Би­ла је ово бур­на го­ди­на ко­ја ће нај­ве­ро­ват­ни­је би­ти за­пам­ће­на и као го­ди­на ка­да је хи­брид­но ра­то­ва­ње и зва­нич­но сту­пи­ло на сце­ну. На­и­ме, пр­во су Аме­ри­кан­ци оп­ту­жи­ли Ру­се да их ха­ке­ри­шу, да су се ме­то­да­ма хи­брид­ног ра­то­ва­ња уме­ша­ли у аме­рич­ке пред­сед­нич­ке из­бо­ре, да су хи­брид­но ра­то­ва­ли 2014. на Кри­му, он­да су Ру­си од­го­во­ри­ли да су то глу­по­сти, али да то упра­во Аме­ри већ го­ди­на­ма ра­де њи­ма.

За­тим је Ва­шинг­тон оп­ту­жио Пе­кинг да се слу­жи хи­брид­ним ра­то­ва­њем и да ки­не­ски ха­ке­ри не­пре­кид­но упа­да­ју у ком­пју­тер­ске си­сте­ме Пен­та­го­на, да би кра­јем го­ди­не слич­не аме­рич­ке оп­ту­жбе би­ле упу­ће­не и Се­вер­ној Ко­ре­ји. При че­му је про­тив Се­вер­не Ко­ре­је по­но­вље­на ма­три­ца хи­брид­ног ра­то­ва­ња још из вре­ме­на „Пу­стињ­ске олу­је” 1991.

На­и­ме, та­да је про­тив Са­да­ма Ху­се­и­на упо­тре­бље­на из­ми­шље­на при­ча о ку­вај­тским бе­ба­ма ко­је су ирач­ки вој­ни­ци из­ву­кли из ин­ку­ба­то­ра и оста­ви­ли да умру. Са­да је про­тив Ким Џонг Уна лан­си­ра­на при­ча о де­вој­ци ко­ја је пре­бе­гла у Ју­жну Ко­ре­ју, јер су јој у Се­вер­ној Ко­ре­ји на­сил­но из­вр­ши­ли абор­тус. За ирач­ки слу­чај је ка­сни­је от­кри­ве­но да је за из­ми­шљо­ти­ну ис­ко­ри­шће­на кћер­ка ам­ба­са­до­ра Ку­вај­та у Ва­шинг­то­ну, на­рав­но уз аме­рич­ку ме­диј­ску об­ра­ду, а за де­вој­ку из Се­вер­не Ко­ре­је да је пре то­га већ два пу­та без­у­спе­шно по­ку­ша­ла да по­бег­не у Ју­жну Ко­ре­ју. Што је, јел­те, ипак до­каз де­мо­кра­ти­је у Се­вер­ној Ко­ре­ји: по­ку­ша­те два пу­та, али има­те још јед­ну шан­су.

Мом­ци из Лен­гли­ја мо­ра­ли би ма­ло да по­ра­де на ма­шти, не мо­гу се стал­но бе­бе ко­ри­сти­ти за хи­брид­но ра­то­ва­ње. У ко­јем ће До­налд Трамп сва­ка­ко оста­ти упам­ћен и по син­таг­ми „фејк њуз”. О да, и хр­ват­ски је пре­ми­јер Ан­дреј Плен­ко­вић усред афе­ре „Агро­кор” из­ја­вио ка­ко је Хр­ват­ска ме­та у хи­брид­ном ра­ту, да би не­ко­ли­ко да­на ка­сни­је пред­сед­ни­ца го­спо­ђа Ко­лин­да Гра­бар Ки­та­ро­вић ре­кла да не­ма хи­брид­ног ра­та про­тив Хр­ват­ске. Ако има­те би­ло ка­кве про­бле­ме, са­мо се по­зо­ви­те на хи­брид­ни рат ко­ји се во­ди про­тив вас. И сви ће то схва­ти­ти ја­ко озбиљ­но, јер, за­бо­га, тер­мин је та­ко фен­си.

Аме­ри­кан­ци са­да оп­ту­жу­ју на­чел­ни­ка Ге­не­рал­шта­ба Ру­ских ору­жа­них сна­га ге­не­ра­ла Ва­ле­ри­ја Ге­ра­си­мо­ва да је тво­рац хи­брид­ног ра­то­ва­ња, да је још 2013. ре­као „ка­ко у ра­то­ви­ма не мо­ра­ју да по­бе­ђу­ју они са ви­ше оруж­ја, не­го они ко­ји кон­тро­ли­шу ин­фор­ма­ци­је”, а кон­тро­ла ин­фор­ма­ци­ја је пр­вен­стве­но за­пад­ни изум. Јед­ног обич­ног да­на 1898. го­ди­не, лон­дон­ски „Тајмс” на на­слов­ној стра­ни је об­ја­вио сво­је уоби­ча­је­не ре­кла­ме, за­тим на сле­де­ћој стра­ни при­каз нај­но­ви­јих ро­ма­на, па тек он­да оп­ши­ран из­ве­штај о си­ту­а­ци­ји на Бал­ка­ну. Све за­јед­но, лист је имао 19 сту­ба­ца стра­них ве­сти, осам сту­ба­ца до­ма­ћих ве­сти и три о ло­ву на ло­со­са. Пе­де­сет го­ди­на ка­сни­је на на­слов­ној стра­ни још увек се на­ла­зе ре­кла­ме и увод­ни­ци о Ита­ли­ји, Ка­на­ди, Ки­ни и кри­зи за­пад­не ци­ви­ли­за­ци­је.

