Прочитај ми чланакДраги Требињци, сада већ моји суграђани, срећан сам што могу да вам кажем коју ријеч. Није мала ствар – излазите на судбоносне изборе, а мени су на уму важни мотиви, али и вјера да ће ваш избор бити непогрешив.
Када бирате између слободе и неслободе, вама је милија слобода, када бирате између лажне солидарности опозиције са сиротињом с једне и пројекта Јужни ток и гас који Додик жели да доведе у Републику Српску, ви ћете гласати за слободу, против немаштине и за Јужни ток.
Као што сте раније гласали за све пројекте које је Додик обећао и завршио! Сигуран сам, моји Херцеговци, да нећете насјести на подвалу, као што нисте насјели на прољећне социјалне шатро побуне које су дизајниране да преко немира и хаоса доведу на власт ове који заједно са њима раде да не буде Јужног тока и да изгубите право да вам и Исток и Запад буду пријатељи. Побједника на овим изборима неће пресудити партијска припадност нити идеолошка склоност.
Побједиће Милорад Додик! У његовој појави ће и они који не припадају његовој партији препознати сигурност која је је свима данас потребна. Како жене препознају мушкарца, сигурно не само по томе што виде наочитог љепотана него и мужјака иза чијих леђа могу да се сакрију. Тако и мистична маса креће за неким ко може да је убједљиво води и да настави да му чини добра дјела.
Шта мора да учини наш народ? Има једна поучна прича о дјечаку и оцу у далекој Индији. Отац се спремао да у камену исклеса слона и у кућу унио велики камен. Син га је питао како ћеш, оче, направити слона. Отац се замислио и гледајући у камену громаду рекао: „Слона ћу направити тако што ћу са камена одстранити све што је непотребно“. Управо тако наш народ треба да својим избором одстрани све што му не треба и да му остане оно без чега не може, слобода коју смо изборили прво од Турака, онда Аустријанца, па онда од Њемаца. Та неуништива нада и правдољубивост, те пројекти којима се обезбјеђује будућност. Ту будућност је предсједник Додик почео да гради одавно.
На Западу је бити сиромашан срамота, код нас је то вјековима био облик патње који је постао начин живота. Не вјерујем да међу нама има много оних чије мајке 25 дана у мјесецу нису остајале без фасунге, задуживале се да се пребаци недеља дана до плате. Тако је било у Титово вријеме у кући чиновника. Увијек је у нашим кућама владала солидарност, вазда се нашло начина да се прегура криза. И данас солидарност краси наш народ, а Додик нас подсјећа на стричеве и ујаке који су под јастук стављали да се нађе када пред први зашкрипи. Политички непријатељи Милорада Додика стварају идеологију сиротиње, људску патњу претварају у властиту теорију фукаралука, злоупотребљавају немаштину, гребу се о несрећне људе паралелно стварајући лажну митологију лоповлука. То у ствари они говоре о себи описују како би они крали да им је пружена шанса да граде болнице, путеве, факултете. Нити би било путева, они воле макадамске друмове, а паре за болнице, факултете, фабрике би потрошили за нешто друго јер они не одлучују сами.
Њима руководе управо они који по свијету производе сиротињу.
Ви нећете да одлуку о градњи болнице у Бијељини и Невесињу доносе амбасадори и отправници послова, нећете да они одлучује о томе да ли ће Бањалука бити спојена са Франкфуртом аутопутем као што већ јесте, ви не желите да чекате друге да вам пробију тунел који скраћује пут од Требиња до Вишеграда, неће вам амбасадори обнављати бањски туризам нити ће они правити термоелектране. Нити ће вам они изградити Андрићград. На листи бројних пројеката које је Додик завршио ово су само неки.
То само потврђује да су вама потребни политичари, а не агенти који по амбасадама клече на рижи слушајући наредбе, па их грлато називају идејама међународне заједнице, онда преко БН мокраћног канала пишају по нама! Не дајте им да дођу на власт. Не само да не би било Јужног тока и стварне борбе против немаштине него би изгубили слободу на коју смо навикли. Наш народ није никада био само муштерија Истока и Запада. Ми културно припадамо и једнима и другима.
Погледајте списак великих људи које смо дали западу. Нема му краја, фали читава свечаност да се изговоре њихова имена. Светосавску позицију ни Исток ни Запад су поштовали чак и на Јалти када су се послије Другог свјетског рата велике силе договарале да Југославије буде фифти-фифти између два блока. То је минимум слободе на коју смо навикли. Вољели смо Битлсе и Дилана, а читали Достојевског, дивили се Гагарину, али и Армстронгу. Гласајте за Додика, моју драгу Жељку Цвијановић и СНСД јер само они могу да вам очувају слободу у којој волимо да живимо.
