Прочитај ми чланакСерија „Корени“ је обележила телевизијски програм у Србији. Последња епизода биће емитована у недељу. Уз рекордну гледаност и неподељену пажњу публике и критике, после сваке епизоде су и друштвене мреже биле усијане од похвала на рачун „Корена“. Истиче се бравурозна глума свих глумаца, а публика је одушевљена маестралном појавом Жарка Лаушевића као Аћима Катића. О овој улози и новом роману „Све прође, па и доживотна“ ексклузивно за РТС – Жарко Лаушевић.
Како тумачите реакције на серију Корени? Свака епизода се коментарише са одушевљењем.
– Увек је лепо чути позитивне коментаре. Мислим да смо с великом љубављу то радили. Да се окупила једна заиста вредна екипа озбиљних професионалаца, који су то озбиљно схватили и захваљујући Горану Шушљику, од ког је и кренула цела идеја, мислим да је ту направљен добар посао и надам се да ће то ући у један нови период телевизије не само Телевизије Србије већ и других, да прихвате тај принцип, да се врате добрим, литерарним предлошцима који су увек добар почетак за једну креативну продукцију, каква је, чини ми се, ова била.
Рађено је са љубављу, са поверењем. Склопило се ту више добрих околности. Ја сам гледао серију пре него што је емитована, сад нисам био у ситуацији да је пратим, али допиру до мене ти позитивни коментари, па годе… Лепо је, и мислим да ће серија остати забележена у неком добром фундусу наше телевизије.
Колико је било тешко савладати лик Аћима Катића?
– Савлађивали смо се Аћим и ја. Аћим мене, ја њега. Борили смо се и не знам ко је ту победио. Човек увек креће од себе, шта год радио у животу, и од себе не може. То није ствар измаштавања и неке потпуне илузије, него ипак креће се од једне фантастичне претпоставке, какав је литерарни предложак Добрице Ћосића, и то је у старту већ добро полазиште, сјајно полазиште за нешто што може да уроди овим чиме је уродило.
Занимљива је реакција јавности која постоји на два нивоа – један је одушевљење Вама као глумцем, многи су Вас сада видели први пут, а с друге стране прихватање теме коју носе Корени.
– То је, чини ми се, један врло актуелан комад и који, нажалост, говори да се у тих 150 година није нешто много ни променило. Променили су се неки другачији, формални, појавни фактори, а то је можда мода која је другачија. Наш менталитет је негде, у суштини, остао исти – свађе у Скупштини, неслоге у породици, тајне које има свака породица, које крије или покушава да сакрије. Оно чиме се бавио Ћосић је врло актуелно и дан-данас иако има више од 60 година откако је дело написано, није се много изгубило. Не само наше, српско друштво, балканско него уопште друштво у целини, цивилизација није много напредовала, тако да се добра литература може добро снаћи у било ком времену.
Мене је интригирала та нека јавност и појавност његова (Аћимова) и тај политички успех који има, евидентно, и ауторитет који ужива у друштву, и тај крах који има унутар своја четири зида. Тај контрапункт ми је био страшно занимљив, и пороци тајни, врлине јавне. Нешто у том супротстављању његове личности мени је било интригантно. Да ли свако креће од себе или тражи паралелу са собом, али то је нешто што ме је привукло и учинило да по томе копам. Поред заиста фантастичног текста, сјајне екипе са којом сам имао срећу да сарађујем, поред тог врло талентованог скупа људи.
Горан Шушљик каже да су током процеса стварања многи учили од Вас. Јесте ли и Ви научили нешто?
– Човек учи сваког дана. Лепо је ако сам успео нешто да пренесем млађим људима, мада је било тамо и старијих људи. На снимању се некако мењао однос, некако је нешто испливавало – више енергије, више жеље да се успе, и са моје стране према њима. Било би ме срамота пред младим колегама да враћамо због мене.
Колико су данас овакви пројекти важни?
– Мислим да ми имамо много материјала неискоришћеног у нашој литератури. Чини ми се да би требало мало више читати, прекопавати по нашим библиотекама и нашло би се много врло занимљивих драмских предложака и за овакав вид продукције. Могла би једна спретна екипа људи и да направи наставак Корена, мада је Ћосић, вероватно с разлогом, прескочио један цео период када је завршио Корене. Имамо сагу о Катићима тек почетком Првог светског рата, после Атентата у Сарајеву и оно што се дешавало између сазнајемо из реминисценција. Да смо у некој другој држави и продукцији, вероватно би једна спретна група писаца и продуцената успела да попуни ту празнину и да настави са континуитетом где смо се ми зауставили по завршетку 10. епизоде.
