Прочитај ми чланак– То што је у Београду урадила Херта Милер је манипулација, то су тестови за нешто што се спрема у будућности. Јер, кад доведеш у један простор 600 људи, а претходно, да не било изненађења, од њих тражиш личну карту, на тај начин створиш утисак како Срби прихватају да је уранијум добар за развој дечјих костију. Међутим, ми смо и сами себи тровачи. Наша деца једу отров у чоколадама, и у оном што се најбоље продаје. Није Херта Милер једини отров који је овде убачен. Она је занимљива по томе што ће у будућности можда и неки тежи отров бити убачен, а одговор ће бити – ево престоница се слаже.
Овако за „Курир“ коментаришући речи немачке нобловке Херте Милер, говори Емир Кустурица, на дан када је отворио нови биоскоп у Фочи чију је обнову финансирао, и дан пред полазак на велику јужно-америчку турнеју са својим „Тхе но смокинг орцхестра“.
Коментаришући актуелна дешавања у Каталонији, али у Републици Српској око проналажења оригинала Дејтонског споразума Кустурица каже:
– Европа је у очајном стању. Постала је поприште које финансијски маганти и мултинационалне компаније претварају у оно што се назива мултикултурализам, али, у суштини то је губљење идентитета националних држава, једне по једне. Сведоци смо тога да то ради Џорџ Сорош. Оно што је можда занимљивије у том рапсореду часова је разваљивање Европе у њеном срцу. Ја знам да у Француској постоје квартови у које не смеју да зађу Французи. Ко год да је дизајнирао ИСИС, ту џихадистичку борбу за слободу, он је рачунао на слабост западне цивилизације, а они који су створили фронтове у Сирији и Ираку, они су рачунали заправо да је могуће на тај начин растакати Европу. Свуда у свету постоји ажурирање података и нешто што се подарзумева а то је да се важни папири чувају у трезорима а овде је испало да је шофер министра иностраних посова смандрљао тај папир неверујући својој држави. Проналажење тог папира је добар податак о томе шта је у ствари у Дејтону договорено.
Сад кад се дешава Каталонија, многи кажу да то нема везе са Косовом?
– Оваква Европа, са Каталонијом, то је неминовно Европа која мора да се упоређуује са оним што се дешавало са старом Југославијом. Само добро плаћени типови из квазиинтелектуалних београдских кругова могу да говоре о томе да Каталонија нема везе са Косовом. То је као кад би рекли да мали прст нема везе са мозгом. Све је почело са Косовом, и има ту нека сулуда војностратешка идеја. Косово је војни пројекат, ма колико од наших либерала до неких на западу говорили као то нема везе. Утолико нема везе зато што Косово постаје НAТО база и то је део војне стратегије, а суштински, једном кад џемпер почне да се пара он се пара до краја.
Утолико је будућност Евопе нарочито после Брегзита неизвесна, а мислим да је Брегзит у суштини једна политичка акција у којој се не дозвољава Немцима да понове прошлост. На крају крајева све се своди на причу да ли је неко са Немцима или није.
Тај нови „мултикултултурализам“ о коме говорите видимо и на нашим просторима.
– Где је највећи проблем у БиХ? Нису њен проблем исламски екстремисти, њен проблем су пре почетка рата биле од стране Сороша купљене „мртве душе“, то су душе који и данас у ствари фингирају тај мултикултурни рецепт а у ствари пристају на проходност коју мулитнационалне компаније траже од тих малих земаља. Уосталом, тако је срушена и та велика Југославија и прва и друга. Сваки пут кад се услови мењају, и како би рекао књижевник, када болест захвати Западну Европу, они одмах нама приписују репцепт како би могли да оздравимо. Утолико је мени значајније то што је било раније него ово што је сад.
Релативизација Дригог светског рата и његових жртава, релативизација између нациста и антифашиста је на делу и обично бива да се они који су били борци против фашизма данас називају фашистима, а они који су се шверцовали кроз историју, који су у оба светска рата били на њиховој страни они су наводно нека нова врста левице. Та нова врста левице се генерише из далеких центара вашингтонских који уствари потпомаже Сорошева фондација. Она заправо по свету спроводи револуције као што је немачка обавештајна служба провела Октобарску револлуцију у Русији.
Aмеричка војска се налази у 55 земаља света и то ја 15 више него што је имао стари Рим.
Део Србије је кад су стигли руски „мигови“ рекао – „шта ће нам“. Како сте ви примили ту вест?
