Прочитај ми чланакПредседник Русије Владимир Путин упутио је лансирањем својих крстарећих ракета на позиције Исламске државе у Сирији неколико врло јасних порука Западу, а пре свега Америци. Прва порука јесте да Блиски исток није ексклузивна позорница Запада за војне интервенције и рушење постојећих режима, инсталирање сателитских влада и демократије западног типа. То је време неповратно прошло. Друга је порука да регион Каспијског мора, осим Ирана, остаје постсовјетски простор у сваком погледу и да САД то морају да поштују. Трећа порука заправо је Путинов гамбит у партији шаха: он повлачи помирљиве потезе, а истовремено припрема позорницу за сучељавање с Америком ако помирење не успе. Јер, Владимир Путин повлачи читав низ политичких и војних мера и потеза који су истовремено бучни и ефектни, као прасак лансирања крстарећих пројектила, али и суптилни, што је нуђење Американцима сарадње у борби против Исламске државе, а и контрадикторни на први поглед, као што су контакти са Саудијском Арабијом. Али су, пре свега, сви ти потези централизовани. Па на све будуће потезе НАТО-а и Америке Русија има одговор.
Наиме, Велика Британија је као одговор на руску војну интервенцију у Сирији најавила слање свог сталног војног контингента у базе у Пољској и у балтичким државама чланицама НАТО-а. Москва је одмах најавила свој контрапотез. Какав ће бити? Још у априлу 2000. председник Белорусије Александар Лукашенко је најавио споразум са Москвом о стварању заједничких војних снага Белорусије и Русије на територији Белорусије, а те снаге требало би да броје око 300.000 војника. Русија је недавно најавила формирање своје ваздухопловне базе у Белорусији, а пре месец дана у Русији су завршени велики војни маневри руске и белоруске армије, као и ваздухопловства. Конкретно, одговор Москве на додатно распоређивање снага НАТО-а у балтичким државама и у Пољској биће најмање 150.000 руских војника директно на границама Пољске. Тражили сте, гледајте.
Лансирање руских крстарећих ракета изазвало је језу и констернацију у западним престоницама, неке западне владе видно су узнемирене, а шира јавност сада је упозната да Русија има на Каспијском мору снажну и врло модерну флоту, која из тог мора ракетама може да гађа циљеве далеке и неколико хиљада километара.
Ако је Русија јасно нагласила да ће помоћи својим пријатељима, легалним и легитимним владама које је позову у помоћ, као што је то учинила и влада Башара ел Асада у Дамаску, то значи да ће Москва војно помоћи свим владама на постсовјетском простору које буду угрожене разним жутим и наранџастим револуцијама. Регион Каспијског мора и Евроазије ту је у првом плану и није случајно Владимир Путин недавно изјавио да га ситуација на том подручју забрињава.
Још пре десет година директор програма за каспијске студије на Харварду Бренда Шефер је изјавила да „САД желе да контролишу централну Азију постављањем мањих и мобилних војних база на Кавказу, уместо великих база у Европи”. Дефинишући Кавказ као раскрсницу, Бренда Шефер је нагласила како „доминантна сила у региону не би само контролисала енергетске изворе у каспијском подручју, већ истовремено и Авганистан и Блиски исток, а САД виде Кавказ и централну Азију као једну целину, Кавказ је капија централне Азије”.
Госпођа Шефер каже како „енергетски извори у том региону нису само циљ, већ и средство, јер инфраструктуре као што су нафтоводи и гасоводи управо су средства за успостављање односа какви нама одговарају, а чланство кавкаских држава у НАТО-у део је америчке спољне политике”. Прилично искрено. Русија то не прихвата и после тога је и дошао рат у Грузији у августу 2008.
Руске ракете са ратних бродова у Каспијском мору доказ су нове генерације суперпрецизног конвенционалног оружја. Истина те ракете могу да носе и нуклеарну бојеву главу. Све до сада јавност Запада је причала о руским непрецизним „скадовима”, које је лансирала ирачка војска Садама Хусеина 1991, сада је свет на делу упознао руске крстареће ракете. Уз нову руску војну доктрину, по којој је Русија спремна да прва примени нуклеарно оружје у одбрани фундаменталних националних интереса, рат у Сирији и руску војну интервенцију треба гледати у том контексту.
Путин схвата да помирење с Америком није могуће, јер су интереси две земље напросто неспојиви. Не само на постсовјетском простору, већ и на Блиском истоку. При томе Путин настоји да допре до три аудиторијума. Прво, да на руској политичкој сцени поткопа позиције либералних проамеричких елемената. Друго, још важније, да у Европи оствари освешћивање оних који мисле да без САД Европа није могућа, доказујући да Вашингтон својим себичним стратешким интересима угрожава интересе ЕУ. Јер Путин жели неутралну Европу, или барем неутралну Немачку, а Путин познаје Немце боље него иког. И најзад, Путин се обраћа и америчком аудиторијуму, који у оној мери у којој уопште разуме нешто из спољне политике не жели повратак хладног рата.
Ракетама из Каспијског мора вешто је дочарана будућност света у случају да до америчко-руског помирења не дође.
Извор: Политика
