Премијер Србије Александар Вучић положио је, заједно са Мухамедом Ал Абаром, 27. септембра камен темељац за изградњу првих објекта у оквиру пројекта „Београд на води’. Рекао је да Србија овим чином “исписује нове странице историје.“ А реч је о грандиозној превари, којом Србија неће бити само опљачкана, већ и понижена, а у наредних 30 година беслосветски хохштаплер Ал Абар моћи ће да по Београду ради шта хоће, јер је са Вучићем такав уговор потписао. Колико је Вучић ставио себи у џеп, да ли на овај начин плаћа шеицима што чувају његову опљачкану милијарду евра, питања су која се намећу. Придружујући се протесту који је тим поводом организован, а предводили су га посланици Демократске странке, објављујемо доказе о Ал Абаровим преварама по свету, као и стручне ставове угледног архитекте Бранка Бојовића о штетности овог пројекта по будућност Београда, као и правна тумачења адвоката Владимира Гајића и професора Момчила Грубача, која су изнели у емисији ТВ Н 1, као и изводе из Декларације Академије архитеката о овом пројекту. Да смо правна држава, државни тужилац Србије издао бих налог за хапшењем Александра Вучића и његових саучесника – министара у Влади Србије, Ал Абара и градоначелника Синише Малог.

Лажне грађевине Вучићевог „инвеститора“, Мухамеда Ал Абара, ницале су по свету као печурке – а ниједна није ни започета. Због њега су многи завршили у затвору, између осталих и министар полиције Индије. Инвеститор Мухамед Ал Абар, инвеститор „Београда на води“, познат је целом свету по својим преварама!

Медији већ месецима преносе грандиозне идеје о овом пројекту и величају инвеститора Мухамеда Ал Абара.

Тако је премијер Србије рекао да земљиште на којем ће бити изграђен Београд на води неће мењати власника, већ да ће бити дат у закуп на одређени број година, а инвеститор тог пројекта Мухамед Ал Абар рекао је да ће пројекат бити реализован у сарадњи са домаћим архитектама.

Вучић је рекао да ће Београд уложити у рашчишћавање простора Савског амфитеатра око 200 милиона евра, а можда и мање. Још је занимљивије што „инвеститор“ исту плочу врти свуда. Ово је најављивано у Србији:Премијер је рекао да ће арапски инвеститор уложити више од три милијарде, а можда, чак, и четири милијарде евра, и да ће у складу са инвестицијом бити подељен и профит. Упитан да прокоментарише пад акције компаније Арабтек из Дубајиа за 50 одсто, Вучић је рекао да је вредност те компаније, чак, умањена. Он је, наиме, објаснио да је њена вредност и даље виша од десет консолидованих буџета Србије.

А господин Ал Абар исту причу је продавао у Курдистану! Пројекат „Ербил“, чији је почетак градње Мухамед Ал Абар најавио за 2013. годину, притом обећавши и 35.000 радних места, никада није ни започет ни завршен!

Овај „инвеститор“ је успео да превари и у Пакистану. Наиме, како пише „Арабианбусинесс.цом“, Мухамед Ал Абар, у Карачију је обећао градњу пројекта „Цресцент Баy“ за јул 2008. године, и то је био само део његових милионских „улагања“ у ову земљу. Наиме, инвеститори су престали да плаћају рате за своја земљишта, па је Мухамед покушао да прекине градњу, у чему га је спречила влада Пакистана, и тврди да није одустао од градње, већ је само одложио пројекат због финансијске кризе, те да ће ускоро почети са изградњом.

То опет није све – у Индији је, према писању тамошњег „Индиа Тимес“-а, 2011. године оптужен због криминалног удруживања, преваре и фалсификата. Како пише „трацк2реалтy.цом“ влада Амариндера Сингхуа у Индији је знала да је градња „Цоммонwеалтх Гамес“ у граду Мохали (Панџаб) нелегална и лажна, али нису смели да реагују јер је Мухамед имао чврсте везе са свим политичким моћницима. На конто тога је и преварио 560 купаца станова, а власницима земље није дао ни динар још од 2006. године. Министар унутрашњих послова индијске државе Андхра Прадесх ухапшен је због сарадње са овим преварантом.

Индијски дневни лист „Даилy Пост Индиа“ је крајем 2011. године покушао од Емара МГФ да добије објашњење за овај поступак, али није добио никакав одговор.

