О породицама са више деце је у православним средствима информисања прихваћено да се пише „парадно“ у одређеној мери. То је разумљиво: верујући новинар осећа нешто попут страхопоштовања према „рекордно вишедетнима“ („То су људи! Они могу! И како се само носе са тим!“) и искрено преноси ово осећање читаоцу. Родитељи са више деце не говоре сувише детаљно о тешкоћама јер велики број деце врло брзо доводи особу до схватања да се највећи део проблема крије у њој самој, у њеним недостацима а не у бројчаним показатељима породице. Следствено, родитељи не плаше читаоца проблемом имања више деце, схватајући да су исте тешкоће врло вероватне и са једним дететом. Остаје им само да поделе своју радост које такође – има.

Живот и представе о животу

Међутим, чак и у сопственом искуству сам се сусретала са појавом да сам текстове о животу породица са више деце које сам прочитала у младости, јако позитивне, након добијања сопствене породице доживљавала са сенком лаке ироније. Дуго сам се, на пример, сећала изјаве из једног интервјуа: „Мама се не дели на троје“, то јест, што више деце у породици, то мању међусобну љубомору деца осећају. Забавно је сада у сопственој породици посматрати свакодневне покушаје поделе маме на три дела у буквалном смислу ове речи. Авај, имам само два крила а при читању књиге сва три детета неизоставно желе да седну поред маме. Ако ставиш једно дете на колено, мораш да ставиш и остале. И пробај да им објасниш да мама није паук.

Недавно сам у коментарима на један текст о породици са више деце видела гневне и горке речи оца са више деце (шесторо или седморо!) да су га „намамили“ у имање више деце, стварајући слику која се у пракси показала као исувише тешка реалност. И иако се даље испоставило се да „свакодневна реалност“ коментатора има много боље услове у којима потпуно нормално и захвално могу да живе и друге породице, овај отац се може разумети. Ипак, одређене изазове – пре свега за психичку равнотежу родитеља – вишедетна породица може понекада да носи.

И ту, са једне стране може кратко да се резимира: покајте се и бићете срећни! У суштини је то тачно јер се већина проблема претвара у ништа тамо где постоји свагдашња чврста нада на Господа и спремност да се постављају захтеви само у односу на себе а не и на људе око нас. Међутим, пошто далеко да смо сви дошли у меру раста, на пример, свете Јулијаније Лазаревске, треба да признамо да у пракси у родитељском животу постоје тешкоће не само духовне, већ и психофизичке природе.

Једна мама се кајала што је она таква никаква: грешна, лења и „праскава“ мајка, док свештеник који је исповедао слуша, слуша и говори: „Матушка, а шта мислиш да пијеш мало витамине, а? Немој да се смејеш, озбиљан сам. Да, има и самооправдања. Али у овом случају код тебе је пре свега умор. Узми их…“

И има још много таквих ствари на које више породица може на почетку да се саплиће, исувише нервира, а затим – понекада и годинама касније – почиње да проналази путеве њиховог превазилажења. Мислим да сам већи део проблема увидела и ја, иако имам само троје деце. Између осталог, то су и проблеми мајчинства у целини – савременог мајчинства ако желите. Чини ми се да би разговор о мајчинским „црвеним линијама“ које померају из равнотеже и понекада убацују у бездан унинија био од користи – на крају крајева, на грешкама се учи, па макар и на туђим.

Наравно, у мојој породици деца су још увек мала и зато многе проблеме (типа три личности „прелазног узраста“ у породици истовремено) ја просто не могу да замислим. Али зато имам много свежих утисака и одређено искуство општења са другим породицама. Покушала бих да за почетак наведем макар неке ставове.

„Државно васпитање“ и нова педагошка реалност

Прво озбиљно саплитање коју живот поставља младој (не обавезно и вишедетној) мајци јесу – стереотипи. Стереотипне представе о мајчинству са којима се сусрећеш у изливима добронамерних саветника и главно – стереотипи, несвесни обрасци понашања које је млада мама понела из сопственог детињства. Живимо у време масовног опадања модела навике. Не мислим сада на кризу породице, проблеме самохраних мајки и сл. Мислим на то да су чак у комплетној породици са само једним дететом престале да „функционишу“ најосновније, типичне представе о томе шта је заправо процес „подизања“ деце. Млада мама се налази у сталној кризи неоправданих очекивања: од времена сопственог детињства она зна да са дететом све треба да се одвија тако и тако, а из неког разлога догађа се на потпуно други начин. Она жели да делује у складу са тим и тим и – не полази јој за руком… Притом ће се свагда наћи неко ко ће да пожури са саветом: „А ето, ја сам своју децу васпитавала тако и погледај какви су људи постали“.

