Прочитај ми чланак
Односи Српске и Румунске цркве већ дуго су на леду, а проблем у чијем је средишту „влашко питање“ може да Србију озбиљно завади са најпријатељскијом земљом у суседству.
Румунско игнорисање догађаја у Србији и Црној Гори у црквеним круговима тумачи се и чињеницом да је високи гост био и поглавар Јерусалимске патријаршије, која је дуго у свађи са Патријаршијом у Букурешту.
Две цркве већ годинама су у сукобу због изградње румунског храма у Израелу.
Трвење је врхунац достигло 2011, када је јерусалимски патријарх Теофил прекинуо све односе са РПЦ.
Међу ретким поглаварима православних цркава који нису присуствовали обележавању 1.700 година Миланског едикта у Србији био је и – румунски патријарх. Односи Српске и Румунске цркве већ дуго су на леду, а љубав се осетно охладила и између две државе. Проблем у чијем је средишту „влашко питање“ прети да Србију озбиљно завади са најпријатељскијом земљом у суседству.
Недолазак у Ниш румунског патријарха, или бар делегације Патријаршије из Букурешта, још је једна потврда дубоког јаза испреченог између СПЦ и РПЦ. Корен проблема је у неовлашћеном деловању свештеника РПЦ у Тимочкој Крајини и Браничеву, због чега је Сабор Српске цркве недавно припретио и прекидом односа са браћом са Карпата. Преклапање епархија, а посебно јурисдикција више цркава, не допушта ниједан црквени пропис.
Инсистирање Румуније да се влашка мањина прекрсти у румунску, и условљавање прикључења Србије у ЕУ остваривањем њихових мањинских права, покварило је и цивилне односе двеју држава.
Чедомир Антић из Напредног клуба наглашава да су односи Србије и Румуније упркос терету који их прати последњих година добри и наглашава да српски народ највећи степен мањинских права ужива у Румунији. Он, међутим, упозорава да Србија потцењује румунски национализам, који се врло добро види на тзв. влашком питању.
Документ Србије и Румуније о правима румунске мањине, макар на папиру, регулише питања језика црквених обреда, али и питања стандардизације влашког језика, његовог коришћења у школама, реализацију програма у источној Србији по угледу на Војводину, па чак и омогућавање директног заступништва румунске мањине у парламенту.
– Румунија користи слабост Србије, због чега инсистира да Влахе претвори у Румуне. Наша земља не сме да пристане на то, јер је то потпуно назадан и недемократски захтев да Србија спроводи претварање домаћих Влаха у националне Румуне. Србија исувише цени подршку око Косова, иако Румунија тиме не брани правду, већ предупређује сличан сценарио који би Мађари могли да примене у Ердељу.
Протокол потписан у Бриселу прошле године, захваљујући коме је Румунија дала зелено светло за прикључење Србије у ЕУ, бавећи се правима мањина у Србији, задире и у црквене односе. Он подразумева и обавезу Београда да Власима у Тимочкој Крајини обезбеди не само образовање, медије и локалну администрацију, већ и црквене обреде на румунском.
Да питање влашке мањине, које је у средишту тренутног спора двеју држава, није постављано у прошлости сматра Драган Петровић из Института за међународне студије.
– Ми са комшијама немамо конфликт и не треба ни на који начин у њему да учествујемо. Србија има довољно противника, да би од наклоњене Румуније правила непријатеља. Он напомиње да политика конфликта према Србији није изворна и да са друге стране Дунава иза ње не стоје значајне политичке снаге.
Да узрок захлађења односа лежи у румунској унутрашњој политици сматра спољнополитички аналитичар Душан Пророковић. Он истиче да је постојање влашке мањине у Србији искоришћено као оружје у њиховој међусобној политичкој борби.
– Кривица Србије за захлађење односа лежи у чињеници да је пристала на уцену – наглашава Пророковић.
– Споразум Тадић-Басеску темељ је проблема, јер су у њему садржане одредбе које нису у складу са међународним нормама и које не могу ни да се спроведу. Румунији не одговара кварење односа, али питање је како на ово питање гледају велике силе.
(Вечерње новости)
