Прочитај ми чланак
Редитељ о изгубљеном идентитету народа на овим просторима: Данас смо затворени у своја мала дворишта, и из тих дворишта правимо неке своје геније.
У оквиру програма „Аутори представљају“, 18. фестивал ауторског филма довео је пред београдску публику редитеља Лордана Зафрановића, који је у Музеју југословенске кинотеке представио свој серијал „Тито – последњи сведоци тестамента“.
Узбудљива документарна прича у 13 епизода покрива период од готово седам деценија, рађена је пет година, у њој су своје исказе и исповести везане за ову епоху дале око 60 личности, међу којима су и прва Титова супруга Херта Хас, која је први пут јавно проговорила, Миша Броз, Оскар Данон, Олга Хумо, Младен Чалдаровић…
– Применио сам неке методе да све те људе мало „омекшам“, као кад радим с глумцима, желео сам да проговоре оно што су целог живота носили у себи, и добио сам изненађујуће искрене исказе – каже Зафрановић, један од редитеља који су заслужни за углед некадашњег југословенског филма.
* Серијал је доживео велику гледаност у Хрватској, али и врло негативне реакције на „повратак“ Броза?
– Било је, наравно, и за и против, као и увек кад сам ја у питању. Али, мислим да би исто тако било и да сам било шта друго показао. Овај серијал врло је истинит, направио сам га и монтирао онако како сам желео.
Никада у животу нисам дозволио да ми се неко петља у оно што се зове монтажа, то је за мене светиња у којој нико не може да учествује осим мене, зато сам увек и плаћао високу цену. Задњи рез морам дати ја, и иза тога морам стајати ја, мада тачно знам шта ће изазвати провокацију у политичком смислу, у емоционалном, у уметничком.
* Овај документарац је и ваш велики повратак на хрватску телевизију, после готово двадесет пет година забрањене?
– Моји филмови за сво то време нису приказивани на ХРТ, није ишло ништа, сада већ иде, приказани су „Окупација у 26 слика“ и нека друга остварења, тај амбијент се ипак мало демократизовао, и мало-помало, изашли смо из те сукобљене фазе.
То је, наравно, било за очекивати, само је мало дуго трајало. У односу на оно што сам урадио на филму, и нових, младих гледалаца, стоји огроман јаз од двадесет пет година, тако да је мој повратак за неке људе био и изненађење.
За мене су се лепиле етикете, ишла је страшна пропаганда која је од мене направила нешто што, заправо, и нисам. Само сам човек који прави филмове, не неки непријатељ Хрватске и свега хрватског, што је било ван памети.
* Ратове и догађаје из деведесетих неки људи назвали су ратом недаровитих против даровитих?
– Скоро да је тако, и могао бих се с тиме сложити. Рат је све пореметио, сузио је подручја, сви су се увукли у себе, у своја дворишта, и из тих дворишта праве своје геније. А рат недаровитих против даровитих траје стално.
Једноставно, у свим уметничким и креативним професијама конкуренција је страшно јака, људи се не воле међусобно иако глуме да се воле, и готово сви раде један против другога.
Врло је ретко наћи колегу који неком другом држи страну, зато што сматра да губи своје место – даровити људи успоставе одређени, висок ниво професије, ти критеријуми вреде, и онда није баш једноставно да недаровити уђу у такву утакмицу. А рат је пореметио све критеријуме, почео је из врло ниског, мочварног дела тадашње земље, само из те мутне воде, зато је данас све на врло ниској лествици квалитета.
* Да ли је то била ствар само тадашњих политичких околности?
– То су „пумпале“ моје колеге, јер је конкуренција унутар нашег сталежа доста снажна. Новац за снимања добијају само неки, то је вучја јама, и зато се користе сва могућа средства да се елиминишу конкуренти.
Један број редитеља у то време ипак је дошао до доста високог ниовоа, били смо у конкуренцијама фестивала у Кану, Венецији, Берлину, дакле, требало нас је елиминисати тако да филмска сцена остане без тих врхова, и погодна за средње таленте. У томе је суштина проблема.
* Рекли сте да је историјска чињеница да је Тито направио аутентичну земљу и народе?
– Он је од једне мале земље, од ових народа који су увек били провинција и нечије слуге, заиста направио аутентичне народе. Југославија је у то време вредела као земља која је била углед за многе, не само за Африку, Азију, него и за скандинавске земље, које имају највећи степен демократије.
То се не може заобићи, без обзира колико мрзели Тита као комунисту, или га описивали као диктатора.
* Колико данас, у својим новим државама, имамо идентитет, и какав је он?
– Готово га немамо. Ми ћемо, наравно, највероватније бити та далека провинција Европе која све више и више личи на колонију – уништили смо индустрију и све што смо имали, мање-више ништа више не ради и не производи, сваки други човек остао је без запослења, тако да ћемо бити присиљени да купујемо све оно што из Европе треба да се купује.
Европска унија је, вероватно, и створена због тога, да три велике нације и земље, као што су Британија, Немачка, Француска, имају овде тржиште. То је сада већ толико илустративно, да о томе више не треба ни разговарати.
* Српска и хрватска јавност, нажалост, вратиле су се на деведесете године – како видите одлуку Хашког суда?
– Легалиста сам, не коментаришем одлуке, суд је суд. Што се тиче хашког суда, у сваком случају, ту су, по мени, направљене неке необичне ствари. Не могу до краја да улазим у тај проблем, нити сам историчар, нити социолог, али ми се чини да је одлука суда могла бити и другачија.
Очигледно је да је неко са стране, из иностранства, направио управо такву одлуку, и десило се то што се десило. Надам се само да овај догађај неће пореметити односе који су се мало-помало градили између Хрватске и Србије.
* Колико је Хрватска данас другачија, какав је ваш осећај, с обзиром на број људи који је Готовину и Маркача чекао као хероје?
– Ја сам у Прагу, нисам у Хрватској, и о том дочеку и људима не могу много да говорим. Али, наравно да се од деведесетих година, када је ту било готово неподношљиво живети, бар што се мене тиче и неких других људи и уметника, који су зато и отишли из Хрватске, много тога променило.
Оно што је врло занимљиво, и може да делује парадоксално јесте да је за демократизацију Хрватске доста учинио Иво Санадер док је био премијер, јер је управо он, као представник ХДЗ, ту ултра десницу бацио на страну, и тако се почело дисати.
* Како видите нашу будућност овде у региону?
– Сигурно је да је рат направио трајни расцеп, али с обзиром да је то исти језик, да је заједничка историја, да смо толике године проживели заједно, опет ћемо се везати. И то кад ове нације једног дана уђу у Европу, а сви ћемо ући, нико неће остати изван да не буде колонија Европе, уколико се у међувремену цела Европа не сруши. То је као једна река која се разлије, па онда уђе у рукавце.
* Ко данас може да промени тај амбијент „живог блата“ који живимо?
– Сада је и врло опасно да се појави неко ко ће ту лествицу опет да дигне високо, јер ће ови осредњи жестоко да бране своје позиције, свесни да у другачијим околностима више неће моћи било шта да кажу и да направе.
Али, мораће да се успостави тај виши, европски ниво, бар када је реч о филму, јер без извоза у Европу ти филмови не значе много. Ако производиш уметничко дело, производиш га за цео свет.
Посебно филм који је доста скуп, и наравно да мора да буде пласиран у иностранству, на највећем могућем нивоу, у најјачој конкуренцији. То није конкуренција неког Карловца или Краљева. Али, биће потребно доста времена да се скину блато и мочвара, и да почне да тече нешто што је здраво.
(Новости)
