Зашто је за Србију важна позадина изненадне смене шефа BND и зашто она осликава могућности Немачке у Европи?

Након тријумфа на изборима стари и будући прмијер Александар Вучић поново је потпуно посвећен привредним проблемима. Основно ангажовање је на проналажењу великих инвеститора и отварању нових фабрика и других привредних објеката – уствари, на отварању радних места. Неочекивано добра сарадња са владом и привредницима Немачке отвара нове неслућене могућности. У овим кризним временима немачке угледне фирме и њихову пословност свако би пожелео на својој територији.

Међутим, отварање великих привредних могућности прети да пажњу будуће владе скрене са неких исто тако важних проблема – безбедносних. Премијер је у својим говорима и изјавама након избора рекао једну веома важну ствар којој није посвећена пажња јавности: „Улагања великих немачких фирми у Србију и градња фабрика су гаранција да ће у овом региону бити мир и да ће Србија бити стабилна“.

Овакав закључак је на климавим ногама због више разлога и не би смео да буде основа процене за будућу стратегију. Ако је некада и имала такве амбиције по основу економске моћи, Немачка одавно не управља догађајима у Европи, а поготово не на Балкану. Зна се ко је већ дуже време господар рата и мира у целом свету, па тако и на Балкану – САД. Оне су креатори рата, а још више креатори мировних споразума који су увек и потпуно у њиховом интересу. Они пишу споразуме у којима сукобљене стране не могу променити нити један зарез, а камоли реченицу. Немачка нема те домете. Зато, управљати се према тренутним ставовима Немачке није поуздано. САД су у стању да погазе свачије интересе у Европи зарад својих, па тако и немачке. И лаику је јасно да је Немачка многе одлуке које нису биле у складу са њеним интересима доносила под притиском САД. Немачка понекад толико ради у корист своје штете да је то изазвало радозналост, па се поново потежу и изучавају папири из времена потписивања безусловне капитулације како би се схватило које су то клаузуле које омогућују тако дугорочно присуство и контролу у овој земљи. Има и дилема. На пример, дали сваки немачки канцелар мора потписати лојалност САД и сл.

ЗАШТО ЈЕ СМЕЊЕН ШИНДЛЕР

Последњих дана навелико се шпекулише са изненадном сменом шефа немачке обавештајне службе, BND, Герхарда Шиндлера (на слици горе), и то две године пред пензионисање. Смена је уследила непосредно после посете председника САД Барака Обаме Немачкој и одмах је са разлогом доведена у везу са том посетом. Разлог смене није саопштен, што је још више заголицало европску радозналост, па претпоставке стижу једна другу:

• Радио је за Русе;

• Није довољно посветио пажње безбедности америчког председника;

• Шпијунирао је Американце, и они траже његову смену;

• Био је неуспешан у идентификацији потенцијалних терориста;

• Немачка влада није задовољна његовим радом пошто су их Американци упозорили на бројне пропусте итд.

Да ова смена није повезана са посетом америчког председника, нико за њу не би ни знао нити би јој посветио пажњу.

Наравно да наведене претпоставке немају везе са истином. У свему томе постоји само једна истина – Шиндлер је омогућио Американцима и масовну и осетљиву шпијунажу у Европи применом најсавременије технике. Осетљиву шпијунажу јер су за рачун америчке NSA прислушкивали бројне представнике европских земаља, у првом реду Француске и Италије. И масовна шпијунажа је осетљива јер се спроводи углавном кроз масовно прислушкивање, које је редовно незаконито, јер се не може добити одобрење надлежног суда за тако масовно нарушавање људских права без основане сумње. Иако се наводи да је смена изненадна, то није тачно. Неке ствари су се, да ли намерно или случајно, заборавиле. Пре две године у јавност је избила афера о прислушкивању у Немачкој, слична оној која сада потреса Македонију. Шиндлер је тада, иако најодговорнији, успео да се извуче да не буде смењен, или га је неко врло моћан заштитио. Тада је речено нешто што у обавештајном свету није познато – да је BND радила против интереса сопствене државе. Пример нејасан и незабележен у пракси да обавештајна служба наноси велику штету својој држави уместо да је штити, јер због тога и постоји.