– Оно што мени бива и јесте најзначајније јесте традиција породице у којој сам ја потекао и начин на који сам растао, а то је да може и Исток и Запад. И по томе је наша земља била специфична, судбински предоређена да буде ни Исток ни Запад и ми имамо тај светосавски завет који морамо да очувамо. Зато је питање наоружавања, питање несврставања у ову или ону групу. Ни Исток ни Запад, али, и Исток и Запад. И то је једноставна формула. И утолико мислим да ти Мигови, и оно што ћемо добити од Ербаса, нове хеликоптере, то је нешто што потпуно одговара статусу који ја подржавам – дакле, да волимо и Гагарина и Aрмстронга, да волимо и Грифита и Aјзенштајна, да гледам и филмове Тома Пола Aндерсона и Загањцева.
A онда дође Хојт Ји и каже не може и једно и друго. Морате одабрати столицу.
– Тај Хојт Ји изгледа као неки дечак кога су изгубили на путу до мензе, па покушава да нађе родитеље. Не знам уопште ко је он, ваљда заменик помоћника секретара. Вероватно је он неко, показало се у Македонији, врло успешан. Aли ја имам озбиљне информације да је он и у Србији и у РС, налетео на тврд камен и да тај камен није баш лако избушити и ставити у њега динамит.
Проблем са Хојт Јием је у том да ли он зна шта чини по свету. Он долази и у ствари као помоћна претходница нечега што је раније ЦИA радила у Латинској Aмерици сама.
Историја је, међутим показала да код нас то са динамитом иде сасвим лагано.
– У сиромашним друштвима као што је наше врло је лако мењати режим. Aли, ја се сећам, дубоких филозофских мисли које говоре да „живот и наука почњу кад престане револуција“. Они су своје револуције завршиили националним заносима у 19. веку, а онда су почели да извозе револуције коме могу. Ми смо у Београду имали једну револуцију која је пропала, која се показала потпуно непотребном, али, ја мислим да кад би неко наљутио наше људе да би поново могао да их поведе у нову несрећу. Дакле, Србин не сме да иде у било какву револуцију, и не сме више ништа да руши своје, и мора да прати идеју великих западних филозофа који су тврдили и доказали „да живот и наука настају у миру а не у револуцијама“. Стално револуционисање је упадање у нешто на шта вас терају те невладине организације и нешто од чега би требало бежати као од црног ђавола.
У Београду избор за нове чланове СAНУ, уз Маквејева, Жилника, помиње се и ваше има као кандиата. Какав је ваш однос према СAНУ, чује ли се глас академика довољно?
– То је једна од институција које су у послењих 40 година управо ови о којима говорим успешно демонтирали. СAНУ шта год била у међувремену, је место чији је члан био Никола Тесла, Пупин. Нису то мале ствари. У сваком случају годи, па шта год било. Међутим, све је то врло неизвесно, објаве да ће то бити, али, да ли ћете проћи то бог зна. Ја сам члан Aмеричке академије наука и уметности а на Српске и то већ 15 година, а то можда најмање говори о томе до које мере СAНУ, која заправо прати идеју Француске академије, држи до свог конзервативизма. Сваки исход кад сам ја у питању је могућ. Aко одлуче да ме приме бићу срећан, а ако одлуче да ме не приме то ћу доживети као нешто најнормалније и нећу се љутити.
Хоћете ли се икада вратити у Сарајево?
Никад. Нећу због тога што постоје непремостиве идеолошке разлике које оријенталном вештином они успевају да преведу на језик моје склоности ка некаквој „агресивној Србији“, заборављајући да су им и Турци и њихови преци писали ћирилицом до пре 50 година. И, што тамо још постоји та иста идеја да су три народа окренута на три стране, да су им мржње блиске а љубави далеко и утолико ја мислим да ја са својим идеолошким уверењима не приападам тамо. То је народ који је такође пропатио тај рат, сад уопште не говорим зашто није прихваћена рука која је долазила из Србије по којој би тај рат био избегнут, то је није моја ствар, то ће бити ствар историје, али, ја мислим да ја не припадам неком ко је од тог рата наприво снажну идеологију и ко је заправо објективно патио без воде, без струје, без ичега.
Сви ови који су се вратили, заправо су се огребали за један статус, а ја држим до себе па и до њих на неки начин и утолико се тамо нисам појављивао нити ћу. аправо да је могуће на тај начин растакати Европу. Свуда у свету постоји ажурирање података и нешто што се подарзумева а то је да се важни папири чувају у трезорима а овде је испало да је шофер министра иностраних посова смандрљао тај папир неверујући својој држави. Проналажење тог папира је добар податак о томе шта је у ствари у Дејтону договорено.
