Прочитај ми чланакКада је – у једној телевизијској емисији – причао о својим шетњама Калемегданом, академик Љубомир Симовић – песник, драмски писац, есејиста и романсијер – описао је како је једног јутра угледао бисту Милоша Црњанског сву у ђубрету, истресеном из канте остављене да ружи песникову камену главу.
Ненаметљиво отискујући своју истрајну заокупљеност дубином времена које човек осети док шета Калемегданом, ношен асоцијацијама које се распростиру у разним правцима, Симовић је осетио и неко уравнотежење невидљивих сила света, пошто се сетио Црњансковог стиха о Христу са лонцем на глави. Подтекст је био прецизан: песникова бласфемија, као модернистичко пировање ироније над сакралним, призвана је у наш дух да бисмо дошли до дубљег смисла који упризорује канта са ђубретом на калемегданској бисти Милоша Црњанског.
Академик Љубомир Симовић видео је у томе – и грехота би било да нам је ускратио то своје истанчано наслућивање – неку вишу равнотежу ствари, ако не и провидност невидљиве врсте. (Није ни слутио – велики духови се понекад сусрећу на непознатим стазама – да понавља утисак који је исказао Крлежа када се исто то догодило са спомеником краља Александра.) Црњански би, пак, све то оценио – и сам чин, и академиково приповедање – као још један презир којим га је грађански Београд истрајно и неодступно даривао: и за живота, и после смрти.
Слабост културне политике најлакше се уочава кроз слабост институција: Гелен је с разлогом опомињао да у периодима криза снажно осећамо колико нам недостају институције. Али, ту слабост отискује и одсуство изузетних личности у јавном простору. То су они људи који истовремено престају да буду идиоти свога позива и не претварају се у политичаре свог уверења. Они, дакле, опстају у двострукој ангажованости која им наноси двоструку штету, јер штети и њиховом научном угледу и њиховом јавном утицају. Управо духовна ситуација нашег времена открива како постоји веза између слабости институција и одсуства личности. Та веза открива природу националних институција. О каквој промени у њима је реч?
Некадашњи уредник Радио Београда, можда тада и члан Савеза комуниста, па потом песник Источница, због чијег штампања је 1983. године растурена редакција Књижевних новина, као песник стихова о четничком команданту Душану Радовићу, који је заклан јер је клао, као песник који је певао о женама које разнобојним концима шију покров за Србију, академик Љубомир Симовић је не тако давно бескомпромисно именовао најновије и негативне промене у стању наше јавне свести: „Ми, међутим, више пажње обраћамо на стање свести наших суседа, него на стање наше сопствене свести. Ругали смо се Хрватима када је Тајчи певала ’Данке Дојчланд’, презирали смо косовске Албанце када су у Приштини подизали споменик Клинтону, а не видимо да се ’на нашем највећем стадиону’ деца мајке Србије масовно бацају у наручје ’мајчице Русије’!” Он је то рекао у разговору за Вечерње новости: 22. априла 2011. године. Он је, штавише, то поновио и у Летопису Матице српске: у септембарском броју 2012. године
Симовић наизглед указује на противречности које припадају нашој садашњости, које смо сви видели, премда су јавно остале ненаглашене. Но, упечатљивост његових примера као да, међутим, заклања одсуство симетризма у ситуацијама које су заокупиле његов дух. Није то ни необично: давно је речено да чак и Хомер понекад задрема, да свако поређење понегде храмље.
Када је певана песма Danke Deutschland, она је свакако била израз општег одушевљења разноврсне публике: она је изражавала преовлађујући талас хрватске јавне свести. Емитована преко телевизије, уз потпуну сагласност власти, песма је подразумевала склад у изражавању једне дубоке и трајне оданости. Када је споменик Клинтону подигнут у Приштини, он је подразумевао истоветни склад масе и елите.
Када су, међутим, навијачи одушевљено клицали руском премијеру Путину, у години 2011, када су се деца мајке Србије – по непакосном опису Љубомира Симовића – бацала у наручје „мајчице Русије” није било тог склада. Јер, певање и поздрави руском премијеру Путину беху праћени погрдама и протестима управљеним на тадашњег председника Србије. Зар је то промакло осетљивом уху академика Симовића? Зар он није чуо оно што је одјекивало „нашим највећим стадионом”? Нејасно је, узгред, зашто Симовић ставља ову синтагму под наводнике, као да се од ње дистанцира, кад је стадион заиста највећи у нас: онако како је Црњански наш највећи модерни песник а не Симовић, онако како је Симовић – у 2016. години – добио Извиискру а Црњански – у 1972. години – није добио Његошеву награду, онако како је Симовић академик а није Црњански.
Овог несклада између масе и власти није било ни у Загребу ни у Приштини. Певање и поклици у славу Русије били су, свакако, израз традиционалног српског русофилства, па можда и оправдан предмет непоткупљиве критике академика Симовића. Али, они нису били само то, јер су били и протест против српских власти: имали су форму ненасилног и демократског протеста због незадовољства српском државном политиком. Можда је то незадовољство било и неоправдано, можда је тренутак у којем је показано био неприкладан, али како се догодило да Симовић превиди тако очигледно незадовољство? Можда га је уочио, па похитао да му се отмено-салонски наруга?