Пројекат „Мохали“ је, такође, био покренут помпезно, уз обилну медијску кампању. Тада је обећано да ће на три повезане локације бити изграђено укупно 1.670 вила и других луксузних објеката. Све је требало да буде изграђено у року од три године.

Амариндера Сингхуа је 2008. године посебни одбор панџабске скупштине искључио из редова посланика због једне друге афере са трансфером земљишта.

Свој врхунац афера „Мохали“ је добила после покретања афере „Спортско село“ у 2010. години. Те године је главни град Индије, Њу Делхи, био домаћин Спортских игара земаља Комонвелта. Неколико недеља пре почетка игара председник „Федерације спортских игара Комонвелта“, Мајкл Фенел (Мицхаел Фенелл) послао је писмо индијском премијеру тражећи предузимање хитне акције, јер је, како се изразио, Спортско село било „озбиљно компромитовано“. По Фенеловим речима просторије планиране за смештај спортиста биле су недовршене и у катастрофалном стању. Због овога су спортски савези Новог Зеланда, Канаде, Шкотске и Северне Ирске захтевали да њихови спортисти буду смештени у хотелима.

Извођач радова у овом случају је био Емар МГФ. У склопу акције борбе против корупције индијске власти су реализовале банкарску гаранцију коју је Емар МГФ морао да приложи пре почетка радова.

Превара непосредном погодбом

Емар Пропертиз је, заједно са Емаром МГФ, Емаар Хиллс Тоwнсхип Пвт Лтд (још једном ћерком-фирмом) и бројним политичарима, по писању дневног листа „Индиа Тимес“, 17. августа 2011. био оптужен пред судом у Индији за кривична дела организованог криминала, завере, преваре и кршења поверења.

‚Заједнички пословни пројекат између Андхра Прадесх Индустриал Инфраструцтуре Цорпоратион (АПИИЦ) и Емар Пропертиз, Дубаи, предвиђао је изградњу терена за голф, клупске куће, бутика, хотела и стамбених објеката у месту Маниконда код Хајдерабада. АПИИЦ је у овом пројекту имао 26 одсто учешћа и исто толико власништва. Осим тога, одмах поред овог пројекта требало је да буде изграђен конференцијски центар и још један хотел, а у том послу је индијски партнер имао 49 одсто учешћа.

Емар Пропертиз и Емаар Хиллс, по оптужници, склопили су са предузећем Стyлес Хомес договор о продаји вила на поменутим локацијама по унапред одређеној цени, која је била испод тржишне, и то без знања и сагласности мањинског партнера, АПИИЦ-а. Такође се наводи како је Емаар Хиллс без одобрења АПИИЦ-а своја уговорна права и обавезе делимично пренео на Емар МГФ.

У пакистанском граду Карачију Емар Пакистан (још једна ћерка Емар Пропертиза) у јулу 2008. покренуо је пројекат „Цресцент Баy“ (назван тако по већ постојећем елитном насељу у Калифорнији), као део наводних инвестиција од више милијарди долара у Пакистану. И овде је требало да никне мултифункционално насеље са роком изградње до 2013. односно 2014. године.

Према писању портала „Арабиан бусинесс“, до краја априла 2013. чак 300 инвеститора, односно купаца, тужило је Емар Пакистан тражећи повраћај својих пара са све каматама и накнадом од десет одсто због изгубљене добити. Наиме, компанија је пре тога објавила како радови нису ни почели због избијања глобалне економске кризе, која је посебно погодила грађевински сектор, услед чега је матична компанија остала без средстава потребних за почетак радова.

Укупни одштетни захтев преварних купаца износио је 15,2 милиона долара. Ако Емар нема толико пара за пројекат у Пакистану, како мисли да инвестира четири милијарде долара у „Београд на води“?

У главном граду Индонезије, Џакарти, Емар је обећао изградњу највише зграде у том делу света. Од свега је остало само обећање, јер Емар, наводно, никако не може да нађе погодно место за изградњу.

По укупној цени од 600 милиона долара Емар Пропертиз је планирао изградњу туристичког центра на индонежанском острву Ломбок. Пројекат је обухватао и изградњу четири хотела, од којих два са пет звездица. Све је требало да буде готово 2015. године, али је Емар у јануару 2012. објавио како се радови одлажу до даљњег. Ни за овај пројекат Емар није имао довољно новца.

