Прочитај ми чланакКад је човек, заједница, нација, свесна себе, онда ће лако умети са другима. Међутим, кад нису свесни себе, или кад из ирационалног страха не смеју да буду свесни себе, онда се све време труде да се понашају онако како другима одговара и тако трчећим кораком побегну од себе, а да притом не задовоље ни оне због којих су кренули у бежање.
„Срећан сам што сам у спомен соби у касарни у Нишу могао да видим да неко води рачуна о Србима који су погинули у НАТО агресији, што су њихова имена ту, што нису заборављена, иако све то радимо стидљиво, и даље се своје сенке плашимо“.
Има ли међу вама некогa ко не би потписао овај цитат? Већина би, дакако, потписала. А ви који не бисте, шта вас у томе спречава, шта је то у овом цитату што није тачно?
Што је гинô, нисам му ја крив Тачно је да је велики квалитет друштва као целине кад у некој држави постоје они који не дају да зуб времена, политичких околности и геополитичких интереса уништи сећање на страдале, кад постоји неко ко брине да се не заборави на оне који су дали нешто своје како би сви остали добили и живели боље и квалитетније.
Погинули у НАТО бомбардовању су дали све, дали су живот. Упркос томе, има оних који сматрају да је одбрана била узалудна, да је чак агресија била оправдана. Дабоме, претпоставимо да и не мисле све што смо побројали, сигурно су на становишту да никако не би требало иритирати Запад, и то тако што се сећамо жртава. Доиста крајње чудан резон. Зар због добрих односа са Немачком — а били су некад добри, па и сад су у узлазној путањи — није ономад и јуче требало обележавати стрељање у Крагујевцу? Зар тај пијетет, зарад неких будућих односа треба избацити из обележава наредних година? Не, никако. Па то ни Немачка не тражи.
Такође, има и оних који немају ништа против оваквог става, али кад виде да је у питању цитат актуелног премијера Србије Александра Вучића са којим према многим питањима нису сагласни, одмах кажу: а, па то је Вучић.
Тачно је да Александар Вучић не воли критике, тачно је да има доста потеза који могу бити критиковани, али свакако да има и ставова као што је овај и за који сваки реалан човек мора рећи да заслужује да се каже: да, тако је. Притом — не желећи да изигравао портпарола премијеру, има их онолико — овим цитатом се никако није хтело рећи да сад Србија треба да прекине дипломатске односе са НАТО земљама које су учествовале у агресији, није се хтело рећи како ће српско правосуђе поново поставити столице на којима ће писати имена тадашњих вођа западних земаља и њихових генерала, па им судити. Не. Само је речено да треба рећи: ти и ти људи су погинули, нисмо их заборавили.
То је једнако као што није срамота имати српску шајкачу, сетити се старачких опанака, сланине која је српским војницима у албанској голготи служила и за храну и у медицинске сврхе, фруле која је употпуњавала разоноду, убијала досаду, помагала пастирима…и да не набрајамо. Све ово, и још подоста тога, одлика је једног народа, као што је, на пример, килт одлика неких других народа. Види га са вотком, а ја мртав пијан Кад је човек, заједница, нација, свесна себе, онда ће лако умети са другима. Међутим, кад нису свесни себе, или кад из ирационалног страха не смеју да буду свесни себе, онда се све време труде да се понашају онако како другима одговара и тако трчећим кораком побегну од себе, а да притом не задовоље ни оне због којих су кренули у бежање. Апсурд, али је тако.
„Доста је лукав потез руских званичника да у времену расправе у ЕУ о пооштравању санкција Русији због ратних дејстава у Сирији тражи од Владе Србије да се прикључи слању хуманитарне помоћи у сиријски град Алеп. Јер, видите, ко може да има нешто против хуманитарне помоћи, али тај гест, ипак нешто значи“.