Шиндлер је објаснио немачкој влади и немачкој нацији да се један део ове високопрофесионалне службе одродио и радио за свој рачун, о чему он ништа није знао. Врло је чудно да је његово објашњење прихваћено јер је потпуно неприхватљиво и ван сваке логике елементарне професионалности. Јер, у првом случају, ако је Шиндлер знао за незаконит рад под притиском америчке НСА, BND испада помоћно особље потпуно потчињено америчкој служби. У другом случају, ако стварно није знао, његова кривица није ништа мања нити га то оправдава. Јер тада су једноставно неки руководиоци и оперативци BND били кртице и заврбовани шпијуни НСА. Може ли шеф било које тајне службе остати на функцији ако се утврди да му је неко врбовао људе, а он то није знао? Нема већег понижења за службу која је обавезна да од обавештајних насртаја и продора штити све друге институције државе, а није успела да заштити саму себе. Зато није чудно што је Шиндлер смењен, него је чудно што није смењен раније. Зато се његова смена не може звати изненадном.

ГОРКА ПИЛУЛА ЗА АНГЕЛУ МЕРКЕЛ

Није искључено да су аферу иницирали професионалци из BND јер су се нашли у маказама онога што би стварно требали да раде на заштити своје државе и онога што под притиском морају да раде за рачун неког другог. Они итекако знају шта треба да раде и чије интересе да штите. Њихов посао је заштита Немачке, немачких институција и немачких грађана, а не заштита САД. И то не би био толики проблем да интереси САД и Немачке често нису били у колизији када су интереси САД имали приоритет. У таквој ситуацији немачки оперативци су се морали осетити понижено као да посао обављају за великог газду, тако да није чудо што је све проваљено и што је освануло у новинама.

merkelprisluskivanjeУтисак је да је Ангела Меркел за Шиндлерову смену морала добити сагласност од америчког председника лично, јер зашто би усупротном толико дуго чекала. Прогутала је горку пилулу и након сазнања да је лично прислушкивана од НСА. Међутим, постоји нешто што је много горе од тога – сумња да је њена служба, која је обавезна да је контраобавештајно штити, уствари помагала НСА де је прислушкују. За председника владе било које земље нема нелагоднијег осећаја од неповерења у сопствене тајне службе. Коме у том случају да повери своју безбедност и своју контраобавештајну заштиту?

Није ово непријатна ствар само за BND него за комплетну немачку владу са Ангелом Меркел на челу. Можда је и то разлог двогодишњег ћутања, јер су ствари до краја морале најприје да се разјасне и распетљају у самој служби. Да та разјашњавања и нису ишла како треба, јасно говори најава ко ће бити нови шеф BND. Шеф кабинета Ангеле Меркел најавио је да ће од 1. јула Шиндлера заменити Бруно Кал, што такођер изазива чуђење. Кал је фукционер у Министарству финансија. Да ли немачка влада не може да пронађе човека од поверења и искуства у BND? Да ли је подозрење толико да више ником не верују? Зна се колико Немци цене и вреднују финансије, али баш да неко из финансија дође за шефа легендарног BND – то стварно збуњује.

Немачка је економска сила и ништа више од тога. Њен однос са САД је компликован и у доброј мери конспиративан. Можемо га звати овако или онако, али сигурно није партнерски. Јер потпуно је јасно да САД свог „партнера“ потпуно шпијунирају од врха до дна и потпуно га контролишу. Ако Немачка не може заштити саму себе, колико су реална очекивања да су њена улагања у Србију сигуран знак мира и просперитета? То је потпуно непоуздано, јер, ако САД у овом тренутку свој интерес виде у хаосу и рату на Балкану, тако ће и бити, и никаква Немачка то не би могла спречити. Исто тако, изјаве нашег премијера да он неће дозволити и да ми нећемо дозволити дестабилизацију Србије јесте његова и наша жеља, али она нема упоришта у релном односу снага. Зато, као садашњи и будући премијер, Александар Вучић не сме заборавити или потиснути императив хитног наоружавања Србије и план модернизације наоружања и опреме наше војске.

ТРЕБА ЛИ НАМ УОПШТЕ САВРЕМЕНО ОРУЖЈЕ?

Код једног дела Срба мора се разјаснити основна заблуда. Они мисле да свако наоружавање Србије асоцира на рат и провоцира сукобе. Према њима, зашто би набављали оружје ако га нећемо употребити. Ствар је управо супротна – само адекватно и благовремено наоружавање пружа нам далеко веће шансе за мир и стабилност на трусном Балкану. Другачије речено, што имамо више квалитетнијег оружја, мање су шансе да га употребимо. Војно слаба Србија угрожава мир и провоцира сукобе. Наш оружани арсенал, по броју и квалитету усклађен са другим земљама региона, одлична је позиција за преговоре и договоре који искључују сукоб јер нико није луд да удара тамо где је тврдо.