У суштини, Емар Пропертиз, у коме је доминантан капитал емира Дубаија Мохамед бин Рашида ал Мактума, нигде ни не инвестира сопствени новац, кога и нема у толиком обиму колико је потребно да се финансира све оно што Алабар обећава. Највише новца долази од наивних суинвеститора, односно купаца који унапред плаћају.

Компанија емира од Дубаија, „Емар Пропертиз“, наводни будући инвеститор „Београда на води“, опљачкала је и изиграла више држава и влада широм света

Емар Пропертиз (Емаар Пропертиес) из Дубаија, наводни инвеститор пројекта „Београда на води“, уопште не припада Мухамеду Алабару, како се често представља у овдашњим медијима. Већински власник акција је емир од Дубаија, а званична правна форма ове компаније је „јавно акционарско друштво“. Наиме, Мухамед Ал Абар је директор, али не и власник компаније „Емар Пропертиз“!

Наравно, ово није једина контроверза која прати ово опскурно привредно друштво са Блиског Истока.

Компанија Емар је основан 1997. са оснивачким улогом од милијарду дирхама, односно око 200.000.000 евра. Од оснивања, његови пројекти су били успешни углавном само у Уједињеним Арапским Емиратима, вероватно из страха да би у случају муљања директора Ал Абара владар, по старом арапском обичају, могао живог да убаци у врело уље. У иностранству те опасности није било, због чега Емар тамо упада из једне у другу аферу.

Подмићивање, преваре и лажи…

Почетком јуна 2006. Емар је за укупно 1,05 милијарди америчких долара купио Јохн Лаинг Хомес, другу највећу приватну грађевинску компанију у Сједињеним Америчким Државама. У складу са пренаглашеним оптимизмом Мохамеда Ал Абара како овом куповином Емар постаје прави, велики играч на глобалној сцени, емир Дубаија је у Јохн Лаинг инвестирао још преко 600 милиона долара. Извршни директор америчке компаније је после тога изјавио како очекује да ће до 2011. годишњи приход да се повећа на 10 милијарди долара.

Уместо тога, 19. фебруара 2009. године, Јохн Лаинг Хомес је надлежном суду у савезној америчкој држави Делаверу, поднео захтев за покретање поступка спречавања банкрота, што је еквивалент овдашњем предстечајном поступку. У захтеву се наводи како је губитак компаније досегао између пола и милијарду америчких долара.

Неколико дана касније се огласио и Емар Пропертиз саопштењем како ће бити учињено све да се спасе ова реномирана компанија. У међувремену је Јохн Лаинг Хомес потпуно нестао са пословне позорнице. Јохн Лаинг је у прве финансијске проблеме доспео доста пре светске економске кризе и слома тржишта некретнина у САД.

Још 2007, дакле само годину дана пошто га је преузео Емар, овај некадашњи амерички гигант је имао пад прихода од скоро 50 одсто. Очигледно да Арапи од почетка нису планирали да озбиљно улажу у експанзију примарне делатности Јохн Лаинг-а, већ су ову компанију користили само да би сопствена предузећа угурали на велико америчко тржиште и опрали паре.

У октобру прошле године Емар Пропертиз је објавио почетак радова на пројекту који је брат близанац „Београда на води.“ У питању је „Ербил Доwнтоwн“ на 541.000 квадратних метара близу центра Ербила, главног града ирачког Курдистана. Начирван Барзани, председник владе Курдистана, присуствовао је промоцији макете пројекта у Ербилу.

Том приликом је Ал Абар изјавио како ће радови коштати око три милијарде долара. Београдски пројекат, подсетимо, треба наводно да кошта четири милијарде долара. И у Ербилу је планирана изградња пословног и стамбеног простора, шопинг центра и хотела, као и неизбежних небодера. У случају Ербила требала су да буду два, а не само један као у Београду.

Све што је Ербил до данас добио од тог пројекта је билборд насред пустаре и седиште пројекта које је, за разлику од седишта „Београда на води“ које је смештено у импозантној старој градској палати, у реновираном некадашњем салону за продају аутомобила.

Јасан је интерес локалних велможа, као што су курдистански премијер и председник Владе Србије Александар Вучић, да улазе у овакве дубиозне пројекте. На овај начин они покушавају да преваре наивни народ како се њихове земље, наводно, захваљујући мултинациналном капиталу развијају великом брзином и како долазе моћни страни инвеститори. Који је Ал Абаров разлог за саучесништво у овим фарсама?

