Прочитај ми чланакСрбија је Лондонским уговором после Првог балканског рата приморана да се повуче са приморја будуће албанске државе, што је у српској јавности схваћено као велики неуспех, јер је стратешки циљ рата био изалазак на море.
Лондонским миром потписаним 30.маја 1913. окончан је Први балкански рат (започет 8.октобра 1912) у којем су Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска изашле као победнице над Отоманским царством, али је уједно осујећен стратешки план о изласку Србије на море.
Победнице Првог балканског рата, а Србија пре свих, нису биле задовољне поделом “плена” и новим међама које су у Лондону прекрајале велике силе.
Циљ Краљевине Србије уласком у рат 1912. био је “враћање историјских области”, односно освајање Косовског вилајета, излазак на Јадранско море и заузимање дела албанске обале, што је српска војска, предвођена краљем Петром И Карађорђевићем и уз подршку водећих политичара и интелектуалаца на челу са Јованом Цвијићем, и испунила, освојивши већи део Албаније и формирајући Драчки округ.
Међутим, водеће западне земље, а на првом месту Аустроугарска, отворено су се у Лондону успротивиле јачању Србије које би без сумње уследило задржавањем освојених територија.
Велике силе нису желеле промену граница
-Улога великих сила је била кључна приликом стварања Лондонског мира, објашњава за портал Експрес.нет историчар Данило Шаренац и подсећа да су чланице Балканског савеза у рат против Отоманске империје 1912. године ушле противно жељама најјачих европских земаља.
– Светске силе су желеле статус qуо, а не промене граница. Дакле, у самом старту постојао је ризик везан за начин на који ће велике силе реаговати када дође до промена на терену. Србији и другим чланицама савеза нико ништа није ни обећао. Постојао је балкански међусавезнички уговор, али је било велико питање да ли ће Аустроугарска, Италија, Русија или Велика Британија пристати на такве границе – каже Шаренац.
Лондонским миром зацртане су нове границе између балканских савезника с једне, и отоманске државе с друге стране, и успостављена је албанска држава.
– Србија је Лондонским уговором приморана да се повуче са приморја будуће албанске државе. То је у српској јавности схваћено као велики неуспех, јер је стратешки циљ рата био изалазак на море. Наравно, са пуно права се може поставити питање шта је српска војска уопште имала да тражи у Драчу или Љешу где је од стране локалног становништва третирана као окупаторска сила. У случају Албаније, до изражаја долази мегаломанска амбиција српске државе, што је уосталом био случај и са другим балканским државама. Бугарска, Грчка и Црна Гора су такође гајиле огромна очекивања када је реч о подели Отоманске територије – каже Шаренац.
Србија највише изгубила Лондонским миром
Испоставило се да је Србија као чланица победничког Балканског савеза највише изгубила уплитањем великих сила у подели освојених територија.
-Србија јесте била највећи губитник Лондонског мира, барем када се упореди с другим хришћанским државама, чланицама савеза потив Отоманске империје. Међутим, гледано шире, највећи губитник било је Отоманско царство које је остало без готово било какве територије у Европи. С друге стране, нису били задовољни представници албанског националног покрета јер је дефинисана територија Албаније била знатно мања него што су то они желели.
Саговорник Експреса сматра да је, без обзира на губитак у Албанији, Србија стављањем потписа на мировни уговор у Лондону, ипак, много постигла.
-Државна граница је проширена, па су у Србију ушли бивши Новопазарски Санџак, Косово и Метохија, као и половина Македоније. Балкански ратови су отпочети са намером да се велике силе ставе пред свршен чин. Наравно, то је носило са собом велики ризик како се показало у случају Србије и албанског приморја.
Шаренац оцењује да Србија у Лондону није имала много избора и да би супротстављање и непопуштање диктату великих сила, а посебно Аустроугарске, која је инсистирала на стварању Албаније, имало много веће последице.
–Борбенија струја унутар Хабсбуршке монархије само је чекала прилику за обрачун са Србијом, па би противљење Србије представљало одличан изговор. Српска војска налазила се на Косову, Македонији и Албанији, па би њен долазак на Дрину и Саву био тешко изводљив. Исто тако, не треба заборавити да у случају сукоба Краљевина Србија не би могла да рачуна на подршку нити једне велике силе. Попуштање Аустро-Угарској представљало је савршено рационалну одлуку. То је схватао и црногорски краљ Никола, који је, након почетног противљења, ипак наредио напуштање Скадра – указује историчар.
Пристанак Србије на захтеве сила у Лондону Шаренац не види као пропуштену прилику за стварање тзв. Велике Србије.
– Краљевина Србија је морала да пристане на Лондонски уговор и не мислим да је он био лоше решење за тадашњу Србију. Када је реч о Великој Србији, та врста територијалне амбиције је готово увек подразумевала долазак српске војске у Босну и Херцеговину као и тадашњу јужну Угарску. Имајућу у виду такве жеље тадашње српске елите, чак и максимално уважавање српских државних амбиција у Лондону 1913 не би било довољно – оцењује историчар.
