Прочитај ми чланак

ЛАЗАНСКИ: Каква Украјина, какав рат – РУСИЈА БИ ИХ ЗБРИСАЛА

0

Мирослав Лазански, војно-политички коментатор, на интересантан начин прокоментарисао је најновију кризу у Украјини и проглашење ратног стања после инцидента у Керчком мореузу

– Проглашење ратног стања практично не значи ништа – истакао је Лазански и додао да тамо већ годинама траје ратно стање.

Лазански истиче да је у Керчком мореузу прекршена процедура при преласку кроз руске територијалне воде.

– То што се десило у Керчком мореузу, који је узак и припада територији Русије, је кршење свих процедура.

Украјина је нарушила процедуру Међународног поморског права – каже Лазански и објашњава:

– Кад страни бродови прелазе преко територијалних вода, сво наоружање мора бити у потпалубљу или прекривено цирадом. Украјински артиљеријски чамци нису имали цираде и дошли су ненајављени. Када идете са ратним бродовима кроз нечије територијалне воде морате поштовати процедуру.

Он открива и детаље инцидента у Керчком мореузу.

– Руски командоси су упали на украјинске бродове и запленили их јер су пружали отпор. Оваква провокација и изазивање инцидента, заиста нису требали Украјини – каже Лазански.

Лазански тврди да Украјини сада треба излаз и открива политичку позадину кризе.

– Порошенку треба проглашење ратног стања као одговор јер је ово шамар Украјини, али и због избора који следе у тој земљи – истиче Лазански.

Међутим, украјински званичници су нагласили да желе дипломатско решење кризе, а Лазански ово коментарише на интересантан начин.

– Наравно да су за дипломатско решење. Како да се супротставе руској моћи?! Русија би их збрисала. Они немају морнарицу, то су све чамчићи – каже Лазански.

– Ова авантура није била потребна Кијеву. НАТО неће ући у сукоб са Русијом и неће интервенисати због Украјине. Не верујем да ће се ситуација отети контроли. Сада ће се о томе расправљати на Савету безбедности УН, а сви правни аргументи су на страни Русије – закључује Лазански.

                       ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

10 коментара “ЛАЗАНСКИ: Каква Украјина, какав рат – РУСИЈА БИ ИХ ЗБРИСАЛА

  1. Љубен Момчиловић каже:

    ОЗБИЉАН ДРЖАВНИК КАДА ЧУВА СВОЈУ ТЕРИТОРИЈУ НЕ ПИТА НЕПРИЈАТЕЉЕ НИШТА И НЕ УВЛАЧИ ИМ СЕ У Д.. КАО НАШЕ ПРОДАНЕ ДУШЕ

  2. grebak grebić каже:

    Браво Лазо!

  3. NgoeuInformer каже:

    Zapadni Balkan i Rumuniji jedan od prioriteta predsedavanja

    BUKUREŠT – Zapadni Balkan ostaće jedan do prioriteta i Rumunije tokom predstojećeg predsedavanja EU, najavili su danas u Bukureštu ministri odbrana Austrije i Rumunije, Mario Kunasek i Gabriel-Beniamina Lesa i poručili da mora biti cilj da zemlje regiona same reše svoje spoljnopolitičke izazove.

    „Izvoziti bezbednost kako ne bi u Evropu uvozili nesigurnost“ je dalje prioritet, najavili su ministri odbrana dve zemlje.

    „Mora biti cilj da zemlje regiona same reše svoje spoljnopolitičke izazove“, rekao je Kunasek.

    I Les je podvukao potrebu da se angažovanje EU na Zapadnom Balkanu nastavi.

    Kunasek od Rumunije, koja 1. januara od Austrije preuzima predsedavanje EU, očekuje kontinuitet.

    On je, nakon razgovora sa rumunskim kolegom, izrazio uverenje da će tako i biti.

    Les je podvukao spremnost Rumunije da preuzme odgovornost.

