Прочитај ми чланакСрпска елита свесна је да је постављају и смењују странци. Зато она и не живи у нашој него у страној реалности, а тамо није важно да ли је српска елита паметна и лепа. Довољно је да буде корисна
Милан – Лане Гутовић има онај таленат за који кажу да је есенција сваког комичара, од Бастера Китона и Чарлија Чаплина наовамо. Озбиљнога лица, често меланхоличног, наоко незаинтересовано, изазива ерупције, мале и велике праскове смеха с друге стране екрана, а у последње време најчешће сала. Ових дана, док се увелико крчка његов премијерни наступ у ток-шоуу Ивана Ивановића, обилази Србију са представом “Украђена личнос’”, позоришним наставком саге о Срећку Шојићу, лика са којим је пре коју годину абдицирао из ТВ серије “Бела лађа” након неспоразума око хонорара са РТС-ом.
Шојић се у новом комаду жали Европској унији, пише јој ситно писмо и тражи одштету за украдену личност, успут се нудећи за председничког кандидата и заузврат обећавајући све јер њега то не кошта – ништа. Колико се, живећи у Србији ових дана, и сами помало осећате као “украђена личнос’”?
– Живимо у времену у коме је криза идентитета нормална. Они који немају свој идентитет служе се туђим, па ако се једнога дана докопају свога идентитета, у реду је, а ако не, живе и даље са туђим. Идентитет је постао нешто као настрешница станице трамваја. Свако има право да се ту склони. Гужвањац у коме џепароши маришу шта стигну, па и идентитете. Нема тога коме бар део личности није “украђен”.
Када се осамдесетих појавио на филму (“Тесна кожа”), лик Срећка Шојића био је весела карикатура система социјалистичког самоуправљања. Колико је он данас трагичан карактер, имајући у виду да га реалност у неким стварима дебело претиче, а бенигне осмехе замењују кисели?
– Он је и онда био трагична слика друштва, али био је “излечив” јер су се његови лоповски подухвати односили само на једно предузеће. Данас је тај лик постао универзалан тип привредника и политичара. Овај податак не значи да је он напредовао. Он је само “мутирао” као сваки вирус и прилагодио се средини која је постала за њега идеална. Средина идеална за њега, престала је да буде подношљива за други животни концепт. Зато деца беже од нас и зато се памет повлачи. А тај “кисели осмех” који помињете имају “људи од гуме” када их увежу у чвор а они се осмехом праве да им није ништа. Мада сам ту ономатопеју осмеха препознавао и на свињској глави када је изваде из рерне.
Путујући по Србији, дружећи се са људима, какав утисак стичете: Да ли смо се и колико променили, које осећање доминира, има ли у том смислу разлике између Београда и унутрашњости?
– Путујем по Србији, али не дружим се са људима. То ми помаже да боље видим муке и немаштину коју бих вероватно дружењем пропустио. Очај и безнађе провинције, сем адресе и поштанског броја, нема разлику од велеградског очаја.
Шта је највећи узрок тог очаја, финансијска или духовна беда? Можда историјске околности, порази у рату, пропуштене прилике за истинске промене…
– Убило нас је јурење за привидима. Осећање немоћи да себи помогнеш, јер се узрочник твоје беде не види, учини да постанеш немоћан. Кад се грађанин појави било где да се жали на било шта, нигде не разговара са власником или са директно одговорним. Увек се истреса на неког представника који је потпуно невин. Враћаш се кући и знаш да си се истресао на човека који је само запослен код некога који је недодирљив, као што си можда код истог тог запослен и ти. Тај осећај потпуне немоћи људе баца у очај. Због тога на изборима број посматрача расте, а број гласача опада. Осећање да се бориш са невидљивим и непостојећим а свуда присутним одузима ти снагу.
За нас кажу да смо народ који има духа, јесу ли лоша времена појела ту колективну врлину?
– Лоша времена су тек пред нама. Скупштински преноси то наговештавају и кажу да сам у праву. Ако тешкоће и муке производе дух овога народа, имаћемо велику производњу. Све ово говорим апстрахујући дневник, који наговештава напредак. Али… Претурили смо толико тога преко главе, па ћемо ваљда и напредак.
Премијер је неколико пута нагласио да бисмо, као народ, требало да мењамо карактер, да усвојимо нешто од тог протестантског духа и етике. Мислите ли да је то оно што нам фали?
– Алфред Жари, писац комично-ироничне представе “Краљ Иби”, лику краља кога је играо Зоран Радмиловић дао је текст у коме краљ Иби каже да би требало променити народ јер пружа отпор и није усклађен са његовим пројектима. Ако је наш премијер то исто сада 2016. рекао, сматрам да се пишући “Краља Ибија” Алфред Жари 1896. непотребно истрчавао, а ми се томе исхитрено кикотали док је Зоран био жив, уместо да се томе кикоћемо данас.