Међутим, потребни су конкретни примери да бих појаснила сопствену мисао. Ево, на пример, скуп представа о детињству детета из 60-их до 80-их: дете је мало биће о коме се скоро од напуњених годину дана 70% може бринути држава. Јаслице су скоро са годину дана, затим вртић, па школа. Моја бака је у младости неколико година радила као васпитачица у вртићу и родитељи васпитаника је и до дан данас зову. Она је за своје штићенике била друга (чешће – скоро и прва) мама. Родитељ би ујутро будио дете, умивао га, сређивао, увече долазио по њега (понекада већ из њеног стана јер се задржао на послу). Бака их је учила ноши, одређивала по одговарајућим приручницима прве књиге за читање, учила их говору, покретима, узимању хране, понашању у друштву, односима са другима. Не тако давно ми је предала архив своје методичке литературе, ишчитане и подвучене оловком – ето, каква је мера одговорности педагога.

Да, у совјетском, комунистичком педагошком моделу су постојали и своји минуси (између осталог, на пример и невољно учење зависти: као један од методичких начина се васпитачу често препоручује међусобно поређење деце, навођење некога као пример, итд.). Да, државна брига о деци је у суштини представљала интерес за државу: дете се брижно и свецело васпитавало на рачун државе са циљем привијања детету одређене идеологије.

Ипак, у целини гледано, квалитет такве бриге био је већи него у савременим установама (просто без поређења са постојећим „одливом кадрова“ у државним дечијим вртићима) и што је главно – представљала је јединствено образовно пространство, јединствени непрекидни методолошки прилаз васпитању и образовању. Родитељ просто није имао ни могућности нити потребе да исувише размишља и нервира се, бирајући овај или онај „педагошки“ модел за своје дете. Модел је остваривала институција, родитељ је само прихватао. Да ли је то добро или лоше – друго је питање, али је разумљиво да је за родитеља то представљало спољашњу и лаку ствар.

Зато је као резултат из сећања породице нестала целовита представа о васпитању, о било каквој методици васпитања и усвајања елементарних знања и навика које је, из генерације у генерацију, пружао дечији вртић. Пружао, али и престао. Ми сада нисмо у том времену, код нас данас све представља ауторску методику. Сада нам се нуди и нови државни стандард… А какав ће резултат бити?

Фото: Бета – Драган Гојић

Неколико стереотипова

Треба да се присетимо још и, сада већ прошле, безбедности „слободног кретања“ детета на улици. Раније је било време када се израз „дете из дворишта“ није повезивао само са сиромашним породицама. Већина прича из класика совјетске дечије литературе препуне су чињеница потпуно незамисливих у наше дане дечије самосталности. Школарци (пети разред) иду сами у шуму по јелку, живе сами у викендици, малишан након вртића иде да се игра у двориште без одраслих… Мама је за то време заузета послом, спремањем и другим „личним пословима“.

Па и не само литература! Моја друга бака, инжењер, која је „остајала“ на послу, причала је анегдоту о мојој мами као ђаку прваку. У школу је мама ишла сама, са кључевима око врата и практично сама одлучила да се упише у музичку школу (у то време су – сећате се? – педагози ишли по школама и бирали оне који су желели тако нешто). Музичка школа је била далеко, било је потребно да се пређе пут брзим ходом и ето, моја бака је једном приликом након посла питала моју будућу маму:

–   Марина, како ти идеш до тамо? Па пут је баш страшан!

–   А ја, када прелазим пут, затворим очи и онда ми није страшно.

Жалосно је, ако размислимо, али је то била реалност тих времена: „вредни стручњаци“ су гинули на послу у име светле будућности, а деца су неминовно била скрајнута на периферију и зато је родитељске функције брижљиво компензовала држава. Никако нисам носталгична због такве ситуације – ипак дете пре свега морају родитељи да васпитавају. Само желим да покажем да многи моменти васпитања управо унутар породице као да су „нестали“ – њих није било ни у животу наших родитеља, као што их је такође и у нашем детињству било мало.

Како се шетати са децом, какве књиге и у ком узрасту читати пре свега, каквих се игара играти? Нејасно се сећамо наших игара у вртићу – тамо је била група од 20 деце истог узраста, а овде је мама два-три-четири детета различитог узраста које некако и нечим треба у исто време забавити. На који начин? Један може да се игра „ринге раја“, други једва хода; једнога радује једна песмица, други не схвата шта се од њега тражи. Прочитала сам доста књига из методике дечијих игара, али је једно гола теорија, а друго – сећања из детињства, на пример, из вишедетне породице. Мислим да је породицама са више деце у другој, трећој генерацији, који су тим пре упознати управо са домаћим васпитањем једноставније да решавају оваква питања.

Већ у време мог детињства постепено је изумрла култура самосталне дечије игре у дворишту под оком баке из комшилука. Наступиле су, извините за израз, „кобне деведесете“ и родитељи су правилно расудили да је детету безбедније да слободно време проводи на секцијама и часовима, него на улици са другом децом.

На крају имамо ситуацију да савремена мама појединачно „забавља“ децу у шетњи, сећајући се да је потребно шетати се „два пута дневно по два сата“. То јој је њена комшиница рекла чија су деца управо тако „шетала“ у вртићу, а затим су као школарци шутирали лопту до увече, док се мама бавила домаћинством. Мама нашег времена покушава да испуни све функције особља из вртића „строго по табели“, а затим се искрено нервира јер након четири сата шетње из неког разлога нема снаге да ориба рерну да се сија „као код комшинице“.