Колико има симболике у наслову књиге коју сте управо објавили Све прође, па и доживотна? С обзиром на то да је Ваш први роман носио назив Година прође, дан никад, да ли је та прича затворена?
– Та прича није затворена. Негде у старту, када сам писао, то су моји затворски дневници и они су давно завршени и записани и ово што радим последњих година кад имам времена је нека врста монтаже тих текстова и покушај избацивања нечега што ми је личило на прејудицирање нечега што се стварно десило. У старту је то било замишљено да буде у неких шест књига, али биће у четири. Остаје један део који ће се тицати моје Америке и тих последњих, неких 15 година. Биће нека врста тетралогије, четири књиге те затворске хронике.
Шта Вам је највећи изазов када на папир стављате најличније искуство.
– Јадан папир. (Смех) Тешко је о томе мислити. Водим дневник од када сам дете био. Наш професор Миња Дедић инсистирао је да студенти уз студирање глуме воде своје лична промишљања о животу. Испоставило се да је у затвору то био наставак рутине, тако да ми то није била обавеза. Током једног дела дана сам гледао мало више у себе, то је била нека врста олакшања, вентила. Мени никад у животу није било досадно, то и својој деци покушавам да објасним. Увек ми је било занимљиво, неки занатски посао, сликарски, столарски. Све то доприносило је, чак и до једног апсурда, да ми дан у затвору буде и кратак.
Похвалила Вас је Вида Огњеновић, у уводу за књигу каже како је свака реченица ослобођена свих вишкова и како је једина важна емоција сажета у тој реченици остала. Ко су Вам узори за писање како сте то изградили тај стил?
– Ја сам се мало бавио сликањем у животу. Имао сам два професора, обојица су Цетињани, Мило Божовић и Мило Павловић. Учили су ме сликању и цртању. И ту је био поступак који је мени значио и мене је одредио касније у животу. Кажу, узмеш оловку, испред је папир и немој да скидаш оловку са папира, вуци ту линију, вуци ту линију, све док не дођеш до контуре коју желиш да постигнеш. И препознаћеш је у једном тренутку. Сигурно ћеш доћи до те линије, само немој никад да подижеш оловку са папира. Тај поступак ми је помогао касније у животу и успео сам случајно да га некако пренесем на глуму. Тако да ми је систем који сам примењивао у глуми био бескрајна понављања и тренинге где – покушаћу на ову страну, на ону страну, урадићу 1.000 погрешних потеза, док не пронађем онај најбољи. То се, на сличан начин, десило и са писањем, одбацивањем погрешних речи, одбацивањем вишка речи, да би се стигло до те неке форме која можда није најбоља, увек, може боље, али до форме која је пристојна.
Које улоге Вас интригирају?
– Чини ми се да је увек лепо бежати од себе, ако се то може. Нешто што не личи на оно што мислиш да си. То је увек занимљивије. Покушавам да будем искрен у овом разговору, да говорим о ономе што мислим о себи, али је увек занимљивије радити нешто што је даље од тебе. На пример, ако бих имао неки проблем, ментални или физички, како бих успевао да нешто урадим? Чини ми се да је боље играти нешто што је даље од тебе.
Знате да би Вас многи радо видели на сцени, да ли постоји шанса да заиграте и у позоришту?
– Не бежим ја од тога, него сам стицајем околности још увек тамо, преко океана, па је то мало компликованије и на неки начин захтевније у продукцијском смислу. Не због тога што сам ја захтевнији, него због тога што човек тамо живи, има неке обавезе тамо. Још увек ми је прилично тешко да овде останем на дужи период. У Њујорку је уобичајено да се после премијере представа игра недељу, две, три, пет месеци, девет година… ноћ за ноћ. Овде важи другачији систем, репертоарски па би било неизводљиво за мене да играм представу 1. па 17. фебруара.
Мислим да сте једном рекли да уметност не може да промени свет. Да ли и даље то мислите?
– Па мислим. Није се ту ништа променило. Она можда може да олакша неке бољке које осећамо, али га променити сигурно неће.
Хвала Вам.