Емар Пропертиз је једна од компанија узданица берзе у Дубаију. У овој компанији се налази не само капитал локалног емира, већ и његов углед у пословном свету. Ако се Емар добро котира на берзи, ако вредност његових акција расте, повећава се и углед емира Рашида ал Мактума.

Лидер берзе у Дубаију и тамошње грађевинске индустрије, Арабтек, је пре кратког времена доживео прави фијаско на берзи, када је у кратком времену вредност његових акција опала за 50 одсто. Око петине акција Ерабтека поседује Емар, а две компаније су пословно повезане и на друге начине. Тамо где је Емар, ту је обавезно и Арабтек, и обрнуто.

Да би привукао инвеститоре и повратио цену сопствених акција, које су такође изгубиле на вредности падом Арабтека, Емар мора стално да приказује како има велике пројекте. Због тога му добро дођу „Београди на води“ и слични чардаци ни на небу ни на земљи. Само пројекти у Београду и Ербилу заједно вреде седам милијарди америчких долара, а ту су још разни мањи пројекти у Пакистану, Индији, Индонезији…

Нигде се ништа не зида, али шпекулантима на берзи је интересантно да улажу паре у будуће пројекте. На крају крајева, ни ти шпекуланти не инвестирају свој, већ туђ новац. Немачки економски портал www. телебоерсе.де објавио је 7. јула ове године чланак из кога недвосмислено произилази закључак како је нови раст цене акција Емара у суштини мехур од сапунице. Другим речима, обична превара.

Тиме постаје јасно да Алабар за рачун Емара, коме је на челу, а уз помоћ подмићених локалних политичара, замајава народ по иностранству и тиме покушава да превари инвеститоре да уложе свој новац у његове сулуде грађевинске подухвате (које редовно не остварује) или да бар купе акције Емар Пропертиза. Белосветски преварант је успео само у Београду да склопи уговор, који је чвршићи, по њега, од челика, и који је, практично, нераскидив, макар једног дана Вучић и његова камарила и заврше у затвору.

Србија се дави у блату на Сави

(Текст објављен у Магазину таблоид, број 310)

Пише: архитекта Бранко Бојовић

Најновија иницијатива око пројекта „Београд на води“ започела је, за јавност, пре скоро две године, у време претпрошлих избора. Тај пројекат се и данас налази у некој врсти полуилегале – о пројекту нема квалификованих стручних информација.

С времена на време, појаве се доста површни новинарски текстови са похвалама инвеститорима и панегирицима генијалном пројектанту. Појавиле су се и неке електронске анимације, као и слике неких политичара који са удивљењем гледају оно што не разумеју. Али, оно што политичари не разумеју, разумеју професионални урбанисти, већ на први поглед. Неколико маргиналија које следе говоре о ономе што се, на први поглед, види у понуђеном пројекту Београд на води. Налазим да су то теме за врло озбиљан стручни разговор.

1. Контекст: Савски амфитеатар се простире од Господарске механе до Косанчићевог венца и обухвата леву и десну страну Саве које треба интегрисати. Пројектом Београд на води обухваћен је мали део Савског амфитеатра, који се третира аутономно као фрагмент укупног простора Амфитеатра, што није добро. Из понуђеног решења види се да се задржава Зарићев (трамвајски) мост и да се не планира мост у Немањиној улици. Представа околног простора је нетачна, јер није „подигнута“ из геодетске подлоге, па садржи нетачне габарите, односно волумене објеката, што отежава оријентацију у простору.

2. Река: Сава је међународни пловни пут коме се мора обезбедити минимална ширина од 120 м између стубова планираних мостова и најмање 12 м висине моста изнад нивоа велике воде. Ширина Саве у зони Савског амфитеатра је око 200 м. Због кривине реке матица је ближа десној обали, која је вековима изложена бочној флувијалној ерозији. Дубљи део корита је ближи десној обали реке. Неке од интервенција у оквиру пројекта Београд на води битно мењају карактер тока реке, што ће имати значајан утицај на њено коришћење.

3. Мостови: Планирани пешачки мост постављен је ниско изнад воде са много стубова, односно лукова малог распона. Оваква концепција моста укида Саву као пловни пут. Зарићев (трамвајски) мост се задржава, мост у продужетку Немањине улице за који постоји урађена техничка документација се не предвиђа. Овај мост је био предвиђен за моторни саобраћај.