Сто го­ди­на ка­сни­је ре­кла­ме на на­слов­ној стра­ни за­ме­ње­не су члан­ци­ма, би­ло их је шест, са­мо је­дан се од­но­сио на ино­стран­ство, а у ње­му је би­ло ре­чи о но­вој де­вој­ци Ле­о­нар­да Ди­ка­при­ја. Кон­тро­ла ве­сти, кон­тро­ла ин­фор­ма­ци­ја, про­из­вод­ња скан­да­ла – са­мо су део ар­се­на­ла хи­брид­ног ра­то­ва­ња. За­пра­во смо су­о­че­ни са мо­дер­ним па­ра­док­сом: у ери гло­ба­ли­за­ци­је вест има мно­го ви­ше ло­кал­ни ка­рак­тер не­го што је то био слу­чај он­да ка­да се ко­му­ни­ка­ци­ја с ино­стран­ство од­ви­ја­ла те­ле­гра­фом. Још је­дан па­ра­докс је­сте да но­ви­не ко­је пи­шу о јав­ним лич­но­сти­ма – зве­зда­ма и спор­ту ти­ра­жно по­бе­ђу­ју но­ви­не у ко­ји­ма до­ми­ни­ра по­ли­ти­ка и еко­но­ми­ја. Те­жи­ште се са спољ­не по­ли­ти­ке по­ме­ра на уну­тра­шњу, са по­ли­ти­ке уоп­ште на тек­сто­ве о људ­ским суд­би­на­ма, па он­да на скан­да­ле. Реч је о мен­тал­ном за­ту­пљи­ва­њу, мла­ће­њу пра­зне сла­ме, за­блу­да­ма и пред­ра­су­да­ма, ре­кли би јед­ни. То чи­та­о­ци и гле­да­о­ци во­ле, ка­жу дру­ги.

Ипак, вест ни­је про­из­вод као би­ло ко­ји дру­ги. Ше­сна­е­стог ав­гу­ста 1977. Си-Би-Ес је от­по­чео свој днев­ник ше­сто­ми­нут­ним из­ве­шта­јем о уго­во­ру о Па­нам­ском ка­на­лу. Ско­ро да ни­ко то ни­је гле­дао, јер тог је да­на умро Ел­вис При­сли. Ми­ну­та­жа на те­ле­ви­зи­ји, или ду­жи­на но­ви­нар­ског тек­ста ни­су од­раз ути­ца­ја, љу­ди ап­сор­бу­ју са­мо оно што их за­ни­ма.

Аме­ри­ка већ ви­ше од го­ди­ну да­на жи­ви у по­ли­тич­ким скан­да­ли­ма са До­нал­дом Трам­пом. Мо­ра се при­зна­ти да мно­ги у Ва­шинг­то­ну упра­во и жи­ве од зла про­тив ко­јег се бо­ре и ко­јем же­ле да ста­ну на пут. Ште­та у све­му то­ме пред­ста­вља сен­ку скан­да­ла, јав­но из­но­ше­ње те ште­те са­став­ни је део скан­да­ла. Вој­ни­ци хи­брид­ног ра­то­ва­ња ра­чу­на­ју упра­во на тај ефе­кат. Шта је то скан­дал, па и оба­ве­ште­ни и по­ли­тич­ки, за­ви­си од вре­ме­на у ко­јем жи­ви­мо. Љу­ди ко­ји су по­го­ђе­ни скан­да­лом раз­ви­ја­ју соп­стве­на осе­ћа­ња и соп­стве­ни је­зик, али упра­во због та­квог на­чи­на раз­ми­шља­ња и на­ста­ју скан­да­ли. Не­ко је до­бро про­у­чио лич­ност До­нал­да Трам­па и пре не­го је ушао у Бе­лу ку­ћу. Од­но­сно, упра­во и за­то јер је хтео да уђе у Бе­лу ку­ћу.

По­ли­тич­ки скан­дал под­ре­ђен је стро­го кон­вен­ци­о­нал­ним пра­ви­ли­ма, твор­ци хи­брид­ног ра­то­ва­ња ра­чу­на­ју на чи­ње­ни­цу да мо­ра­ју да по­сто­је кон­вен­ци­о­нал­не окол­но­сти да би из­био скан­дал. Ка­да скан­дал иза­зо­ве ште­ту, по­ста­вља се пи­та­ње ка­кви су идеј­ни ко­ре­ни за та­ко не­што већ по­сто­ја­ли. Да ли се окол­но­сти у ко­ји­ма је на­ста­ла ште­та ја­вља­ју тек у тре­нут­ку дру­штве­не по­тре­бе, или та­кве окол­но­сти већ по­сто­је да би у од­ре­ђе­ном тре­нут­ку то са­мо из­би­ло на по­вр­ши­ну. Дру­гим ре­чи­ма, у хи­брид­ном ра­то­ва­њу сви дру­ги уче од нај­бо­љих. Од Аме­ра.

Извор: Политика

Објавио: Србин.инфо

Ознаке: анализа, Мирослав Лазански, Русија, САД, хибридни рат