Удруженој опозицији помажу пропагандним материјалима међу којима се истиче видео-клип са женом која стоји у поплављеном подручју, а они пишу „гласај“. То је, све, наводно са жељом да се окренемо економији, а не да спомињемо понос и традицију. Шта је економија без политике. Ништа друго него предузеће. Али не може ни предузеће без политике! Ето шта они хоће, желе да направе лоше предузеће од Српске! У том предузећу бисмо брзо заборавили Његоша, Андрића, Дучића, Ћопића, Теслу, Пупина, Ћоровића, Селимовића, Саву Шумановића, Лубарду, Бећковића, Михајловића, Ковачевића и засигурно косовски мит, а ја вас питам ко ствара такав луксуз ако знамо да Американци не одустају од холиводског мита?
Гдје је тајна свјетске економије. Не говорим као експерт, него као човјек кога животна логика није одвела у банкрот. У САД се бензин продаје на галоне један галон 3,5 литара бензина. И то кошта као један литар у Европи. Значи да свако живи у Америци у старту има предност. И за голи живот и за предузетништво. Знате ли колико тамо има сиротиње? Не знате. Много више него што наслућујете. Да, тамо цури мед и млијеко, не можемо сви у Америку, мора неко и овдје да остане. Зашто онда ви да не гласате за Јужни ток који смањује трошкове, а шансу за успјех предузетништва увећава три пута..
Питам се често шта би било да су се Гаврило Принцип и Иво Андрић понашали као опозиција, гдје бисмо данас били? Не би нас било! Али није само ствар у томе што у историјској подјели улога никада не бих могао да замислим да је неко он њих био члан Младе Босне, то би за наше бирократе била превелика улога. Као што Милорада Додика могу да замислим као Богана Зимоњића, историјску личност, мудраца и преговарача..
Дуго ми је било потребно да одгонетнем једну тајну. Како је могуће да смо Босића, Тадића, Иванића позивали на отварање Андрићевог споменика у Андрићграду, а они се нису појавили. Када је донесен споменик Његошев и свечано обиљежена 200- годишњица његовог рођења, и тада су били позвани и нису се појавили. Вјеровали смо да ће барем Видовдан поштовати и доћи да виде мурал који је посвећен Гаврилу Принципу и Младој Босни. Нису дошли. Неко им није дозволио?! Ко су ти људи? Шта у тим биографијама има да не знамо, јер оно што знамо је да нису смјели да дођу да не сазна Бакир Изетбеговић, коалициони партнер из такозване народне коалиције. Бакиров бабо није никако волио Андрића, мени је лично рекао да је он био копиле и да је мрзио Босну. Ето ко су, драги Требињци, пријатељи наших славних опозиционара. Како они могу да се надају да поведу народ чије великане игноришу и чија имена не спомињу. Како они могу да заврше било који посао који народ тражи када они личе на једног сарајевског режисера који је направио још давно филм о ђацима пјешацима. За дирљиву причу о дјеци која су сваки дан километре прелазила да би стигла до школе, он је добио награду у једном њемачком граду. Прославио се и убрзо купио опел- рекорд. Путовао тај режисер на море и пут га нанесе баш на дионицу гдје су ђеца и даље пјешачила. Шта мислите да ли се зауставио да их повезе? Није, нема теорије, журио човјек на море. Заборавио на оне који су га прославили баш као што би ови дужебрижници заборавили сиротињу. Срећа па нећемо гледати такав филм – не пуца из празне, шта ће вам птица на грани када имате голуба у руци.
Треба, драги суграђани, гласати за слободан живот, имали смо ми у недавној историји превару у којој се видјело да брзе промјене спремане у Будимпешти изведене у Београду 5. октобра 2000. нису дале жељене резултате. Уосталом, није Тадић Ђинђић, нити је Босић Коштуница, нити Иванић Динкић. Блиједе копије не могу да дају оригинал, а ви имате Додика на коме вам и Србија завиди.
Послије побједе Додика и Жељке кренућемо у нову акцију. Прошло је сто година од почетка рата и карауле из којих су шуцкори 28. јуна 1914. истрчавали и у центру града вјешали најугледније Требињце нису никакве историјске вриједности. Треба тај камен искористити за нови подухват. Наша је жеља да се фрагментима светогорске архитектуре опасају Црквине и Требиње постане јединствени град у свијету. Да саградимо нову стару Свету гору од камена. Направићемо фрагменте Свете горе и њиме заокружити Црквине са свих страна, а Требиње учинити још љепшим.
(Говор на митингу СНСД-а у Требињу 2. 10. 2014)