4. Кула: Планирана кула око 50 м улази у речно корито Саве из потпуно нејасних разлога. Једини разлог за то може бити жеља да се оствари оригиналност по сваку цену. Оваква позиција куле изазваће поремећај протока воде – успор узводно од куле и убрзање протока у профилу куле. Позиција куле ће отежати маневар бродова и баржи. Појавиће се велики проблеми фундирања куле, одбране од леда и друго, јер Сава под Београдом није поток у Прованси. Облик куле је неоригиналан, односно он је имитација лондонског „краставца“ . Кула ће апсолутно доминирати сликом и силуетом Београда, односно оспориће доминацију Храма светог Саве у слици и силуети града. Планирана кула ће исто као и црна Београђанка бити део обичног пословног сервиса Београда, односно биће симбол ничега.

5. Развој: Планирано је између 1,5 и 2,0 милиона м2 пословног простора. Рачунајући са 15 м2 по запосленом, то је 100 до 130 хиљада радних места у једној смени, односно 200 до 260 хиљада радних места у две смене. Ако трећина тога броја попуне незапослени Београђани, осталих 130 до 160 хиљада радних места попуниће се имиграцијом у Београд, односно редистрибуцијом становништва унутар Србије. Просечна породица у Србији има три члана, што значи 390 до 480 хиљада нових становника у Београду. Београду већ недостаје 100 до 120 хиљада станова, а за имигранте треба изградити још око 150 хиљада станова. Све ово значи даље пражњење Србије, односно стварање у Србији два гета – гета Београд и гета Србија. После реализације пројекта „Београд на води“ прича о равномерном регионалном развоју Србије може бити намењена само малоумним грађанима.

6. Шопинг мол: Шопинг молови великог капацитета који захтевају хиљаде и десетине хиљада паркинг места најбоље је да се граде на периферијским локацијама уз приступне аутопутеве, а не у центру града на најскупљем градском грађевинском земљишту.

7. Технички параметри: Сваки урбанистички пројекат, па и овај пројекат, остварује се не само финансијским него и техничким средствима. Пројекат ове врсте не може се представљати само компјутерским анимацијама, него и техничким параметрима који потпуно недостају. Као релативни стручњак, који се урбанизмом бави преко 40 година, из наведених чињеница изводим следеће закључке:

-Људи укључени у пројекат „Београд на води“ показују озбиљан дилетантизам, односно показују да не знају ни где су ни шта раде.

-Очигледно је да српски модел демократије подразумева да свако ради оно што не зна.

-Демократија је по дефиницији поштовање процедура и јавност тих процедура. У случају овог пројекта све одредбе закона и подзаконских аката, Генералног урбанистичког плана (ГУП-а) и друго су поништене или произвољно тумачене.

-Постоји потреба сваке нове власти у Србији да се обележи и запише у урбану структуру Београда неким стварним или лажним симболом, без обзира на цену. Примери су Адски мост, жеља за изградњом жичаре између Тврђаве и Ратног острва и слично. За неуспеле урбанистичке и друге инвестиционе захвате у Београду и Србији треба увести лустрацију у политичко-правни систем. Лустрација за Адски мост спроведена је вољом грађана у протеклим изборима.

-Елиминација домаће памети и знања има цену. То показује пример моста код Бешке који је уговорен за 36 милиона евра, а извођач тражи скоро 100 милиона евра, то показује и Адски мост и низ других инвестиција у Београду и Србији.

-Елиминације домаће памети и знања показује провинцијални комплекс наше власти, коју је прецизно дефинисала народна пословица „У туђег татка, слађа патка“. Потребно је проучити резултате стављања домаће памети и знања ван употребе, тојест: колико кошта увођење у разне инвестиционе послове фирми и људи који не познају ни град, ни проблем, ни простор, ни политичко-правни систем.

-Треба сагледати огромне социјалне последице те политике. Тако, на пример, све наше техничке факултете треба прогласити за факултете за школовање подизвођача, као следећи корак поробљавања домаће техничке памети. Треба на одговарајући начин променити наставни и школски систем, а студенти заједно са дипломом треба да добију и пасош.