Злочини као наплата за “старе рачуне”
Главна тековина Лондонског уговора из маја 1913. – међународно призната Албанија, без обзира на повлачење српске војске из окупираног дела, своју независност не дугује Србији, оцењује наш саговорник.
– Не мислим да Албанија дугује Србији свој настанак. Један од разлога за журбу балканских држава приликом објаве рата Отомаснкој царевини октобра 1912. јесте и страх од јачања албанског националног покрета. Наиме, у августу 1912. албанска елита је у Валони дефинисала своје захтеве када је у питању аутономија Албанаца унутар Отоманске царевине. Било је јасно да ће добар део њихових захтева бити прихваћен. Формално, Лондонски уговор јесте овај процес довео до краја.
Ипак, и Албанија је била незадовољна договором у Лондону на који се и данас гледа као на “неправедну одлуку великих сила да албански народ поцепају на два дела”.
– Као и у случају стицања независности других балканских држава, одмах су се појавили гласови како прокламоване државне границе у ствари нису „природне“ или „етничке“ или да цепају или одвајају народ на два дела. Аустроугарска је тражила за Албанију Призрен и Пећ, али је након противљења руске стране ова територија, заједно са Дебром и Стругом, ипак предата Србији.
Балкански ратови су први пут медијски праћени јер су ратни репортери извештавали са фронтова, а свет је, наводно, био згрожен изештајима о почињеним злочинима и „дивљим Балканцима“. Шаренац истиче да се историографије балканских држава нису готово упоште озбиљно бавиле овим питањем.
– Од појаве чувеног извештаја Карнегијеве комисије 1914. домаћа наука се понаша као да тај извештај не постоји. Међутим, овај документ јако прецизно, попут каснијих извештаја Арчибалда Рајса, редом пописује ратне злочине свих страна у овим ратовима. Јасно је да је овај рат био карактеристичан и по појави истинске ратне пропаганде. Међутим, извесно је да су Балканске ратове пратили бројни ратни злочини. У готово сваком сачуваном дневику српског војника из овог времена помиње се неки инцидент са муслиманским цивилним становништвом или заробљеницима. Отуда можемо да претпоставимо да извештај Карнегијеве комисије није пука пропаганда већ да би њиме требали озбиљно да се бавимо.
Тема која се обично заобилази када се помиње Први балкански рат су злочини српске војске над албанским становништвом који су од појединих сторичара окарактерисани као „одмазда за све што су Срби трпели под Османском владавином”. Наш саговорник не спори да је српска војска, која се нашла у незавидној позицији продирући кроз Албанију, починила злочине над албанским становништвом.
-Противник против кога се српска војска борила није имао униформу нити је поштовао друга правила ратовања. Неретко, локално становништво је војску дочекало као окупаторску силу. Српски одговор на овакву ситуацију био је бруталан. Паљена су читава села, узимани су таоци или је протеривано становништо. Инциденти који се помињу често укључују и учешће локалних хришћана. Многи међу њима јесу користили прилику да би намиривали неке „старе рачуне“ – објашњава Шаренац како су настале локалне полурегуларне јединице.
Потиснута историја
– Неки су се спонтано прикључивали српским четничким јединицама. Управо, ове полурегуларне јединице се често помињу као виновници насиља над албанским и уопште локалним становништовм. У многим градовима српска војска је била принуђена да постави страже испред кућа виђенијих муслимана како би спречила нападе на њихове домове. У том смислу, сви ови случајеви насиља сигурно су преношени међу локалним ставништвом Македоније, Косова или Албаније. Као такви сигурно су утицали на формирање одређених негативих представа о српској војсци и властима – каже Шаренац.
Први и Други балкански рат (29.јун -31.јул 1913) бледи су догађаји у историјском сећању Срба, а историјски уџбеници махом дају штуре податке о ратним сукобима у којима је Србија учествовала 1912. и 1913.године, а који су били увертира за Велики рат.
-Балкански ратови јесу запостављени, и то на више начина. Најпре, њих је потиснуо Први светски рат, а потом и све што је дошло касније. Чак и у времену између два светска рата, за Балканске ратове је било резервисано мање место. Они су виђени као почетак целине назване “ратови за ослобођење и уједињење 1912-1918”. Данас је наша слика сведена на пар роматичних и идеализованих епизода. Реч је о сликама, попут Кумановске битке, које су настале још у времену Краљевине Југославије, а поново су постале актуелне у Србији крајем 80-тих година – каже Шаренац.
С једне стране, објашњава наш саговорник, реч је о потпуном забораву овог догађаја, а са друге о израженој селективности и поједностављеним представама. Карактеристичан је, примећује историчар, случај Другог балканског рата који су Србија, Црна Гора, Грчка и Турска водиле против Бугарске, а који је готово потпуно потиснут из историјског сећања српског народа.
– Тај сукоб је био непопуларан већ 1913. године, а постао је и симбол свега онога што је требало заборавити из Балканских ратова. Стогодишњица овог рата, пре три године, готово није ни примећена. Уместо да се сећање на Балканске ратове искористи као прилика за пресек стања српске историје у 20. веку, као нека врста суочавања некадашњих државних амбиција и реалног стања данас, они су сведени на неколико поједностављених слика о великим војним успесима – сматра Шаренац.
