Прочитај ми чланакНаучници који су већ пет година окупљени око "Српског ДНК пројекта" траже одговор о порекл
Има ли веће радости и лепшег дара него дочекати рођење свог чеда; дочекати рођење сина, настављача сопствене лозе, своју крв, сина мог и сина твог, наследника крсне славе и огњишта, или дочекати рођење кћери која ће нам бити потпора у старости, која ће нам бдити над постељом и тешке ране видати? Има ли веће среће, Србине?!
Фото: kraljevske-novine.rs
Данас када српски род лелуја над провалијом, сваки наш корак одлучује да ли ћемо у сопственој земљи постати сужњи или ћемо пронаћи начин како истрајати и како се издићи из стања у којем се налазимо. Завладало је црно време у ком је сваком све свеједно, све небитно и све неважно – време црње од најцрње куге! Србијом су некада харале и црна и црвена, оне у којима је Мајка-земља рађала и сахрањивала. Ниједна нам није тешко пала као ова данас – бела.
Од беле копрене и магле што је по нама пала не види се колевка, ни над њом мајка, не види се ни кућа, ни бунар, ни њива, ни шљива… Ништа. Опустела села у лелек и мук обрасла. Пред кућама старице црним барјацима испраћају у вечност своје најмилије. Србијо, нестаје ти Србадије!
У потрази за бољим животом смо се изгубили и заборавили зашто смо овде, заборавили смо завет Светог Симеона и молитву нашег владике Николаја да се Срби сложе, обоже и умноже. А шта бисмо данас рекли нашем светом оцу који за нас поје небеску литургију? Шта би рекао, Србине, нашим славним војводама: Синђелићу, Мишићу, Милошу, Лазару?! Шта би рекла, Српкињо, мајци Југовића којој срце препуче за својих девет соколова, шта Јефимији, шта младој Гојковици?
Српске су мајке на земљи рађале, на камену задајале, под једном мишком чедо, под другом сноп сена носиле… О чему би писала наша историја (и да ли бисмо је уопште имали) да није било жена спремних да одгоје хероје (а било је и великих хероина у нашем народу) и да одрже клицу праведности у њима? Бити мајка је зато најсветија дужност, привилегија и Божији дар. „Рађањем жена постаје најсличнија Богу“, говорио је наш владика Николај. Како је Господ родитељ и чувар читавог космоса, тако је и свака мајка родитељ и чувар једног народа, његове колевке и везе са самим Господом, а док чувамо колевку чувамо и земљу, док имамо децу имамо све.
Вечни смо, Србине, само док градимо цркве и манастире, подижемо школе и болнице, говоримо и пишемо својим језиком и писмом, док су житнице и обори пуни, воћњаци обрани, а колевке окићене берићетом, смехом и плачом. Земља Немањића, за коју су животе давали наши дедови, прадедови и арскунђели, није заслужила да нестане без трага, а чини се да ће тако бити.
Сваке године Србија је мања за 35000 становника! Минут је до дванаест да станемо у одбрану српске земље и рода, а то можемо тек онда када се сложе и уједине народ, држава и црква. Сложисте ли се, Срби? Обожисте ли се, Срби? Умножисте ли се, браћо Срби и сестре Српкиње?!
Долази нам празник над празницима, празник вере, љубави, наде и среће, рођење Богомладенца – Божић. Нека управо Божић буде смерница животима нашим и покаже нам пут којим треба да корачамо. Кажем вам, рађање је оно што је Србији данас најпотребније. Зато се у данима овим помолимо за здравље сваког Србина и сестре Српкиње, да радост буде у срцима, да волимо и будемо вољени и да нам домови буду пуни дечје граје.
Србине, брате у Христу, мир Божији, Христос се роди!
Ваистину се роди!
