Прочитај ми чланакОлимпијске игре у Рио де Жанеиру, тридесетпрве по реду, су на самом почетку али је и сада више него очигледно да ће Србија на њима доживети дебакл.
Александар Б. Ђикић
Понижење за Србију није почело 5. Августа 2016, и церемонијом отварања ОИ, него много раније, пријемом Косова* у МОК, на шта је благослов дао и наш национални Олимпијски комитет на челу са Владом Дивцем. Ма колико се подметало да је СОК то морао да учини због Бриселског споразума, то је нетачно јер се не ради о европским интеграцијама Косова* што Бриселски споразум предвиђа, већ о нечему озбиљнијем што се тиче међународног признања.
Зашто је то СОК учинио?
Он то није смео учинити па ма о каквом притиску политике да се радило, а поготову то није било нужно једној спортској легенди каква је Владе Дивац – осим ако се није радило о неком личном разлогу, а што ће се сигурно сазнати.
Но, шта год да је по среди, Косово* је на бразилској олимпијади жаргонски речено „ошишало“ Србију. Наравно не ради се овде о спортском аспекту олимпијског покрета, већ политичком, још кад се томе дода и неразумна елиминација руских олимпијаца, то је више него очигледно, али није оправдање. Србија је у наметнутој констелацији имала два решења: да бојкотује Олимпијаду и на тај начин изрази протест против комадања државе и скрене пажњу на агресију којој је изложена, или да се тако добро припреми и да у инат освоји више медаља него икада. Србија није урадила ништа од тога, напротив.
Сам наступ наших спортиста од самог почетка, а и пре њега био је лишен сваког патриотског набоја (осим ако у набој не рачунамо присуство Томе и Драгице на отварању). Без таквог набоја нема успеха на међународној спортској сцени (и не само спортској). На тај начин осим Србије на међународнј сцени нико не наступа. На челу шпанске експедиције био је Рафаел Надал, Union Jаck Flag носио је светски тениски број два, Енди Мареј, што довољно указује да централна фигура наше експедиције није могао бити Томислав Николић. Никако!
Почело се са дилемом да ли ће доћи Боби Марјановић и спасити нацију или неће. Бобију је очигледно важнија НБА каријера него нација, и барем је по томе већ знатно млађи сустигао свога идола Дивца. Марјановић није ни први, а вероватно ни последњи српски спортиста коме је џеп важнији од нације. Али подвлачим српски спортиста, јер други то не раде.
Дирк Новицки на пример, је годинама био најбољи бели кошаркаш НБА лиге, а можда и најбољи НБА кошаркаш (свакако бољи од Бобија Марјановића). Међутим, никада није одбијао наступ за немачки национални тим, иако је тамо играо са саиграчима знатно нижег нивоа. Исто ради и По Гасол у Шпанији.
Кристијано Роналдо, је знатно бољи фудбалер од Немање Видића на пример, па му не пада на памет да бојкотује свој национални тим, по цену ризика од повреде, што му се и догодило на ПЕ у Француској пре месец дана, али је португалски национални тим постао првак Европе и својој нацији донео разлог за велику радост.
За разлику од Роналда, сетимо се да је Видић без икаквог видљивог разлога хватао лопту рукама у свом казненом простору у Јужној Африци, када је српском тиму пут ка полуфиналу био отворен, и од тада српски национални фудбалски тим бије равнопрвну битку једино са Сан Марином, јер су донедавни такмаци Малта и Фарска Острва у међувремену напредовали.
Јесу ли спортисти, или само спортисти криви за овај фијаско? Погледајмо ко води политку у спорту? Ко седи на водећим позицијама спортских клубова и савеза? Седе људи за које се тешко може наћи иоле реч похвале, и чије биографије су све, само не спортске, па чак иако су спортске, као што је то биографија председника СОК, и оне се могу жртвовати зарад некаквих политичких малверзација.
По цену да наљутим југоносталгичаре и другосрбијанце усуђујем се да укажем на то да на ОИ сви спортисти на дресовима и осталој опреми имају енглеске транскрипције својих имена и имена својих држава осим Србије?! Тако имамо натписе: China, Russia, Great Britain, Brasil, Bulgariа, Japan…, једино наши поносно југословенски („постојано као клисурине“) носе натпис SRBIJA уместо SERBIA, a енглески језик „обогаћују“ графемамаČ,Ć,Ž… Чак и Хрвати,као и сав нормалан свет, носе натписе Croatia, Словенци – Slovenia (а не – Slovenija), али Срби би да буду мало већи католици – за сваки случај.
Наравно, наши спортисти томе нису криви. То су момци „к`о планине“ и девојке „као виле“, који од детињства вредно раде и одричу се како би у неком спорту постигли успех. То могу бити моја или ваша деца, и нећемо их критиковати, наравно. Ни Нолета, ни Салета Ђорђевића и његове момке. Нису они криви.
Приликом гостовања хрватске фудбалске репрезентације у Београду пре две године гост РТС био је директор загребачког Динама, Здравко Мамић који је покушао да нам отвори очи анализирајући успехе хрватске, односно неуспехе српске фудбалске репрезнтације. Он је тада рекао две истине: „Ви Срби не схватате колико успех у националном тиму повећава цену играча на тржишту“, и „Ви Срби немате патриотизма у ногомету“!? Овоме се нема шта додати, а примера је много – од дронова до Рио де Жанеира.
Но, да се мало уозбиљимо. Да оставимо спортисте по страни. Уосталом светски олимпијски покрет као и међународни спортски савези су дубоко загазили у политику, фармацеутске и остале лобије, да је питање дана када ће се догодити бојкоти олимпијада као што је то било 1980. и 1984. године, а такође је питање дана када ће се на неком терену, у Европи пре свега догодити неки „случај Максимир“.
Да се уозбиљимо и запитамо: а где то код нас има патриотизма?
Да ли га има у политици у којој свако са сваким може да формира власт, и где су масни брци важнији од суверенитета државе?
Да ли га има у спољној политици која нам редовно преноси шамарчине из Брисела, Вашингтона, Загреба, Сарајева или Приштине?
Да ли га има у економији која се поноси „памперс приватизацијама“?
Да ли га има наше школство, почев од школских програма па до припремања деце за одлазак „тамо негде“, при чему то „тамо негде“ доживљавају као чврсто тло након пацифичког бродолома?
Да ли га има у медијима, који извршавају мисију масовне контроле ума?
Да ли га има у нашој војсци, чији официри притиснути сиромаштвом једино сањају одлазак у некакве „мировне мисије“ и „здружене операције“, управо са онима од којих нам и прети највећа опасност по безбедност?
Да ли га има у Српској православној цркви, чији поглавар седи у последњем реду галерије скупштинског здања (каква симболика), присуствујући промоцији екипе која себе назива владом, а којој је основни задатак промена Устава, распродаја преосталог наионалног блага и трајна девастација државе?
На сва ова питања постоји само један одговор, и то кратак: – НЕМА! Патриотизам је пао као прва жртва операције промене свести.
Стога децо наша, драги олимпијци не очајавајте због резултата на олимпијади, јер нисте ви криви. Много је других криваца. Зашто бисте само ви морали да будете носиоци патриотизма, кад нико други неће. Напокон, не може се са труле одскочне даске прескочити олимпијски козлић.
А можда ваш и наш неуспех у Бразилу буде и од велике помоћи. Барем се медији неће бавити вашим успесима и месецима нам скретати пажњу са суморне економске и политичке реалности.
Можда ваш неуспех помогне да се из кошмарног сна пробудимо на време, пре него што се у њему угушимо.