Како је то промакло њему који нас је – у Летопису Матице српске – далекосежно опоменуо: „Има ли разлике између ’националне самосвести’ тих навијача и ’националне самосвести’ оних политичара који Србију, у односу на Русију, желе да виде у оном односу у коме су земље Варшавског пакта биле према Совјетском Савезу?“ Али, како су – са свеобухватног песничког хоризонта – нестали многобројни политичари који не само да нешто желе него Србију постављају у обавезујући однос према НАТО-пакту, који није – за разлику од Варшавског пакта – распуштен, који нас је – за разлику од Русије – бомбардовао и који је потпуно ситан у односу на слободарску успламтелост и стишану промишљеност Љубомира Симовића?
Да ли је он уопште чуо за НАТО-пакт? Зна ли он да је у нашим данима – некако баш онда када је он проглашен за добитника Извиискре – потписан далекосежно обавезујући споразум са НАТО-пактом? Како му то није засметало код наших власти, барем онолико колико му смета грађевински пројекат Београд на води? Како то он осећа кршење законитости и правне сигурности – иначе неспорно – у дивљачком рушењу кућа у Савамали, а не осећа да оно припада истом реду ствари као и противуставни Бриселски споразум? Зашто прећуткује да је на делу противуставно измештање десетина хиљада људи из Србије? Како не разуме да незаконитост у једној ствари природно доводи до незаконитог понашања и у другим стварима?
Драмски писац који је написао Бој на Косову на један начин пре а на други начин после октобра 2000. године, док је Његош о Косову имао само једно осећање, Љубомир Симовић у свим ситуацијама одлучујуће вредносно место додељује западној (америчкој) моћи. Отуд он напада садашњу (колонијалну) власт у ономе у чему је она слаба, јер то није у вези са западном (америчком) моћи. Али, он је не напада у ономе у чему је та (издајничка) власт јака, јер има подршку те моћи. Тако је Савамала – по њему – „парадигма ове власти”, али о Бриселском споразуму – ниједна критичка реч. У тој ствари постоји само прећутна подршка властима: премда скривена иза другоразредне критичности.
Шта, наиме, значи реторско – дакле, привидно – питање из Блица од 8. октобра 2017. године: „а шта бисмо са Косовом и да нам га врате”, односно „ако би вам САД или ЕУ, или било ко, вратили Косово, како бисте га интегрисали у Србију?” Оно представља сугестију да треба напустити и дипломатску борбу за Косово и Метохију. Ако ову сугестију повежемо са недавним изјавама другог академика, председника САНУ и председника Олимпијског комитета Србије, са толиким критичким изјавама председника Србије о косовском миту, откривамо део медијске и јавне мреже која омогућава промену јавне свести.
Тако Љубомир Симовић оцењује стање наше јавне свести или понашање наших власти зависно од правца који они заузимају у односу на западну (америчку) моћ: ако је тај правац критички, ако јавна свест – или власт – очитују незадовољство западном (америчком) моћи, он их осуђује; ако су, пак, правац јавне свести – или понашање власти – апологетски у односу на западну (америчку) моћ, он им се не противи, ма колико да се изневеравају ствари историје, истине или духа. Тако је и у Блицу: крај свих критичких опажања о бескрајним монолозима српског председника, нисмо чули ни назнаку гнушања над слугерањским изјавама лојалности истог човека које су упућене канцелару Немачке.
Све је у академиковом размишљању лоше постављено, премда је – баш због контролисане и рачунџијске критичности – погодно за оријентацију, будући да показује како је власт садашњег српског председника еминентно вођена другосрбијанском политиком. Јер, свака критика наших актуелних власти – због њихове вишестране рђавости, од моралне до политичке – која се не продужава ка онима који такву власт и постављају и одржавају, а то су западне (америчке) моћи, нужно је кратковида и темељно неморална. Није наша власт само сведочење о нашим најгорим особинама него и сведочење о лицу западних (америчких) интереса.
Када критикујемо само нашу власт, онда то чинимо зато што је она слаба, јер се не замерамо оној правој моћи која се налази иза ње. Када критикујемо само западну (америчку) моћ, онда је то маневар да сакријемо одсуство битне критичности у односу на нашу власт. Отуд је само критика и наше власти и њених западних (америчких) упоришта истинска и аутентична опозициона оријентација у нас. Ако је као политика и безизгледна, јер нема савезника, као оријентација и мишљење, као дужност интелектуалца, остаје незаменљива, јер је начелна.
Мило Ломпар је српски историчар књижевности, филозоф, универзитетски професор и председник Задужбине Милоша Црњанског)
Шта би се – у једној футуролошкој пројекцији – могло догодити једног будућег дана? Заставши – у јутарњој калемегданској шетњи – пред бистом писца који је разумевао кнеза Лазара у зависности од октобра у којем га је сагледавао, пред бистом Љубомира Симовића, која украшава Калемегдан, замишљени посматрач није угледао никакво ђубре нити канту постављену на песникову камену главу. Све је било – као што је и ред у немачкој Европи – лепо и уредно. Нелагодност је долазила из неочекиваног правца, у часу када се замислио: из ког света долази, из ког исечка времена извире, из какве стварности је приспела, одакле уопште та узнемирујућа помисао о канти и ђубрету који красе ту главу?