-На крају, посебан коментар, односно предлог да се уведе нова револуционарна демократска пракса и да се та пракса озакони новим Законом о планирању и изградњи. Сваки јавни посао подлеже примедбама. Оне могу бити паметне и глупе, злобне и пријатељске, умесне и неумесне, аргументоване и неаргументоване.

Творци пројекта „Београд на води“ очекују само похвале. На многе примедбе разних врста и несмислене и смислене, одговор је био само један – имате ли ви три милијарде евра?

Као стар човек, схватио сам друштвену суштину овог одговора – не може свако да има право на мишљење о овом пројекту, нарочито ако нема три милијарде евра. Дух примедбе је увођење економског цензуса на право на мишљење. Ја лично имам око 300 хиљада евра у некретнинама, библиотеци, хемеротеци, фототеци, фонотеци и друго. То је један десетохиљадити део од три милијарде евра. За толико сам и примедбовао.“

Из Декларације Академије архитектуре Србије о пројекту „Београд на води“

„…Пројекат (Београд на води) и начин његовог спровођења обилују низом законских прекршаја,… од злоупотребе законских одредби о опцијама када се и за шта израђује ППППН (просторни план подручја посебне намене), у које се централни простор престонице Србије никако не да подвести… Простор одавно предвиђен за јавне намене, у геометријском центру временом нараслог Београда, пренамењен је… за изградњу станова и пословног простора као непостојећу врсту јавног интереса а онда је то што је наопако дефинисано постало основ за израду ППППН… Из њега је избачена најважнија одредница за ову локацију, да овај централни део Савског амфитеатра, појас непосредно уз реку у дубини од 300 метара на десној обали, може бити изграђен за претежно јавну намену и објектима ограничене спратности… Прекршен је члан 89 Устава Републике Србије, који јасно говори о културном наслеђу и општем интересу народа и државе, као и низ закона Србије, низ међународних… правила и смерница усвојених од стране Савета Европе о праву на град, које је Србија потписала и ратификовала, од „Европске конвенције о пределу“ Савета Европе из 2000, ратификоване 2011, када су донете и УНЕСКО-ове ‘Препоруке о историјском урбаном пејзажу’…

…Укупна вредност барем двоструко надилази максималну могућу суму инвестирања у саме грађевине, па се поставља питање ко је омогућио партнеру из Емирата да доноси суверене одлуке, притом засад инвестирајући само у козметичке захвате. Да ли је, на пример, неопходни железничко-друмски мост преко Дунава, код Винче, део обавезног улагања у Београд на води? Наравно да јесте. Исто важи и за завршетак железничке станице у Прокопу и нову аутобуску станицу, за завршетак путне обилазнице и завршетак теретне железничке обилазнице око Београда, прве етапе метро система, и још многих инфраструктурних послова…

Хоће ли икада Београду бити потребни… огромни квадрати и тотално непримерени бројеви спратова на тој локацији? Да ли се зна како решити проблем саобраћаја када инжењерска рачуница каже да би само Савска улица требало да се прошири на по шест трака за сваки смер? Да ли се зна како обезбедити 25 милиона кубика воде дневно, како 100 мегавата нове инсталисане снаге електричне енергије? Како изградити 40.000 паркинг односно гаражних места у екстремно високој подземној води? Да ли се зна како, из саобраћајног гротла, уредно однети 3 милиона кубних метара ископа? …ППППН који је донет заправо легализује највећу дивљу градњу на свету. План је био предмет фингираног, фарсичног јавног увида…“

Професор Момчило Грубач и адвокат Владимир Гајић у емисији Пресинг, ТВ Н1: „Неуставан уговор о пројекту Београд на води“

(22. септембар 2015. године)

Међудржавни уговор о пројекту „Београд на води“ који је Влада Србије потписала са Уједињеним Арапским Емиратима, „неуставан је“, њиме је „потпуно суспендован правни поредак Србије“, оценили су адвокат Владимир Гајић и професор Правног факултета Универзитета Унион Момчило Грубач, гостујући у емисији Пресинг телевизије Н1.

Адвокат Владимир Гајић каже да је међудржавни уговор кровни документ, да је он суштински неуставан, али и да је правни поредак Србије потпуно суспендован на основу једне тачке споразума.

„Ова одредба је у супротности са једним чланом Устава, не постоји никакав споразум који Србија може да потпише, а да је супротан Уставу, ово није међународни споразум, већ уговор за бизнис“, сматра он.

