Прочитај ми чланак
Ако су новинари пси чувари демократије, ми смо пси који не само што нису гризли за демократију – ми нисмо чак ни залајали
Колега из „Печата“ прошле седмице није умео да срочи критику програма РТВ Војводине без позивања на „вршење увида“ у националну припадност „већине руководилаца“ ове телевизије, „антисрпских јуришника“, иза којих стоји „разгоропађени хрватски лоби“ (све речи под знацима навода су цитати из текста Миодрага Зарковића).
На први поглед, обична и једноставна ствар. Удружење новинара Србије лако се одлучило да подржи колеге са војвођанске телевизије који су протестовали што им се пребројавају национална крвна зрнца. Лично ми није било нарочито симпатично ни то што је Зарковић председника Независног друштва новинара Војводине Динка Грухоњића називао Сабахудином Динком Грухоњићем. Мирисало ми је на етничку денунцијацију, намењену читаоцима који можда нису отпрве препознали да је Динко скраћеница за муслиманско име Сабахудин.
Препознајем ту матрицу јер сам јој се не једном нашла на путу. Колеге из босанских медија у Сарајеву уз презиме мог бившег мужа често додају и моје девојачко презиме Угрица. Пре 15 година су то правдали бригом да локална публика не помисли да сам изрод који је у Београду стао на страну непријатеља. Угрице су из Срба, у Лици, па боље да се одмах зна која сам врста домаћег издајника. У Сарајеву није популарно када Срби критикују Бошњаке, али је још мање пожељно да „наши“ стану на „њихову“ страну.
Слично је и у Београду, па се тако „Печат“ о Динку Грухоњићу изражава још грубље него о његовим колегама, називајући га „медијским зликовцем“ и „осведоченим србомрсцем“.
Али какве то има везе са тврдњама „Печата“ о пљачки јавног новца на војвођанском јавном сервису, о надуваним хонорарима и службеним трошковима, које је Зарковић обелоданио и на које руководиоци РТВ нису одговорили? Ако је хтео да их прозива због бахатог трошења јавног новца, што им је пребројавао крвна зрнца? Сада вероватно више никада нећемо сазнати је ли „Печату“ сметао мањак транспарентности у трошењу државних пара или су паре само изговор за политички напад на руководиоце и новинаре којим је истраживано национално порекло. Односно је ли текст „Ди су наши РТВ новци“ био покушај медијске критике или део политичке тактике? Медијски хитац у неком другом, већем и важнијем рату него што је борба за професионално новинарство?
Ако јесте, а рекла бих да јесте, онда вам свима поручујем да је нашој професији већ мука од тог ратовања преко наших леђа. Обично нам то раде политичари, али неретко и наше колеге новинари наступају пре свега као симпатизери одређених политичких и финансијских пројеката. И по томе се аутор из „Печата“ и председник НДНВ веома мало разликују. Њихови су опоненти увек „јуришници“, с том разликом што су Грухоњићеви противници „фашисти“, „шовинисти“ и „геноцидни“ манијаци, односно „џелати“, док су за Зарковића јуришници по правилу „антисрпски“. Дан или два пре изласка „Печата“, Грухоњић је са једне београдске трибине објашњавао да је медијска сцена Србије „змијско легло“ и да су на уредничким местима у већини државних медија и даље „ратни хушкачи, саучесници у српским злочинима“. Рекла бих да су и Грухоњићева борба за мултикултуралну и Зарковићева за српску Војводину једнако безобзирне према принципу непристрасности у новинарству. Њих двојица једнако воле тешке речи и неодмерене оптужбе.
И нису они једини. НУНС и НДНВ увек су први у осуди „црних листа“, али само оних црних листа на којим се нађу они или њихови политички пријатељи. Па је грозно када Наши праве црне листе медија, а није било ни близу тако грозно када су то 2008. године радили Соња Бисерко и Хелсиншки одбор. А било је баш супер када смо то ми радили 2009. године! Тог лета НУНС је саставио и Тужилаштву за ратне злочине у облику кривичне пријаве предао списак од шездесетак новинара које је осумњичио за најтеже кривично дело у кривичном закону бивше СФРЈ, „организовање и подстицање геноцида и ратних злочина“.