Очигледно је да су се тада, деведесетих, променили модели обраћања деци унутар породице: времена тешка, неизвесно је шта чека испред, потребно је „уложити“ се у децу да би се у животу могло макар некако „испливати“. Од тих времена се сачувао стереотип да предшколац неизоставно мора да има макар пет „секција“ недељно, а ако мама има три предшколца – помножите са три.

Фото: Вечерње новости

Стереотипи и вишедетност

Као последицу тога имамо да се управо у вишедетним породицама посебно снажно осећа изобиље стереотипова који нису више животно реални и недостатак живог искуства васпитања унутар породице. У таквим породицама деца јако често или не одлазе у вртић или одлазе с времена на време. Родитељи се са једне стране боје да ће у вртићу дете исувише страдати јер га је мама „дала“ другим људима, а сама седи код куће са малом децом. Са друге стране, вишедетна мајка живи на „хроничном одсуству“ и нема практично заинтересованости за вртић, али има аргументе попут оних да ће дете само непотребне инфекције да доноси за млађе и чему то?

Дакле, мама остаје код куће, сећајући се (из свог детињства из вртића) да дете мора да има јутарњу активност, сан у току дана, две шетње по два сата, часове развоја и музике, стваралаштва… Још купање свако вече, књига и успаванка пред сан. Још пар секција. А у стану мора да буде чисто „као код баке“, на столу мора да да буде јело „као код маме“… А „нормална жена“ мора да ради… И ако по такву жену која искрено остварује све стереотипе у пуној мери једном не дође хитна психијатријска помоћ, онда је то једино захваљујући томе што је на искуству дошла до закључка да није згорег понекад исправити представе о томе „како треба да буде“.

Покушај извођења закључка

Време је сигурно да на неки начин резимирамо сво ово многоглагољање. Дакле, какве закључке можемо да изведемо? (Чим постоји чланак, мора да постоје и закључци. Тако се сматра, зар не?)

Први закључак: не треба очекивати да ће све бити „као раније“ и да је неко обавезан да нам то „раније“ врати. Да бисмо се мање нервирали и не бисмо тровали себе празним очекивањима, потребно је да одмах постанемо свесни да васпитање наше деце у овом тренутку де-факто не представља обавезу државе, али да то и није тако лоше. То јест, то је и одлично, али је и тешко. Главно је да се не изгуби време на празна очекивања у стилу: „али они су дужни!“ Док се негде тамо, у кулоарима надахнуто припрема наредни експериментални образовни стандард ми имамо све могућности да васпитавамо своју децу сами. Истина, скоро да немамо литературу. А обиље методика – расте стрмоглаво. Значи, потребно је да се покренемо, читамо и изучавамо. Међутим, пре свега је потребно умеће да се себи каже: „стоп!“, одложи паметна књига на страну и послуша сопствено дете.

Други закључак: није потребно себе исувише пристрасно поредити са баком, мајком или причама комшинице како је она идеално васпитавала сопствену децу. Ту може помоћи само разумно смирење онога ко је први прошао стазу: ми идемо мало другачије и тешко да ће код нас бити боље, али је нама најважније да прођемо, а не да докажемо некоме свој „професионализам“.

Код већине саветника из старијег покољења одрасла су заиста добра деца и немамо права да споримо са тим. Међутим, најчешће су то била два детета са разликом од пет до седам година у узрасту и природно се тада и ређе сусретала таква врста деловања на мајчинску психу као истовремено завијање троје од нула до четири године. У породици са децом од годину-две дана жена споља може итекако да заостаје за „педагошким способностима“ и спокојству старије комшинице која „никада није подигла свој глас“. Она је једноставно ујутро давала, а увече узимала из вртића своју јединицу за коју је током читавог дана одвојености сачувала и резерву душевне топлине.

Али када су деца под скутом 24 часа дневно, резерве ове топлине на почетку брзо нестају и мајка упада у униније: па, како ја могу овако, па друге жене су биле боље, нису се „умарале“ од деце! Али!!! И ово такође није лоше. Ово нама, мајкама, даје могућност да брже познамо истинску вредност својих „врлина“ и „педагошких талената“ и ударивши главом у зид, почнемо коначно да се учимо да црпимо љубав и спокој у њиховом Извору – Богу, да се научимо да измолимо љубав према деци и доброту, да је освајамо.

За сада нам не полази баш за руком, да.

Међутим један свештеник у таквим случајевима воли да утеши мајке светоотачком изјавом: „У неугледним судовима чувамо благодат“. То јест, да, ми смо само глинене посуде, дебеле, често зле и раздражљиве – али имамо наду. Ипак, жена се спасава рађањем не само зато што васпитава светитеље и геније, већ и зато што са сваким новим дететом дубље постаје свесна свог „сиромаштва“. Ако не упада исувише у униније због тога.

Аутор: матушка Елена Фетисова
Превод за pravoslavniroditelj.org: Станоје Станковић
Руски извор: Православие.ру

Ознаке: Јелена Фетисова, мајчинство, породица, православље