Гајић каже да се ради о споразумима у којима је једна страна увек слабија, а, како истиче, „то је углавном Србија“.

„То су уговори који имају политичку позадину, интереси Србије стављени су у други план. Нема говора о јавном интересу“.

Он сматра да оваква инвестиција, односно јавно-приватно партнерство, није могло да се закључи без тендера.

„Не само то, и могућност давања земљишта без накнаде је била могућа само када је предмет уговора производна делатност, али то овде није случај. Овде се краде по закону. Политичка елита доноси закон, тек касније видите која је поента закона. Тек после видите да је неколико закона суспендовано и онда се страном партнеру да закуп на 99 година, да се изврши конверзија“, рекао је Гајић у Пресингу.

Он каже да аргумент да ће Србија добити 32 одсто власништва није у складу са истином, већ само пропаганда.

„Држава постаје власник ваздуха“.

„На основу уговора, арапски партнер који је и већински власник има право да сваки изграђени објекат, када прибави употребну дозволу да укњижи и тражи конверзију без накнаде. Само на основу уговора инвеститор има право да унутар једне парцеле, опсега око сваког објекта, нема никаквог ограничења колико ће припасти тој згради, има право да користи бенефиције и да продаје тај закуп, уступајући делове парцеле закупцима“, наводи Гајић.

Професор Правног факултета Универзитета Унион Момчило Грубач каже да из међудржавног уговора између Владе Србије и УАЕ проистичу многи уговори. Како каже, Влада се на тај начин обезбедила да ће завршити посао који је наумила, без обзира да ли је то у складу са Уставом и законима Србије.

„Влада се послужила неком врстом доскочице, није имала правни основ за закључење тог уговора, јер је тако суспендован законски поредак Србије, суспендоване су уставне одредбе које говоре о слободном тржишту, конкуренцији, расписивању тендера. Тај међудржавни уговор је суспендовао многе важеће законе“, истакао је професор Грубач.

Он каже да иако у Уставу постоји одредба која каже да су међудржавни уговори одмах иза Устава, а испред закона, не може се тако неодговорно поступати.

„Онај који их закључује мора да буде свестан одговорности и да поштује важеће законе. Овако је пун незаконитости и противуставности“, каже он.

Грубач наводи да је правни лек у обраћању Уставном суду, али да треба дочекати његову одлуку.

Гајић је навео и да ће српске фирме и радници добити посао само ако то буде жеља партнера, јер нема никакве обавезе арапске стране.

Што се тиче гаранта уговора, како наводи, стоји име фирме, а истовремено и име шеика, „тако да делује као да он лично гарантује за извршење обавезе“.

„Овде он гарантује својим именом, зна се шта је банкарска гаранција код оваквих уговора. Приватни интереси су нормални, ради се о уговору с компанијом која хоће да извуче што више“.

Гајић наводи да оваквим уговором Србија купује наду да ће нешто да добије и да су арапски партнери за себе склопили изванредан посао, али и додаје да су им већ пропали пројекти у Индији, Пакистану, Казахстану.

Што се тиче самог пројекта, адвокат очекује да ће бити направљена једна од две куле,шопинг мол и паркинг. „Србија не може да испитује докле је инвеститор стигао са обавезама. Може, али тек за 20 година. Они не морају рупу да ископају, Србија им не може ништа“.

Он тврди да би одговорна власт расписала тендер и покушала да дође до озбиљног инвеститора и новца.

„Овде није дошло до тога, кршио се Устав, прилагођавали су се закони“, каже он.

Како је истакао није видео ниједног урбанисту, архитекту или правника да је похвалио овај пројекат.

„Тренутно Србија има само трошкове, потребан је огорман новац да се уради инфраструктура, а то је обавеза Србије да комунално опреми ову локацију која нема ништа“.

Каже да је арапски инвеститор добио екстериторијалност у сред Београда.

„Суспендован је правни поредак Србије на 20 година на том делу земљишта, они 20 година могу ништа да не изграде“. Објаснио је да јавни тужилац може да оспори уговор после истраге, и да може да се расправља о ништавости. Поред тога и Уставни суд може да каже да је уговор неуставан.

„Арапски инвеститор је заштићен, они могу на арбитражи да оборе одлуку“, рекао је Гајић.

Извор: Милан Гламочанин / Таблоид

Ознаке: Александар Вучић, Београд на води