Прочитај ми чланак
Историја је скрила Лијевче поље у заборав. Мало ко зна да је оно, попут Косова, једно од крвљу натопљених српских поља.
Лијевче поље се налази на сјеверу Републике Српске, у близини Бања Луке. Омеђено је планином Козаром и ријекама Савом и Врбасом. Захваљујући одличном географском положају, ова плодна равница, изузетене природне љепоте, дом је великом броју становника.
Становништво Лијевче поља се у већој мјери населио након Првог свјетског рата и слома Аустроугарске. Спустили су се са гудура и врлети планина Мањаче и Козаре. Након oдбрамбено-отаџбинског рата у Лијевче се населио велики број избјеглих Срба са простора Републике Српске Крајине. У Лијевче пољу нови дом су нашли Крајишници, Личани, Сањани и многи други који су остали без огњишта. Данас га краси народ који се сродио и ујединио. Различите и мучне судбине су повезале људе насељене уз саму границу са Хрватском. Међутим, њиве, долови и шумарци Лијевче поља чувају сјећање на страшне дане смрти. Скоро да је заборављено да се у Лијевчу 1945. године водила крвава битка измјеђу јединица Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) и усташа.
С прољећа 1945. године постало је јасно да су побједу у грађанском рату на простору Србије и Црне Горе однијели партизани. Стварана је нова, комунистичка држава. Припадници ЈВуО били су у страху од освете. Већина није жељела да живи у држави у којој ће главну ријеч водити КПЈ. Војно сломљени, били су приморани да се повлаче на запад, са многобројним народом који их је пратио. Једна од неколико група запутила се из правца Црне Горе. У њој је било четника из Црне Горе, Рашке и Херцеговине. Предвођени војводом Павлом Ђуришићем, са мноштвом избјеглица и цивила, преко Босне су се кретали војници и народни збјег у коме је било и интелектуалциа, свештеника, народних првака…
Пошто је ђенерал Дража Михаиловић одбио идеје о пробијању у Словенију, Ђуришић је са још неким официрима (команда Црне Горе и Старог Раса, јединице из Херцеговине) напустио положаје које је држао и упутио се средином марта 1945. дубље у Босну. Убрзо се пред њим нашла територија под контролом усташа.
Ђуришић је наде полагао у споразум који је постигао са Секулом Дрљевићем. Дрљевић је након Првог свјетског рата био опозиционар, противник начина на које је спроведено уједињење и династије Карађорђевић. Почетком Другог свјетског рата је био један од оснивача марионетске профашистичке независне Црне Горе. Након неуспјеха у том подухвату, одлази у Загреб, тијeсно сарађује са поглавником НДХ Антом Павелићем и оснива Црногорско државно вијеће, наводно са намјером да обнови црногорску државност. Договор Ђуришића и Дрљевића јемчио је, у тренуцима неизвjесности, да цивили и војници могу слободно прећи преко територије НДХ. Идеја водиља Павла Ђуришића је била да сачува своје људство.
Прешавши ријеку Врбас, четници и народ под командом војводе Ђуришића загазили су у широко Лијевче поље. Умјесто слободног пролаза сачекао их је улитиматум: да пређу Саву и ставе се под усташку команду или ће бити нападнути. Ђуришић је ултиматум одбио.
Драгољуб Дража Михаиловић је на суђењу 1946. године Лијевче поље назвао другим српским Косовом
У ноћи 4/5. априла дошло је до изненадног усташког напада код села Долина. У нападу су коришћени и тенкови. Четници су пружили жилав отпор. Положај Ђуришићеве групе се додатно погоршао 6. априла када су им у леђа ударили партизани. Опкољени, пружали су отпор до 21. априла када је Ђуришић, услед великих губитака, био приморан да прихвати нови споразум са Секулом Дрљевићем и стави се под његову команду. Споразум је, међутим, одмах изнeвјерен.
Усташе су заробиле више стотина официра и војника међу којима су били и Павле Ђуришић, Петар Баћовић, Мирко Лалатовић, Захарије Остојић… Сви су одведени у логор Стара Градишка. Велика је вјероватноћа да је у Лијевчу пољу мучки убијен и академик Драгиша Васић, други човјек и идеолог Равногорског покрета. Његова судбина није до краја расвјетљена, па се у литератури помиње и да су Васића заробили партизани, да је на тајном суђењу у Бањој Луци осуђен на смрт и ликвидиран.
Готово сви официри ЈВуО који су заробљени у Лијевчу страдали су мученичком смрћу. Мало је познато да је у вријеме лијевчанске битке у католичком самостану код Нове Тополе, у срцу равнице, почињен још један злочин. Тридесетак православних свештеника је у католичкој богомољи звјерски мучено и потом убијено. Данас остаје само горко сјећање и обавеза да се не забораве пострадали официри, свештеници и народ.
Логор „Стара Градишка“ био је дио злогласног Јасеновца. Мјесто на којем је свирепо убијен војвода Ђуришић
Процјена је да је у бици учествовало око 30 хиљада усташа, док је четника било око 20 хиљада. Генерал Дража Михаиловић на суђењу је рекао да је у Лијевче пољу на страни четника било 40 хиљада људи, од којих је само хиљаду преживјело бој. Након деценија ћутања под комунистичким режимом, историчари су расвијетлили кључне чињенице у вези ове битке. Мртви, међутим, још увијек нису избројани а чини се и да њен значај још увијек није у пуној мјери препознат.
Битка у Лијевчу пољу је била крвава за обје стране. Као и на Косову пољу, није се могло говорити о побјеђенима нити о побједницима: четници су изгинули, али је и усташка НДХ убрзо нестала.У бици је било јунака који су храбро јуришали на положаје непријатеља, али и издајника. Комунистички режим је настојао да се историја заборави а истина заташка. Међутим, Лијевче поље и његови житељи памте ову битку и бројна страдања. Неће их заборавити, јер тако неће ни дозволити да се понове.
(Српски Академски Клуб)
