Од како је Вучић унапредио његовог непомирљивог противника, муфтију Зукорлића, у важно политичко биће, Расим Љајић је практично престао да се оглашава. Углавном ради у тишини. Али, Косову није одолео. Највише позиционирани политички ђак Алије Изетбеговића ван БиХ, хашки прокуратор Србије и једини човек који је од петог октобра наовамо био министар сваке секунде, већ је смислио и план како да се то са Косовом најбоље изведе.

Овога пута наступа као лидер своје СДПС, политичке странке мале бројности, али великог утицаја. Прошли пут када се у том својству огласио Србија је, на његов предлог, добила Закон којим су уведене оштре казне за одлазак грађана Србије на “туђа” ратишта, а које се примењивао и примењује искључиво на Србе који су као добровољци одлазили на ратишта у Доњецк и Донбас. Иако их је пуна Сирија ниједан од његових “санџаклија” није још санкционисан по том закону. Да видимо шта нам је сад смислио.

Пре свега Љајић сматра да „замрзнути конфликт“ не одговара Србији, и да морамо да „подигнемо улог јер све друго води у пузајућу независност, при чему Србија неће добити ништа“(1). С тога, према њему, нормализација односа Косова и Србије, без признавања, требало би да омогући пријем Косова у све међународне институције осим УН, а Србија би заузврат тражила “конкретну финансијску корист”.(2)

А под конкретном финансијском користи Расим, како каже, подразумева низ ствари, од тражења подршке за развој инфраструктуре до убрзаног пријема у ЕУ. Али, ту није крај предлога. У завршници тог “убрзаног” пријема по Расиму “требало би отворити преговоре око коначног статуса”.(3) Не треба бити превише паметан па разумети да то значи потпуно га признати.

Све би се, иначе, одвијало у три фазе. Прва фаза подразумевала би да се омогући потпуна економска сарадња са Косовом. У овом тренутку преко административне линије извози се преко 400 милиона евра робе годишње, али би то могло бити двоструко више, подсећа нас Љајић.(4)

Друга фаза подразумевала би “отварање питање статуса Срба на Косову”, при чему ЗСО види као облик одређене самоуправе за њих. Такође, треба започети преговоре о питању имовине и културне баштине Србије на КиМ. Примећујете ли конотацију? “Отворити” и “започети”, а не “затворити” и “окончати”? Забога, довека министре, зар то до сада није отворено, започето, покренуто, или какогод у Бриселу? Па, о чему је тамо преговарала српска страна, није ваљда само о својим уступцима?! Ето, рецимо, Ви сте потписали договор о телекомуникацијама, односно додели Косову телефонски број! Шта сте добили заузврат? Не мислим Ви лично (то знам), НЕГО СРБИЈА?

“Трећи корак би били преговори о учлањењу Косова у међународне организације, осим у УН, уз јасне бенефите за Србију” – истиче Лајић – “Уосталом, да је то могло да се заврши без нас, ти разговори не би били ни потребни”.(5)

Ах, Љајићу, Љајићу! Лепо сте испекли занат код Алије. И превазишли га у много чему. Мекши сте и мазнији, немате његову сујету. А унутра сте, дубоко! Али, ни Власи нису оно што су били. Досете се. А што се не досете, изгуглају. Да продамо Косово за путеве и чланство у ЕУ, јел да?

НЕЋЕМО!

Та ЕУ, кула Вавилонска, за мале земље само је вид окупације, а карта јој опасно подсећа на Трећи Рајх. А кад смо код Рајха и Хитлер је у Србији градио путеве и пруге. Требали су му. Сваком окупатору треба инфраструктура да би лакше експлоатисао освојене територије. Зашто би то плаћали српским Косовом.

И зашто би, уопште, слушали човека у чијем се родном месту, приликом савезних спортских догађаја, не свира српска химна “да се не би стварале тензије”?! Прво средите ту ситницу, па онда причајте о Космету, господине Љајићу, српски министре са читуљом Алији Изетбеговићу! 

1.www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html%3A678078-Kosovu-stolica-svuda-osim-u-UN
2. Исто
3. Исто
4. Исто
5. Исто

Извор: fsksrb.ru

Ознаке: анализа, Драган Милашиновић, Косово, Расим Љајић, Србија