Мирослав Лазански

„Спремајте се за рат”, изјавио је пре неколико дана оснивач приватне обавештајне агенције „Стратфор” Џорџ Фридман. Наиме, он сматра „да се у сваком столећу дешава системски рат, јер сваки међународни систем има и судбинске недостатке”. По речима Фридмана, у данашњем свету нестабилности у први план избијају регионалне силе као што су Јапан, Пољска и Турска, па он очекује и поморски рат између Јапана и САД. То каже оснивач ЦИА у сенци, а све донедавно је Јапан називао „непотопљивим носачем авиона Америке”.

Или Џорџ Фридман само успешно експлоатише одређене страхове? Или жели да нас подсети на не тако далеку прошлост: неки нови економски крах, нова депресија, неки нови Хитлер…

Заправо, приче о трећем светском рату трају још од 1945. и као тескобно обележје времена у којем живимо. Страх од светског рата, ратне претње и ратна стварност постали су трајни феномен ере од 11. септембра 2001. Крај насиља у Ираку, Авганистану, Либији, Јемену и Сирији није на видику, а између Русије и америчко-европског света влада економски и хладни рат. У контексту збивања у Азији поставља се и питање да ли економски успон Кине може трајно да остане мирољубив, или ће једног дана да доведе и до војне конфронтације са Америком?

Наравно, није све погрешно у тези о новом светском рату. Радикални исламизам је тоталитарни покрет, али теза о светском рату, ипак, прецењује унутрашње јединство и одлучност противника Запада.

Тероризам и исламски радикализам, иако увек фанатични и крвави, не доводе у егзистенцијалну опасност Запад у целини, па ни Русију. Економска и технолошка база овог противника смешно је слаба у односу на Запад и Русију, а његов духовни значај не може се поредити са заводљивом снагом некадашњег комунизма широм света. Стварни изазови са којима се Запад суочава у 21. веку расту у Азији, онај ко жели да води светски рат на исламском Оријенту само расипа своју снагу.

Гледајући из Европе, ратови у Авганистану и Ираку имају необичну, скоро супротну, визуру. Америчка инвазија на Ирак 2003. године није наишла на одобравање у Европи, осим Британаца нико се није прикључио Американцима у том рату. Но, за Европљане је Авганистан био „добар рат”.

УН су му дале легитимитет и нико није могао да оптужи Запад да на планинама Хиндукуша жели да обезбеди нафту, већ се говорило како ће војници НАТО помагати у изградњи нове авганистанске државе. Али да је у Авганистану у току прави рат у којем се бори, убија и умире, и да би овај рат могао и да се изгуби – ту је идеју Запад, а пре свега Европа, дуго потискивао. Авганистан је потцењени рат с несагледивим последицама по Запад, цео систем мишљења, идеја о хуманитарној војној мисији, о рату који то заправо није, о томе да тај рат доноси мир и слободу. Све се то срушило на Хиндукушу.

Када је Ирак у питању, тај рат никада није имао шансу да буде прихваћен од европских земаља. После су на ред дошле Либија и Сирија, и ми сви сада у Европи кусамо чорбу коју су нам закували Французи, Британци и Американци. Нашли смо се на првој линији „фронта” са мигрантима-очајницима који беже од рата и беде, с потенцијалним џихадистима и радикалним исламистима. Ратови у Ираку, Авганистану, Либији и Сирији, барем када је Србија у питању, нису били, нити су, наши ратови, али због миграната сада су на неки начин и „наши”. Само што ми на сва та збивања у тим земљама немамо баш никаквог утицаја.

Откад је руски председник Владимир Путин 2007. године на Међународној конференцији о безбедности у Минхену поручио Американцима „да свет није само њихов”, идеја хладног рата опет је политичка стварност. До отвореног рата између Русије и Запада тешко може доћи, али атмосфера је лоша и константно узајамно вребање на сваки потез друге стране није добро за будућност. При чему није само Русија или западни конфликт са Русијом оно што је најзначајније. Најзначајније јесте то колико мотив хладног рата постаје општи, колико се он нуди као кључна идеја за тумачење светске ситуације.

Блиски исток, конкретно Сирија, тренутно је поприште сукоба Русије и Запада, ту је смештен и идеолошки прикривен трајни конфликт 21. века. Али, управо око Сирије и мигрантске кризе Европа се показала стратешки слабом, јер тензије и конфронтације не одговарају ЕУ, која се налази у непосредном суседству Русије и исламског Оријента.

Карл Попер је пре много година рекао „да из строго логичких разлога није могуће да предвидимо будући ток историје”. Ја бих додао да хегемонизам изазива супротстављање, да ће сваки вакуум моћи бити попуњен, да зло постоји у историји и да разум није његов господар. Историчар Чарлс Бијерд једном је изјавио: „Када дође тама, звезде почињу да сјаје.”

У том контексту српска спољна политика мора да одржава баланс строге војне неутралности и политичке одважности. Избегавамо и избегаваћемо све хладне ратове, колико год је то могуће. А ако се они, недајбоже, неће моћи избећи, бићемо, надам се, на правој страни…