Причати о стабилној ситуацији на Балкану нема много смисла зато што је Балкан увек био буре барута. Може се говорити само о мање или више нестабилном периоду. А говорити о стаблној Србији на нестабилном Балкану тек нема смисла. Свака таква стабилност је варљива. Док ситуација преко ноћи може да ескалира и експлодира, за набавку оружја треба времена и зато се мора набавити благовремено. Дежурних повода и неуралгичних тачака за изненадни и велики сукоб не недостаје, има их и превише. Планова и намера за разбијање и комадање Србије исто тако има и превише. Ми смо ти који не смемо дозволити да им такви планови изгледају реално, јер тада смо у правој опасности.

Зато нормално опремање Војске Србије савременим борбеним системима и наоружањем уопште не може да зависи од тренутне ситуације, без обзира колико она на први поглед изгледала стабилна. Или, ако се наоружавају други на Балкану, истим темпом морамо да их пратимо. Посебно морамо да пратимо наоружавање оних суседних земаља које нам отворено прете и које имају претензије према нашим територијама. Не смемо дозволити да нас војно надјачају, управо у интересу мира.

Иако је одлука о куповини наоружања из Русије донесена, споро се реализује. Шта год да је у питању, то није добро. Ако је у питању новац, он мора да се нађе. Ако су у питању политичке игре Русије из некаквог страха да би то оружје могло бити употребљено против њих уласком Србије у НАТО, постизборни период је време да се та фама разбије. Прокламована политика Србије јасно је дефинисана и не предвиђа такву могућност. Најопасније је ако је влада променила одлуку на основу процене да наступа дуг период стабилног мира и да нам оружје неће требати. Ако је набавка система С-300 и модеррних ловаца одложена за боља времена, директно ће утицати на могућности одбране земље. Сувише је било страдања српског народа у новијој историји на основу лоших процена да би себи могли дозволити луксуз нове стратешке грешке. Зато процена не може би заснована на размерама страних улагања, макар била и немачка.

Фото: vs.rs

ШТА СРБИЈА МОРА ДА ИМА ОД ОРУЖЈА

Ако би анализирали шта је то што је потребно за опремање Војске Србије, због нерационалног уништавања оружја по одлукама неких прошлих влада, тај списак би био дугачак. Анализа стварних потреба не може бити заснована на потребама наше мале професионалне војске, него на могућностима наоружавања комплетне нације за евентуалну одбрану Србије. Време је да се покрене директна лична одговорност бивших функционера који су доносили одлуке о уништавању ефикасног наоружања уместо да се оно конзервира и ускладишти. Ако се подносе тужбе и покрећу судски процеси (што, наравно, и треба) за неке неупоредиво мање суме, време је да знамо праву цифру проневере у вези са уништавањем исправног наоружања. Вероватно би то била највећа проневера свих времена на овим просторима.

Приоритет набавке наоружања су без дилеме модерни системи и средства ПВО. Прво, нема града у Европи који је више пута бомбардован од Београда и зато је последњи град који се може одрећи модерне ПВО заштите. Друго, у модерним сукобима и ратовима ПВО је основа свега а превласт у ваздуху пресудан фактор исхода рата. Треће, ни остало оружје за одбрамбена и нападна дејства на копну са којим располажемо нећемо моћи правилно и ефикасно користити без адекватне ПВО заштите. Без адекватне ПВО све се претвара у склањање, скривање и варке, а не у прави и оптимални борбени распоред за одбрану. Системи С-300, уз минимум једну ескадрилу модерних ловаца, били би довољна гаранција да нас сви респектују и да нас оставе да на миру размишљамо о просперитету и привредним проблемима. Да ли тако да урадимо, равно је дилеми озбиљног пољопривредника да ли да осигура своје усеве.