Има ли међу вама некога ко би потписао овакав цитат? Већина га, дакако, не би потписала. Зато што — а тај став је и Спутњик узнео у тексту „Коме сметају 84 пара гаћа“ — није важно ко је нешто иницирао, ко је превезао, из којег центра и коме се помоћ шаље. Помоћ је, побогу људи, помоћ. Тачка. Међутим, има и оних попут Михаила Црнобрње, председника Европског покрета који је изговорио цитирани став, који мисле да помоћ, ипак, није само помоћ. Да, званичници велике суперсиле треба да буду лукови. То знамо још од времена откад је та држава постала суперсила, иначе се не би налазили на функцијама на којима се налазе. На дипломатску лукавост мислимо.
Но, стварно је понижавање те суперсиле, термина лукавство, а уједно и наивно промишљање рећи како је позитиван одговор Србије на неку хуманитарну иницијативу производ дубоко смишљене геостратегије. Свакако, Црнобрњин цитат би потписали и они који већ данима полемишу о томе да „ова вест стиже у моменту затегнутих односа између Сједињених Држава и партнера са Русијом због руских ваздушних акција у Алепу“. Па шта? У питању је хуманитарна помоћ цивилима, а не џемпери из Сирогојна руским пилотима да им на великим висинама не буде хладно. Али, има ту увек неко „али“ које „другој Србији“ срећу квари. „Остаје непознато“, констатују они, „коме ће помоћ, о којој говори премијер Србије, конкретно бити намењена. Да ли и цивилима у деловима Алепа под контролом опозиционих снага или областима које контролишу снаге режима сиријског председника Башара ел Асада?“
Стварно велика непознаница, која много тога мења. Стварно велика дилема. Не, ово није ни непознаница ни дилема, знају то и они добрано. Ово је само и једино пластични доказ да се неко сврстава и кад је хуманист у питању, а све време говори да се не треба сврставати. Ово је она ситуација кад је тај неко попио буре вискија, али упире прстом у онога ко само из продавнице носи литар вотке.
„Зашто Србија улази у све то кад већ много крупнији међународни фактори не могу да разреше проблем. Државе које воде непредвидиву политику та чињеница уводи у проблем. Након непредвидиве политике, проблем је стицање поверења.
Тако нешто не доприноси повећању поверења, већ сумњичавости“, рече генерал у пензији некадашње ЈНА и дугогодишњи политички саветник црногорских власти Благоје Граховац. Зна искусан човек као што је Граховац да овакав чин Србије и његовог министарства није никакво сврставање, али зна и шта и где треба рећи. Па га зато и зову. Како они зарађују, а ми нећемо јер је „срамота“ Више простора у медијима је добило оспоравање помоћи, него сам чин помоћи. Притом, вест да се у Србији одржава краљевско венчање, прво још од 1922. кад се краљ Александар оженио принцезом Маријом, добије простор колико и временске прилике на Новом Зеланду.
„Неко нас је као мотком утукао у главу да не смемо да говоримо ни ко смо, ни шта смо, јер, кад год бисмо то изговорили, били бисмо омаловажавани и исмејани. Тај притисак постоји већ 25 година и неважно је да ли смо изгубили за преговарачким столом или смо изгубили рат“.
И овај цитат је тачан. Има онолико примера који га доказују, а неке ствари и ставови које смо ми навели у овом тексту такође говоре у прилог истинитости ове тезе.
Е сад, пошто је и овај цитат из уста Александра Вучића, онда чак и онима који би се са њиме сагласили, губи на тежини. Али не због самог става и Вучића, већ због читалаца.
За њих је Вучић превртљив јер је ономад био у радикалима. А кад је био у радикалима, ни то није ваљало. За њих је Русија лукава јер, ето, није имала неколико десетина тона хуманитарне помоћи, па је морала Србија да наседне на руско лукавство и да им помогне. Тако расуђују критичари. Ако се све ово расуђивањем може назвати. Једино за себе мисле да су часни и правични. Али и сврстани. Сви који пак мисле другачије — не ваљају. Неће бити. А неће ни моћи.
