Прочитај ми чланак
Емир Кустурица испред позорнице за суботњу свечаност обележавања почетка Првог светског рата, из Андрићграда поручује: Добро дошли у будућност достојну предака. Гаврило Принцип је еманциповао босанске муслимане.
Подизање града, у данашњој цивилизацији јединог посвећеног једном писцу и његовом делу, Иви Андрићу, завршено је. На Видовдан 28. јуна, српски народ са обе обале Дрине, државни врх Републике Српске и Србије, и хиљаде угледних званица из целог света обележиће на овом месту стоту годишњицу од почетка Великог рата.
Киша на камена здања лије данима, Емир Кустурица прихвата се кормила брода, каже, покренуће се и ветар речи чим се усидримо насред Дрине, недалеко од чувене ћуприје. Тишину су населили звук бродске „пенте“ и Алихоџина самртна мисао, Андрићев завет:
„Све може бити. Али једно не може. Не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних, а душевних људи који ће за Божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и Божја љубав угаснути и нестати са света. То не може бити.“
“МЛИЈЕЧНИ ПУТ“
Ових дана у Херцеговини близу Требиња настављено је снимање ратног филма „На млијечном путу“. Одакле се прича даље развија?
– Снимићемо део последње приче из триптиха, ја ћу изаћи из мантије и улоге монаха, моћи ћу после годину дана да обријем браду, а онда се цео сценарио одмотава од почетка.
Снимаћу наредних дана са Слободом Мићаловић и Микијем Манојловићем.
Моника Белучи ће нам се придружити касније.
Мисао прекида глас творца вишеградске ренесансе: овај град сада баца сенке, боље се виде кад се мало измакнеш, а зашто смо баш у Старом Броду застали, касније ћу рећи, на крају…
– На Видовдан, 28. јуна 2014. године, славићемо отварање Андрићграда, престонице културе Републике Српске, обележићемо стоту годишњицу почетка Великог рата. Најзначајнији аспект отварања Андрићграда биће велики мозаик Бисеније Терешченко, на којем су представљени видовдански хероји, јунаци наших живота Гаврило Принцип и младобосанци. Учинак њихов је величанствен: еманципација словенских народа.
Мој лични мотив је супротстављање западноевропским покушајима да се прекрајањем историје једно тираноубиство прикаже као терористички чин. Тираноубиство је старо колико и царства, а тираноубице су често деловале у име народа. Код Принципа, најзначајији аспект његовог великог дела је социјални, бескомпромисно је остварен један циљ – ослобађање од ропства. Еманципација долази тек за слободом.
* Слободу као циљ, ревизионистичка тумачења историје покушавају да одбаце, зашто?
– Зашто би британски или канадски историчари узимали у обзир да је за наш мали народ добро било шта? Па и наша одлучност да се ропства ослободимо и да будемо еманциповани? То је био почетак стварања југословенске државе, а младобосанци су себе називали југословенским националистима. Стекли су тако интернационални карактер. Ја мислим да они нису били југословенски националисти. Суштина њиховог деловања била је политичка идеја ослобађања од ропства, она је била већа од свих осталих идеја.
* Пажња историчара усмерена је на Принципа, историјска улога Франца Фердинанда је ван фокуса, да ли је таква поставка створена с предумишљајем?
– Све што постоји има своје корење и свој развој: Франц Фердинанд је био човек за кога се везују антисемитске, антипротестантске и антикапиталистичке идеје. Нарочито антисемитске. Његова појава кореспондира са појавом градоначелника Беча, који је био отворени антисемита, а у социјалном смислу један од носилаца идеје о клеронационалистичкој монархији. То су погубне идеје гајене и неговане око Франца Фердинанда. Он сам, путовао је на амерички Колумбија универзитет 1913. године да би одржао једно предавање. Његов домаћин, представио је Фердинанда као оличење расе која би требало да стоји над другим расама. Одржање царевине, по ставовима ових људи, подразумевало је владавину лишену сваких етичких норми.
Мозаик Бисеније Тершченко са ликовима Принципа и младобосанаца
* Дакле, свесно се занемарују погубни антисемитизам убијеног тиранина, заједно са германским детаљним планирањем рата, а Принципу се дописује кривица за почетак страдања. Зашто?
– Велики имају потребу да се оперу од историјских злодела, знају они да историју не могу прекројити, али могу се опасно поиграти са свешћу дела популације. Историја се чита из докумената, а ево га један који говори прецизно, шта је била Аустроугарска тог времена. То је порука начелника немачког генералштаба Хелмута фон Молткеа, упућена начелнику аустроугарског генералштаба фебруара 1913. године. Ту пише:
„Мој је став сада, као и пре, да до рата у Европи мора доћи, пре или касније и то ће се у крајњој линији односити на борбу Германа и Словена. Треба зато извршити припрему за рат свих држава које су носиоци германске културе и духа, али би требало учинити да напад изгледа као да су га изазвали Словени.“
* Овај и други документи говоре јасно о ратним плановима освајача, од самог почетка стратегија је била да се Срби оптуже и окриве за пројектована страдања, да ли је тако?
