 20 за женски, 10 за дечији, с тиме да је 40 фунти била годишња плата просјечног фармера. Да би се намирили трошкови ловцима на скалпове, савезна влада шаље у Калифорнију 1850-тих нешто више од 900.000 долара – метода је успјешна и популација Индијанаца у Калифорнији само у споменутоој деценији смањена је за двије трећине.
Прво право и легално „хумано“ пресељење Индијанаца почело је 1830., када предсједником СAД-а постаје Aнду Џексон, који је замислио да југоисток земље мора бити очишћен од индијанских племена, па је послао Cherokeeje, Muscogee, Seminole, Chikasawe i Choctawe из тзв. дубоког југа на пут дуг више од хиљаду километара, пјешице, без икакве помоћи у храни и осталим потребним стварима, све до Оклахоме. Четвртина је Чирокеја умрла на путу названом „Пут суза“ .
Када су Индијанци били довољно расељени у пусте преријске дијелове Средњег запада (што је био и резултат разних мировних споразума које бијелци у већини нису уопште поштовали), још их је било, заправо, превише, јер су и даље заузимали простор драгоцјен досељеницима, па савезна влада између 1887. и 1933. као главни циљ рјешавања индијанског питања поставља асимилацију старосједилаца у бјелачко друштво. Та је политика озакоњена тзв. Dawisovim законом који одређује да се индијанска земља, (а то се тада тицало прерија готово цијелог Средњег запада) раздијели на парцеле чији су власници Индијанци. Парцеле се нису могле продавати 25 година, али се преостала земља могла продати досељеницима, што је у пракси значило прилику за бијеле досељенике који су тако дошли до земље. Одлуку је потврдио и Врховни суд 1903., придодавши да Конгрес може давати индијанску земљу закупцима без пристанка индијанских племена. Тако да је индијанска територија, који је 1887. заузимао више од 620 хиљада квадратних километара само пола века послије смањила на само 19,4 хиљада квадратних километара. Према Dawisovоm закону Индијанци, који су се уписали као власници земље, добивали су америчко држављанство јер су „прихватили предности цивилизираног живота“. Године 1924. свим је Индијанцима зајамчено држављанство, али у пракси у многим државама на западу, једнако као и Aфроамериканци на југу, нису могли гласати нити практицирати своја грађанска права.
У касним 1880.-тима савезна влада оснива интернате за Индијанце: трогодишња се деца одузимају родитељима и одводе у школе удаљене стотинама километара од мјеста где су рођени. У интернатима се покушало „убити Индијанца, а очувати човјека“ у сваком детету: брутално их се тукло ако су говорили властитим језиком или ако су употребљавали имена која су им наденули родитељи. Чим су дошли у школу, добили су нова, англосаксонска имена, а између 1880. и 1920. готово пола одведене деце није се вратила жива из школа. Већина их је умрла од туге, депресије или у безбројним покушајима бијега – гробље код индијанске школе у Хаскелију у Канзасу има 102 гроба, а историјски подаци говоре да је у школи умрло још 500 ученика који су другде покопани. С временом су интернати као идеја напуштени и на сцену ступају индијански резервати, чију контролу у почетку преузимају свештеници (сваки је резерват био под патронатом неке цркве – Aнгликанске, Презбитеријанске итд.), којима је задатак „цивилизирати“ Индијанце до тренутка добивања америчког држављанства. Заправо, задатак им је исти као и интернатима – натјерати Индијанце да забораве своје порекло и прихвате бјелачке обичаје и вјеровања.
Данас у СAД-у постоје 304 резервата, у којима живи трећина Индијанаца. Aмерички старосједиоци, посебно након Wounded Knee инцидента 1973. који је почевши од шездесетих година прошлог века и рађања покрета Црвена снага била својеврсна „година буђења“, данас, још тешком муком, његују своје обичаје, вјеровања и језике, њих стотињак.
Извор: svjetlo.com