  4. pet каже:

    Vreme je da Srbija dade punu vojnu i političku podršku
    Ukrajini. Pod hitno da se postupi recipročno prema Rusiji, dakle da se najvišim
    Srpskim odlikovanjem odlikuje P. Porošenko (za Tuđmana),
    Arsen Avakov (za S. Mesića) i V. Klitčko, gradonačelnik Kijeva, (za M. Bandića).
    Da se počme sa isporukom oružja Ukrajini i da se Ukrajina podrži
    u UN i svim međunarodnim forumima, te da se inicira osnivanje međunarodnog
    kriminalnog suda za zločine Rusije nad Ukrajinom. Pa daće bog da
    “braća“ odigraju par partija šaha sa Mladićem i Karadžićem.
    Pod hitno stupiti u kontakt sa Muslimanskim zemljama da se pomogne
    borba za nezavisnost muslimanskih delova Rusije kao sto je Rusija
    sarađivala u rušenju srpske države ne samo sa
    zapadnim imperijalistima i hrvatskim fašistima
    nego i sa muslimanskim fundamentalistima.
    I konačno da se politički i finansijski podrži odvajanje Sibira kao nezavisne države
    isto kao što je Rusija potajo i urotnički podržala
    razbijanje države Srbije i Crne Gore. Narod koji drži do sebe
    izdaju ne sme nikada da se oprosti.

    1. Aljeka каже:

      Господине бот ви сте прави пет. Мој пет господине. Бацићу вам коску наместо сендвича да још мало дооштрите зубе господине.

    2. Деда каже:

      Монголоидна идиотија у терминалној фази.

    3. Bob каже:

      Vi neke druge nacije ste goli olos sto Srbija ima.Dok vi ne budete istrebljeni i ocisceni kao Hrvatska, od srbije nema nista.

    4. denis donbas каже:

      neki balija ili crvat ali ustasa bez sumnje i tkavi mogu jedino da laju iz brloga!

    5. Србко каже:

      Роман Малишев – руски монах који је погинуо за србски народ
      Чекао је свитање, лежећи на влажној земљи. Жигало га је смрскано бедро. Премда је чврсто превио рану, крв је свеједно прокапавала кроз завој, и са сваким сатом све више је малаксавао.

      Роман се налазио на падини безимене узвишице. Шест метара даље лежали су убијени муслимани, а нешто постранце – Срби Аркан и Башко, његови саборци.

      Било их је свега осморица из специјалне јединице „Бели вукови“. Добили су борбени задатак: ноћу да пређу линију фронта и заузму доминантну коту у муслиманској позадини. Извидница је извјестила да на коти никог нема.

      Лако су извршили први дио плана, провукли се у муслиманску позадину, али даље – да ли је извидница лоше обавила посао, да ли је противник схватио значај те коте – тек, на врху су налетели на муслимане. Муслимана је било много, најмање стотину, и заметнуо се бој, жесток и нераван, размењивали су рафале са блиског растојања, насумице бацали гранате, међу муслиманима је започела паника и они су наврат-нанос напустили узвишицу. Сада је Роман лежао сам на врху и није знао каква судбина је задесила његове другове – да ли су сви изгинули, или је можда неко преживио.

      Био је тешко рањен, и сваки покрет причињавао му је неиздржив бол. Није знао да у исто време Сергеј, увјерен да нико више није претекао, тегли на себи тешко рањеног Александра. Они су били последњи преживјели из одреда.