– Још 1913. године један немачки војсковођа шаље Бечу поруку да треба ући у рат против Словена, а жртве окривити за почетак страдања. Исте године, Фердинанд гостује на Колумбији. Ревизионисти данас покушавају да сакрију историјске истине, а учинило им се да је ревизију лако остварити преко Гаврила Принципа. Мој отац је још 1964. године, као помоћник министра информисања у Сарајеву, дочекивао новинаре, а на питање једног америчког „Зашто се поставља спомен-плоча једном националистичком вођи?“, мислећи на Принципа, одговорио је: „Принцип је наш револуционар.“
* Сарајево је у међувремену променило своје људе и своје идеје. Планирају се „контрасвечаност“ и подизање споменика окупатору Францу фердинанду, како то разумети?
– Сви ови који су били робови, неће да остану слободни, јер им је речено како да се понашају. Уклонили су сва обележја која су подсећала на Принципа и младобосанце. Плоче скидају, а најпознатија је спомен-плоча Гаврилу Принципу, однета Хитлеру 1941. из окупираног Сарајева. Када је у „Времену“ осванула фотографија Хитлера загледаног у сарајевски плен, а захваљујући Мухарему Баздуљу који је дао и савршен приказ овог догађаја, мислим да је та слика рекла више од 1.000 докумената.
ВЕЛИКАНИ
Напустила су нас два велика писца, које сте познавали, Габријел Гарсија Маркес и Добрица Ћосић. како ћете их памтити?
– Маркес је доказао како добар новинар може да буде и добар писац. Он је своју литературу засновао на мотивима које имамо и код Андрића.
Магични реализам прати народе који су примили хришћанство, али никада довољно да забораве народна веровања.
Требало је да са Марлоном Брандом радим филм „Јесен патријарха“ по Маркесовој књизи, али он није снимљен из истих разлога због којих је и филм „Седам пријатеља Панча Виље“ о мексичкој револуцији, остао у фиоци.
Услов је био да снимам на енглеском језику, ако ће да дају паре.
Ја Панча Виљу не могу да замислим како „дивани инглиш“, нема теорије.
Добрица Ћосић је незаобилазна тачка у историји Србије, као књижевник и социјалдемократа. Наслања се на ту идеју социјалдемократије доследно, идеји социјалне правде дао је највећи допринос.
Питам се како Сарајлије гледају на ову хитлеровско-„ослободилачку“ сцену? Баш та плоча стајала је иза угла, на 10 метара од куће где сам рођен. Мени је било веома чудно да родну кућу видим у Хитлеровом возу, у његовом командном штабу, у неком тунелу. Мучно. Зашто овако срамну ревизију Сарајлије трпе?
Речено им је да је то њихов интерес, обећано им је да ће сталним тихим „ратом“ против Срба учврстити политички став који мора повезати 1914. и 1992. годину. Њима је стало да свету кажу: „Срби су били и остали зли, ми смо били и остали праведни и добри.“
Само, нису рачунали, да ће се у овом случају наћи на истој слици са Хитлером.
* Где је корен бошњачко-српског сукоба оличеног у две различите манифестације обележавања почетка Велког рата?
– Дели нас фактичко стање од 1912. до 1914. године, Србија је имала државу, Устав, Парламент, краља, председника Владе, и била је прва јужнословенска земља ослобођена од турског ропства. Босна је, са друге стране, била последња колонија коју је требало ослободити, под управом турске порте и окупацијом Аустроугарске која је нелегално држала Босну, а то се касније рефлектовало на суђењу младобосанцима. Суђење је било нелегално јер анексија није била ратификована. Адвокат младобосанаца Цистлер је рекао да је велеиздаја била немогућа јер монархија није била суверена у Босни. Данас траје ревизија не „само“ Великог рата, већ и Другог светског рата.
* Где су онда Сарајево и Срби у будућности, има ли наде за заједнички живот?
– Сарајево спаљује суштину из које су муслимани у Југославији доживели еманципацију. Ток еманципације наговештен је Принциповим пуцњем, она је тада почела, али су Бошњаци вратили сат уназад доласком Изетбеговића на власт. Он је брижљиво развијао екстремну склоност ка исламу, презентујући јавности лажни профил грађанина. Та лаж овог обавештајца, учинила је да он јавно говори о мултиетничком Сарајеву док протерује Србе, мислећи притом на Исламску декларацију коју је држао испод јастука.
