Прочитај ми чланак
„ОПЕТ Енглескиња гади“ – рекао би обичан руски човек из народа с почетка XX века на свом народном руском језику након што би чуо за пресуду Високог суда Лондона у предмету о убиству Александра Литвиненка.
Охоли, углађени и пргави Албион, који непрестано сплеткари, наносио нам је много штете током историје.
Њихово најпознатије уплитање у судбину наше земље можда је – убиство императора Павла I у ноћи са 11. на 12. март 1801. Бесна због савеза Русије са Наполеоном – а тај савез је обезбеђивао доминацију ове две велике државе у Европи и био директна претња енглеским колонијама у Индији – „Енглескиња“ је сковала заверу против цара Павла.
Мећу учесницима у завери најутицајнији су били Никита Пањин, гроф Пален, Бенигсен и браћа Зубови. Управо је Николај Зубов нанео судбоносни ударац императору, златном тешком табакером у слепоочницу.
Механизам завере био је овакав.
Сестра браће Зубов – Олга (удата – Жеребцова), била је љубавница енглеског амбасадора у Русији, Чарлса Витворта.
Након што је Павле прекинуо дипломатске односе са Великом Британијом, Олга Жеребцова је киднула заједно са амбасадором у Велику Британију.
После убиства императора, Олга Жеребцова добила је од енглеске владе два милиона ондашњих рубаља да подели завереницима, али, она их је задржала за себе.
Француски император Наполеон – а он је имао најбољу шпијунску мрежу у Европи – отворено је тумачио убиство Павла као „чин енглеског злата“.
И 1917. „Енглескиња“ је напакостила Русији. Због одржавања Русије у саставу антигерманског савеза Антанте сплеткарио је енглески амбасадор Џорџ Бјукенен. У његовој кући окупљали су се на ручковима и вечерама вође буржоаске револуције у марту 1917., то јест, они који су успели да се изборе за абдикацију Николаја II. Енглези су сумњали у цара због симпатија према Немачкој и намере да промени табор.
Велика Британија већ одавно није Велика Сила. Она је тај статус изгубила одмах после Другог светског рата, у којем су се као победници обрели СССР и САД, а одмах након тога Велика Британија изгубила је Британску Империју. Међутим, остали су надменост и агресија као карактерне црте те острвске државе и њене владе и парламента.
Велика Британија сваком згодном приликом демонстрира надменост и агресију.
Колико пута су се на иницијативу Велике Британије кварили односи са Русијом – не може се ни избројати!
Протеривање дипломата, преварантски трикови и отворена мржња – уобичајени су атрибути понашања власти Велике Британије.
Велика Британија уопште није због своје доброте примила у Лондон рекордан број руских олигарха – и оне које је Русија ослободила и оне који су побегли из Русије – него због континуиране, вековима култивисане мржње према нашој земљи.
Ево и сада, 10 година после смрти Александра Литвиненка, којег ја не поштујем (умро је у новембру 2006. у Лондону), Енглези се по својој историјској навици нису суздржали да не блате.
Литвиненко је био антипатичан тип и то није мишљење само руске стране. Имао је речит надимак Сквозњак (Промаја), који је добио још док је радио у КГБ-ФСБ од 1988-1999., а касније је са њим на Запад отишао и надимак и тако су га звали многи западни новинари.
Сквозњак је 2000. са породицом побегао у Велику Британију.
Удовица А. Литвиненка, Марина, изјавила је у суду да је Александар сарађивао са британским обавештајним службама и за ту сарадњу добијао значајне суме у фунтама. Помињан је износ од две хиљаде месечно, али су помињане и друге у десетинама хиљада.
Литвиненка је некад заврбовао лично Џон Скарлет, енглески обавештајац високог ранга, а наводно је то учинио док је Сквозњак још био официр ФСБ.
Међутим, Литвиненко није сарађивао само са британским обавештајцима, и шпанска обавештајна служба признала је да је са њим сарађивала.
Како год, али потпуковник Литвиненко никада није сматран за поуздан извор информација, његова сензационална раскринкавања нису поткрепљивана доказима.
„Што се тиче репутације човека који заслужује поверење, Литвиненко има озбиљне проблеме“ – тако га је окарактерисао немачки „Шпигл“.
Нећу улазити у дискусију о томе ко је уз помоћ полонијума послао Литвиненка на онај свет. За то немам потребне информације и не желим да расуђујем као дилетант.
Али, ево шта сам изабрао за завршетак текста – убојите снаге убедљив крај.
Цитираћу оца Александра Литвиненка, Валтера Литвиненка.
Речено 2012.
„Кад бих знао да мој син ради за британску обавештајну службу, чак не бих ни поменуо његову смрт. Њега би наше службе могле само да убију и имале би право на то. У издајнике треба пуцати. И то је све“.
Извор: Факти / Превела Ксенија Трајковић