      …Роман Серафимовић Малишев родио се у граду Вјатки у обичној Руској породици. Ишао је у обичну школу и ни по чему се није нарочито разликовао од својих вршњака. Имао је једну љубав – волио је да црта, цртао је добро и занесено, сатима би сједио негдје у природи, цртајући пејзаже. Та љубав је и пресудила шта ће одабрати после школе, када је искрсло питање шта да студира. Роман је кренуо у Питер (Санкт Петербург), одлучивши да постане сликар. У Питеру је крај кафане „Сајгон“ његову пажњу привукла чудно одевена омладина, то су били хипици. Сквер крај кафане био је омиљено мјесто њиховог окупљања. Уосталом, тамо су се окупљали не само хипици него и панкери, хеви металци, рокери и остали. Било је то 1987. године, на самом крају Совјетског Савеза, и било је модерно бити хипик. Роман је био дружељубив, брзо се упознао са младим „бунтовницима“ и стекао нове пријатеље. Међу хипицима је било доста даровитих умјетника и пјесника, и Роман је убрзо пронашао себи сличне.

      Роман се није уписао на факултет, али није намеравао да се врати кући. Остао је у Питеру, животарио од случајне зараде, живио по подрумима међу младим и одбаченим умјетницима, какав је и сам био. Били су млади и живот им је био забаван. Једном су отишли као слијепи путници на Крим, окупали се у Црном мору и вратили натраг.

      У повратку су се неколико дана задржали у Москви и упознали са московским хипицима. Потом су Московљани дошли код њих у Питер. Све то време Роман је цртао и усавршавао се као умјетник. Занео се иконама, усхтело му се да савлада технику иконописа, и ускоро је постигао известан успех, али што се више у томе усавршавао, тим је више и више Православље постајало сазвучно његовој души, и хтио је да све више и више зна и умије.

      Једног јутра сјео је у воз и отпутовао на Валаам у манастир, како би још нешто научио. Намјеравао је да у манастиру проведе недељу дана, али прошло је недељу дана, двије недеље, читав мјесец, а Роман никако да оде. Остао је у манастиру и почео да слика иконе. Пробудила се Вјера, и Роман је постао искушеник. Годину дана касније посетила га је сестра и зачудила се: пред њом је био већ сасвим други човјек, оцрковљен, који течно говори црквенословенски и упућен је у танчине црквене службе.

      После извесног времена примио је постриг и постао монах. Роман је и даље сликао иконе, радио је много и свесрдно, и то му је причињавало радост. Ускоро се млади иконописац прочуо по црквама и манастирима. Почели су да га засипају поруџбинама у све већем броју. Роман је радио самопрегорно, његова вјештина је брзо расла.

      У то вријеме дошло је до комадања Совјетског Савеза на удионе кнежевине. По крајинама империје започеше ратови које су демократе лицемерно назвале „кризним жариштима“. Раскомадана је и Југославија. У Босни и Херцеговини и Хрватској, у тим такозваним независним државама, започело је масовно истребљење Срба – клали су и убијали читава села и градске четврти, убијали без обзира на узраст и пол, убијали жене, дјецу, старце, све одреда, као што се коље стока у кланици. Убијани су само зато што су Православци. Западноевропске земље, сва та „цивилизована“ банда, одобравала је и подржавала масовна убиства Срба, али чим су се Срби латили оружја и почели да се бране, смјеста загаламише о србском фашизму и национализму. Амерички авиони почеше да бомбардују србска села и градове, Југославију су покушавали да блокадом угуше.

      Сазнавши за то, Роман одлучи да оде у Босну да ратује. Дође своме духовном оцу и изнесе му своју одлуку.

      – Благослови, оче!

      – Не – узврати му духовни отац. – Није то за тебе, ти имаш сасвим други пут у овом животу, теби је Господ дао таленат, и још га ниси докраја разоткрио. Остани у манастиру!

      – Не могу, оче, душа ме боли за браћу Православну, хоћу да им помогнем.

      – Ако одеш у Босну, тамо ћеш и остати, нећеш се вратити. Боље ти је да останеш у манастиру!

      И Роман је остао. Наставио је да ради. Једном је у манастир стигло писмо са Свете горе, до које је такође стигла слава талентованог иконописца. У писму су Романа позвали на Свету гору да ослика иконостас. Духовни отац дао је Роману благослов, и он је кренуо на пут. Пут га је водио кроз Београд, и у једној београдској улици Роман је случајно наишао на Руске добровољце који су дошли да посјете своје рањене другове. Душа му је успламтела и похрлио је са њима у Босну.