Уклопио се у политику великих сила, одбацио је потпис са португалског споразума и пригрлио рат, а управо је Изетбеговић имао кључеве мултиетничке Босне у рукама. Одбацио их је. Како се то догодило? Лако! Џорџ Буш 1992. излази пред ове наше председнике и каже да ће дипломатске односе са САД моћи да успоставе само они који изађу из Југославије. Народе у републикама локалци су хранили идејом да је Милошевић срушио Југославију, а у стварности, много је важније шта је рекао Буш испред тоалета, у пола гласа, вођама зараћених.
* Србија, РС и БиХ нису једини ревизионистички полигони, како гледате на украјински сценарио настао у истој кухињи?
– Укључим ТВ и чујем – у Украјини траје напад руског фашизма на украјински. Рачунају глобални медији да прост гледалац не зна ко су били украјински бандеровци, неонацисти из западне Украјине. Они су се борили против Пољака и Црвене армије, фашисти на које се угледају данашњи „револуционари“ у Украјини. Лаж се овде, као и у случају нацизма циљано шири у свету и није то одлика само данашњег времена: Хитлеров долазак на власт имао је путању, на почетку је зацртана корекција члана Версајског уговора којим је Немачка била осуђена, то је ревидирано, па су отворена врата за улазак у Други светски рат….
А позиција Србије, као и Русије у бурној историји била је херојска. Још једна слика је важна: „ухваћен“ је разговор Кетрин Ештон и министра иностраних послова Естоније, где се каже да су и на Мајдан, и на полицију пуцали снајперисти, организатори побуне.
Ко је онда са „Холидеј ина“ пуцао по Сарајеву на масу, на људе који су се скупили да не воде рат? Одговор се намеће.
* Како је онда могуће да се баш највећим страдалницима светских ратова, у 21. веку намеће улога криваца?
– Када је британски изасланик Рид дошао да види стање на фронту 1915. године, закључио је у свом извештају:
„Треба помоћи угроженој Србији, ако Србима не помогнемо, наши интереси на Блиском истоку биће дефинитивно изгубљени.“
Помоћи Србима, без обзира на утицај руског фактора против кога су увек били. То су интереси.
Сведоци смо да је Кристофер Кларк почео да брани Немачку са флуидног становишта које се може свести на тврдњу – није могуће да је само Немачка крива.
У следећем кораку, ако није само Немачка крива, дај да оптужимо Србе.
Онда се покаже парадокс у који су упали лажима: криви су Срби, међутим, Србија је била савезник са „добрим момцима“!
Заплели су се у лажи. Логика не постоји у ревизионистичким тврдњама и помало је све то смешно!
* Каква је улога Европске уније и њених најважнијих чланица у овом историјском ревизионизму?
– Покушај Немачке да парира Енглезима и Французима родио је идеју освајања и светских ратова. Данас је Немачка доминантна тачка Европе, моћан механизам, који нажалост трпи велики притисак САД. У том односу они заједно Европу држе на неутралној тачки, где се Евроазија нуди са огромним подручјем искоришћавања ресурса, енергије. То је централни разлог нових војних освајања. Немачка и Русија су заједно направиле „Северни ток“, којим гас долази до Немачке слободно, али је реметилачки фактор из Вашингтона, пројектован кроз НАТО, присутан. И заснива се на војном освајању.
Како гледате на недостатак „средстава“ за одбрану живота и имовине?
– Откако смо демократски ослобођени тог 5. октобра, ослободили смо се и свега вредног што смо имали.
Данас нам у музеју стоји хеликоптер „Камов“, који је радио свега 600 сати…
Имали смо огроман број чамаца, хеликоптера, али је то распродато под фирмом да је застарело.
Неко је завршио тај посао, демократију су видели као расходовање сопствене државе и војске, у нашим министарствима.
Притисак споља, демократске владе нису поднеле.
Спровеле су укидање војске.
У пракси, то је овако изгледало, Шутановац и слични су били импресионирани америчком снагом.
Дође један Ф16, пребаци их на носач авиона или разарач негде на мору, а по повратку, фасцинирани виђеним, ови наши одмах закључе да је неопходно да продамо све што имамо.
Завршили смо ту причу неславно, банкротом, преко таквих типова.
Концепција Европе је америчка концепција. Када су улазили у Ирак, Американци нису заштитили најстарије споменике културе, месопотамске, који претходе Старом завету. Зашто? Одговорили су, имамо друге приоритете. Култура дакле није приоритет, они су равнодушни према уништењу других. Немачка би да прећути прошлост у тој игри, али истину не можеш претворити у лаж. И када ћутиш, наносиш велику штету и вређаш жртве.