Постоје и други проблеми везани за одбрану Србије који су мање везани за новац, а више за наглавце постављене основне вредности у друштву. Морални фактор је занемариван и исмеван деценијама. То је оставило дубок траг на нашој нацији, која је увек била мотивисана за одбрану од сваког агресора, без обзира на његову снагу. Та воља и мотив за одбрану мора се вратити у душу нашег народа. Неће то бити тешко зато што је слободарски дух у Србији изграђиван стотинама година, а раграђиван само десетине. Мора се поново знати шта је част, а шта је срамота. Узор младима морају постати часни људи, а не издајници и дезертери. Оне који мисле да претерујем питам: да ли је нормално да актуелни амерички генерал Дејвид Голдфејн, који је 1999. године оборен изнад Србије, све време егзистира и напредује у војсци САД, где је кандидат за првог човека ваздушних снага, док су наши официри ракеташи, који су, уз велике ризике по сопствену безбедност, успевали да им оборе понеки авион, одавно склоњени. Пензионисани су или преквалификовани у друга занимања, као што је Золтан Дани преквалификован у пекара иако је једини ракеташ у свету који је са својом борбеном екипом оборио Ф-117. Склоњени су како своја искуства, и што је још важније, свој борбени дух не би преносили на млађе генерације официра.

Све приче о малој, ефикасној и добро наоружаној војсци која ће се формирати пошто скоро све војно буде уништено су добро смишљена превара у циљу војног слабљења Србије. Неке бивше владе и министри су се утркивали у томе ко ће већу штету нанети својој војсци и, нажалост, успели су у томе. Разоружали су нас и развојничили, али и даље итекако имају политичке амбиције да наставе тамо где су стали. Код нас је створена таква клима да можете драстично ослабити одбрамбену моћ Србије и извршити драстично подривање економског система државе, а да за то не одговарате – ако сте министар. Обичан човек би био санкционисан по оба кривична дела већ за неколико пушака које би непажњом упропастио. Ако обичан човек упропасти неколико пушака, то је кривично дело, а, ако министар уништи енормну количину ефикасног наоружања, онда је то политика и стратегија. Зато сумњам да ће њихова одговорност бити преиспитана.

НЕМАЧКА ВИШЕ НЕ АСОЦИРА НА СТАБИЛНОСТ

Нема мигранта са Блиског Истока, Далеког Истока и Африке који се није упутио баш у Немачку. Разлог је економска моћ ове земље и закони који мигрантима пружају потпуну економску сигурност. Тако је Немачка препуна миграната у вези са чим се јављаја економска пренапрегнутост али и безбедносни проблеми.

Нама из Србије добро је познато да је за многе ствари Немачка сама крива, јер су деценијама уназад прихватали и штитили масу лажних политичких миграната који су тамо живели као бубрег у лоју. Наравно да се прочуло да то тако може и да је лако оствариво – само тражите политички азил и смислите причу о угрожености. У овој кризи многе је било лако наговорити да крену зато што практично крећу на сигурно. Од тога су прављене спектакуларне пропагандне акције. То је чињено са циљем стварања ружне слике о Србији као држави где се не поштују људска права и где су људи принуђени да беже од режима у коме им је и живот угрожен. У првом реду то су злоупотребљавали Албанци са Косова, али не само они.

Немачка јесте богата земља, али се добро зна да, и поред тога, поштују и цене сваки фенинг, па је и данас нејасно да ли су лажне азиланте прихватали у циљу слабљења политичке позиције Србије или из стварног убеђења да се ради о угроженим људима? Да ли су то радили како би стварали лепшу слику о својој земљи, укаљаној у Другом светском рату, или су то радили по нечијем налогу из НАТО како би се уклопили у општу пропаганду против Србије? Све су то ствари које се морају имати у виду код процене да ли је немачки наступ према Србији искрен и да ли се на њега може рачунати на дуже стазе.

Све наведено упућује на општи закључак да Немачка данас не може обезбедити ни сопствену стабилност, па нема говора да то може обезбедити другима. Њени домети су економски и дипломатски, и то са негативним трендом јер им утицај на оба поља слаби. На подручју Балкана, посебно у Србији, појавиле су се нове снажне економске силе, као што је Кина, спремне да улажу велики новац. Штавише, наступају без условљавања, вероватно у циљу стицања опшег европског поверења.

Сва ова прича је непотребна ако је премијер повезао долазак немачких фирми у Србију са миром и стабилношћу као допунски позитиван сигнал и ако и даље наоружавање модерним системима и другим наоружањем остаје као основна гаранција наше безбедности. Ако неке земље на Балкану и могу рачунати на туђу заштиту, Србија то никада није могла а вероватно неће ни моћи. Зато је наша једина полиса осигурања довољно јака одбрамбена моћ, а не политичка обећања и дипломатски потези.

Извор: Нови стандард

Ознаке: Љубан Каран, геополитика, ЕУ, Немачка, оружје, Русија, САД, Србија, српска војска