      …Сада је лежао на врху безимене узвишице. Сунце се уздизало све више и више, обасјавајући величанствене босанске планине и долину под њима. Роман је гледао на љепоте које се пружају пред њим, знао је да је то његово последње свитање. Да, у праву је био духовни отац када му је рекао да се из Босне неће вратити. Услед великог губитка крви вртело му се у глави, понекад би га ухватила несвјестица и губио би свјест. „Само да ме не заробе“ – стигао је да помисли и зачуо кораке. Придигавши се, видио је муслимане како се пењу горе. Аутоматска пушка, одавно спремна за бој, лежала је пред њим, а поред ње гранате. Роман је придигао пушку, провјерио нишан и са десет корака опалио по муслиманима. Дугим рафалом покосио је двојицу, а затим је, стиснувши зубе и савлађујући бол, заредом хитнуо двије гранате. Крици и јауци који су уследили после експлозије саопштили су му да гранате није залуду бацио. Муслимани су се убрзо повратили и отворили узвратну ватру. Роман је одговарао кратким рафалима, штедећи метке. Вријеме је пролазило, а муслиманима никако није полазило за руком да савладају једну једину ватрену тачку.

      Најзад су се двојица „муслића“ прикрала отпозади и засула ту тачку гранатама, али је, чим су одгрмиле експлозије, тачка опет оживјела, и на те одважне полетјела је узвратна граната. Неравни бој потрајао је више од сат времена, али узвратна ватра је престала тек пошто су муслимани довукли бацаче граната. Потом су се попели на врх, нашли тијело Православног ратника и зачудили се. Како то да је, тешко рањен, у таквом стању толико дуго пружао отпор, не само узвраћајући ватру него и бацајући гранате, и никако да га убију. Видели су велики монашки крст, дугу косу и браду.

      „Није то обичан човјек. Вероватно је неки високи заповједник“ – помислише.

      Неколико дана касније Срби су размјенили Романово тјело и сахранили га са војничким почастима на гробљу Доњи Милићи код Сарајева. На истом гробљу гдје су сахрањени и други Руски добровољци, њих осамнаесторица. И сви они леже у истом реду, као да стоје у строју: Сергеј Иванов из Питера, Олег Бондарец из Кијева, Руски официр Јуриј Петраш из Бјелорусије, уралски козак Виктор Десјатов из Јекатеринбурга, који је погинуо спасавајући србску дјевојку. Тоља (Анатолиј) Остапенко из Перма, заставник морнаричке пјешадије, Александар Шкрабов из Набережних Челнова, Руски официр Ваљера (Валериј) Биков из Питера, његов имењак Ваљера Гавриљин – магистар хемијских наука, Сергеј Батаљин – љекар и изврстан хирург. Сергеј је погинуо извлачећи рањенике са минског поља, спасао је четворицу а сам погинуо. Саша и Љена (Александар и Јелена) Сиљвестрови, муж и жена, обоје погинули од истог рафала. Московљанин Пјотр Малишев, Вадим Пигарјов, Борис Науменко, Алексеј Томиљин и Сергеј Мирончук из Одесе.

      После склапања мира граница је прошла поред гробља, и Руски добровољци леже свега неколико метара од ње. Руски гробови пружили су се у низу дуж границе, као да је чувају. Чак и после смрти су на првој линији.

      Он је био монах, човјек који не сме да узима оружје у руке. Отишао је да брани Православни прогањани народ без благослова. Али, има ли међу нама ико ко би покушао да осуди Романа? Молите се за њега, Православна браћо! Молите се за раба Божијег Романа, убијеног на бојном пољу, молите се за све убијене Православне ратнике. Нека им је Царство Небеско!

      Михаил Михајловић Горимов
      Превела Сава Росић

Коментари су затворени.