Прочитај ми чланакНеутралисати. Згазити. Уништити. То су биле команде НАТО усмерене ка српској војсци на Космету 1999. године. Ликовали су првих неколико дана бомбардовања, тврдећи да су нам нанели огромне губитке и да су уништили моју команду. Нису очекивали да ће 9. априла, када су кренули копном преко Јуничких планина, наићи баш на ту војску и да ће их она понизити до сржи.
Овако прича генерал у пензији Владимир Лазаревић, некадашњи командант Приштинског корпуса и Треће армије Војске Југославије. После 10 година изгубљене слободе и одслужене казне у Хагу, Лазаревић се, с више туге него горчине, присећа свега кроз шта је прошао.
Тражили туђу главу, али су добили моју
– На Косову су се све до јуна 1999. водиле непрестане борбе, прса у прса. НАТО се није надао таквом умећу српске војске, а пре свега не тако високом моралу и војној етици. Они су и сами признали да су понижени. Главнокомандујући НАТО Весли Кларк је 2000. године изјавио: „Ништа нисмо могли да урадимо тој војсци на Косову, па смо зато гађали цивилне циљеве.“ Ми смо се, за разлику од њих, до краја борили часно – говори Лазаревић.
НАТО је, каже генерал, морао да прикрије своје злочине над српским народом. Учинили су то заменом теза, па су кривци врло брзо након рата тражени у редовима српске војске.
– Пре 13 година, 2004. на 2005, тражили су од мене да због опстанка Србије и преговора о Косову дам своју главу. Иако првобитно није тражена моја глава већ туђа, али пошто туђа није пристала, ја сам без примљене оптужнице сам отишао у Хаг. Рекао сам тадашњем државном врху: „Ево моје главе Хагу ако ће Србији бити боље“ – наводи генерал.
Осуђен је, објашњава, без доказа за командну одговорност, а све у циљу међународне фарсе која је требало да прикрије злочине против човечности које је НАТО починио.
– Све што се у Хагу десило за нормални разум је несхватљиво. Креирали су оптужнице и водили поступке нелегитимне са аспекта Уједињених нација и међународног права. Нисам осуђен за дело било ког од својих војника, а поготово не за своје лично. По њима, требало је да као командант предам корпус, да се повучем и да издам своју земљу. Који би то прави генерал икада учинио? – каже генерал.
Унуку први пут видео у затвору
Последице 10 година отете слободе, моје и моје породице, и данас осећам. Док сам поред њих, ни на шта не могу да се жалим, прича Лазаревић.
– Унука Лана родила ми се док сам био у Хагу. То је још један злочин према мојој породици. Човек када је лишен слободе без икаквих основа само зато што је бранио земљу и може сам то некако да поднесе. Али кад зна да то трпи цела породица, онда је то стварно превише – наводи он. Дане сада проводи са супругом Олгом, тројицом синова и унуцима Ланом (3), Николином (8) и Лазаром (14). Током 10 година боравка у Хагу виђао их је свега једном до два пута годишње.
– Требало је и новца и здравља да се све то издржи. Било је то велико мучење за њих, провођење кроз разне капије, процедуре… Док дође до сусрета, буде баш тешко и остане мало времена за разговор – каже.
Патријарх Павле се молио за мене
Пре него што је добровољно отишао у Хаг, генерал Лазаревић добио је позив од патријарха Павла да се виде.
– Рекао ми је тада: „Генерале, знам шта се урадили за Србију и за Косово. Бићу у молитвама са вама и са вашом породицом, у нади да се вратите. Верујем да хоћете.“ Ја сам му одговорио да идем свестан на хашки крст, у истој нади да ћу се са тог крста вратити једног дана у Србију. И, ево, хвала драгом богу, то сам и дочекао.
Све док ме здравље служи, а сада је под контролом наших лекара, довољно ми је само да сам са најближима.
![]()
Њихове бомбе и даље убијају
Последице бомбардовања забрањеним оружјем 1999. године у Србији ће се осећати миленијумима и држава мора нешто предузети да ублажи њихово дејство, тврди Лазаревић.
– И сада нас убијају по Србији. Време радиоактивног дејства осиромашеног уранијума који је НАТО користио у агресији на нашу земљу траје четири милијарде година. Употребљавали су забрањено оружје. Зашто би иначе Уједињене нације после рата тражиле од НАТО податке о тачним локацијама и тачним количинама оружја које су користили у бомбардовању Србије. НАТО је списак доставио тек 2004, и то за 102 локације, иако се сумња да их је било много више.
