Прослављени редитељ Емир Кустурица поднео је кривичну пријаву против некадашњег лидера Лиге социјалдемократа Војводине (ЛСВ) Ненада Чанка, због тога што га је овај у телевизијском гостовању назвао „руским агентом“ и „генеричким именом за шпијуна“. Кустурица тврди да су овакве изјаве нарушиле његово достојанство и углед, те захтева одштету у износу од 450.000 динара и јавно објављивање пресуде.

Спорна изјава дата је 13. априла у јутарњем програму једне телевизије, у којем је Чанак, као гост, говорио о утицају Русије у Србији, наводећи притом да „Кустурица јесте јасно руски агент“ и да је његово име „генеричко за шпијуна“. Кустуричини заступници у тужби наводе да је тиме извршено кривично дело увреде, будући да се таквом изјавом јавно омаловажава и доводи у питање част и углед једног уметника.

Адвокат Александар Оленик, уједно и потпредседник ЛСВ, реаговао је поводом тужбе и истакао да Кустурица формално не тражи надокнаду за душевни бол, јер, како стоји у пријави, изјаве га нису емоционално повредиле. По његовом мишљењу, суд је ту тужбу требало одмах да одбаци, јер, како тврди, у изјави нема ничег што би се сматрало кривичним делом.

Овај случај добија посебну тежину ако се посматра у ширем друштвено-политичком контексту. Емир Кустурица, уметник са богатом биографијом и некадашњи лауреат најпрестижнијих европских филмских фестивала, већ дужи низ година налази се у центру контроверзи због својих блиских односа са Русијом и председником Владимиром Путином. Његова подршка руској култури, али и појединим политичким ставовима Москве, изазива оштре реакције у домаћој јавности, нарочито након почетка рата у Украјини.

С друге стране, Ненад Чанак је дугогодишњи гласни критичар проруског утицаја у Србији и промотер прозападне и грађанске политике. Његове изјаве често су биле на ивици увреде или провокације, али у јавном простору оптерећеном дубоким подела, оне лако добијају димензију политичког обрачуна.

Овај судски спор није тек пуки лични конфликт, већ и нови фронт у културном и идеолошком рату који се води у Србији — између прозападних и проруских струја, између уметника и политичара, између идеала слободе говора и граница личне части.

У позадини свега остаје и питање: да ли се заиста води битка за слободу јавног изражавања или се под маском уметничког или политичког израза све чешће прикривају грубе увреде и политичка обрачунавања?