* Читамо ових дана у домаћој штампи: „Кнез Лазар, Милош Обилић, косовски јунаци били су тек плашт саткан од бујне националне имагинације… национална политика произлази из користољубља…“ Политика других, па и Сарајева према нама, не тумачи се, уз препоруку „да треба гледати у своје двориште“. Откуда овакав степен самопоништења?
– То је апсурдно, волео бих да их видим како укидају и Херакла и Мери Попинс, енглеску, немачку и француску живу митологију… Прогласили би их лудима. Све то постоји, само да ми не питамо: где су данас Срби у Сарајеву? То је етнички почишћен град. На пример, ја се тамо нисам ни родио, није ме изгледа тамо никада ни било. Добио сам за то и уверење, званично, да нисам више уписан у матичну књигу Опћине центар Сарајево. Црно на бело. Прилажем и копију уверења као доказ.
Тако је и „Тајм“, када сам пре канских „палми“ добио венецијанског „Златног лава“ и постао неко, освануо са насловом: „Ове године у Венецији је победио НИКО, који долази НИОДАКЛЕ“. А нас и Сарајево дели историјски монтиран сукоб, кривица Србије што се ослободила Турака је вечна, Енглези и Немци су планирали да Турска много дуже остане ту. Успињање Србије није могло произвести наклоност великих сила, требало је спречити продор Русије у Европу, наметнути јој трајног непријатеља.
* Пре пет година, док је Андрићград постојао само у сновима, са страница „Новости“ вратили сте заборављене Принципа и младобосанце у јавни дискурс, ова тема постала је доминантна.
– Град је готов. То је наш највећи подухват у последњих пола века. Оно што смо обећали, а није мало, испунили смо. То је духовна и материјална ренесанса, а у концепт града, његово исходиште је да буде – универзитетски кампус град. Овај сан постаће реалност у октобру, тада ће почети да ради Факултет драмских уметности, а онда ћемо формирати универзитет. Зграда позоришта је завршена, следи опремање унутрашњости. Тај врх, наука и култура као најважније исходиште стремљења свих народа, па и нашег, почео је да се остварује.
Настаје супротстављен притисцима са свих страна, покушајима да заборавимо наше јунаке, из покушаја да се одбранимо. Сетићете се такође, како су се сви трудили да забораве на 50. годишњицу доделе Нобелове награде Андрићу. Покушавали су да сакрију Андрића, не воле га баш у БиХ и Хрватској, па да им се не замерамо!
Ја сам свирао негде у Литванији, видео сам како су обележили годишњицу Чеслава Милоша у земљи и граду његовог рођења и – постидео сам се. Град је био претворен у његов портрет. А ми смо стидљиво на аеродрому ставили Андрића под степениште у природној величини, толико. Знао сам тада да ћу направити град посвећен Андрићу. Са свих страна су кренули „удбашки“ напади, али ја сам знао, могу ми забранити много тога, али град ми не могу забранити.
* Какви су домети Андрићевог института?
– Андрићев институт има прве значајне резултате, на свечаности ћемо реконструисати суђење Принципу и младобосанцима, догодиће се то на основу документације истражене у Историјском одељењу института. Реконструисаћемо и тираноубиство, уз помоћ ГПС уређаја, који ће Фердинанда наводити до тачке где ће бити убијен. Незаконито суђење, биће поновљено. Велиздаје није могло бити на територији која није званично анектирана, а Принципова одбрана може рачунати на Поћореково писмо Билинском, и на стотине других докумената.
* Поменули сте недавно Жуту кућу, јер овај злочин мистериозно нестаје из медијског фокуса, па сте за трен, постали непожељна особа на Косову.
– Ја сам непожељна особа у две-три „државе“, и у неким правим државама укључујући и Турску. Тамо где се гаје екстремна национална осећања, тамо сам непожељан. Зашто бих ћутао о Жутој кући? Нећу. Специјални известилац Савета Европе је дао свој извештај, а то што је неко Србима наменио да буду „геноцидни“, а другима да буду жртве, мене не занима. Срби су жртве Жуте куће. Сваки отпор Приштине, свако онемогућавање да се стигне до истине, задаје озбиљан ударац косовској „демократији“. По Европи сада куцају срца узета од убијених Срба, сама ће проговорити, или ћемо ми то учинити за њих, ако нема уста која ће наште срца рећи истину…
* Рекли сте на почетку да ћете одгонетнути зашто смо брод усидрили – у Старом Броду?
– Видите ову пусту обалу. Баш ту је 1941. усташа Францетић побио око 6.000 људи, а о томе се мало зна, скоро ништа. Деценијама се ћутало. Свакоме страдалнку треба име исписати, поставити белег, појединачно, то ћемо и урадити.