Сетим се тога када данас слушам колеге који се буне против „лицитирања именима“ потенцијално одговорних за корупцију. Сетим се тога када чујем како се заштитник грађана Саша Јанковић брине због изношења „паушалних оцена“ о медијима и удружењима новинара и упозорава да се у том случају може говорити и о „лажном пријављивању“ и да у Кривичном закону постоји санкција за узбуњивање јавности.
Слажем се. Управо се том логиком руководило Удружење новинара Србије када је тражило да се паушално и без доказа у јавности не лицитира именима новинара који су тобож одговорни за кривично дело „организовања и подстицања геноцида“. Неки од прозваних новинара, чији су текстови погрешно цитирани у пријави коју је НУНС поднео Тужилаштву за ратне злочине, тражили су да суд и утврди јесу ли они ратни злочинци или их је НУНС лажно пријавио. Нису добили подршку омбудсмана, многе колеге су их дочекале хладним презиром, док их је Теофил Панчић у „Времену“ назвао парановинарским гмазовима (или нечим сличним).
Хоћу да кажем да неће бити среће док год се будемо солидарисали само са онима који нам се свиђају или су на истој страни као и ми. Људска су права универзална. Захвалније је и лакше у данашњој Србији борити се за права Данице Вученић него Милијане Балетић, али и Милијана Балетић има људска права и ти који нису спремни да се за њу боре, ако се и када крше њена права и повређује њено достојанство, и нису борци за људска права већ политички активисти.
А ми новинари морамо увек и на сваком месту бранити пре свега принцип слободе изражавања. Морамо то и онда када неко постави питање нашег финансирања. Зашто један део медија увек сложно скаче на свакога ко постави питање финансирања из западних извора? Па ваљда је богом дана чињеница да постоји нека веза између нечијег рада и оног ко га плаћа. Верица Бараћ нас је силно задужила када је на једном месту прикупила податке о медијима и новинарским удружењима који су протекле четири године издашно финансирани из буџета државе Србије. Зар не би било занимљиво да имамо и списак медија који су финансирани из буџета европских и других држава, па да видимо о којим новцима се ту ради? Зар би било чудно да нађемо неку корелацију између уређивачких политика тих медија и интереса њихових финансијера? Зар стварно морамо да тражимо да се по хитном поступку забрани свака организација која поставља слична питања? Зар немамо савршено добре одговоре на та питања? (Ја имам, а конкурисала сам за стране новце кад год ми се за то пружила добра професионална прилика.)
И зашто се толико вређамо кад се у том контексту помене израз „страни агенти“? Па тако то крсте и наши западни партнери. Свака америчка лобистичка и друга организација, сваки бивши амбасадор који се у Сједињеним Државама ангажовао на одбрани наших интереса у замену за новац морао је да се региструје у складу са Законом о регистрацији страних агената (Тхе Фореигн Агентс Регистратион Ацт, ФАРА). Закон датира из 1938. године и изискује да „агенти који представљају интересе страних сила“ у ма каквом политичком или „квазиполитичком својству“ (а ако питате Американце, то укључује чак и оне који, примера ради, нуде новинске колумне наших званичника на објављивање америчким листовима), морају да саопште све о својим везама са страним силама и „пруже све податке о активностима и финансијама везаним за то“, како би „влада и амерички народ могли да процене изјаве и активности таквих људи“. То процењивање у име америчког народа обавља Контраобавештајна секција у Одељењу за националну безбедност америчког Министарства правде.
Ако је тако нешто добро за Америку, можда би ваљало и за Србију?
Нисам у то сигурна. Али поента је да никоме не смемо да у име слободе штампе забрањујемо и само постављање таквих питања. Србија у протеклој деценији није била оаза слободе штампе. Ако су новинари пси чувари демократије, ми смо пси који не само што нису гризли за демократију – ми нисмо чак ни залајали.
Љиљана Смајловић
(Време)
