Прочитај ми чланак
Југославија је некада била регионална индустријска сила, држава економског успеха.
Током две деценије пре 1980. године годишњи бруто производ је у Југославији бележио раст од 6.1 одсто.
Здравствена заштита је била бесплатна, било је писмено преко 90% популације, а просечни животни век становништва се попео на 71 годину. Али, после деценије западне економске помоћи и петогодишње дезинтеграције, ратова, ембарга и бојкота, економија бивше Југославије је уништена, а некада моћни индустријски сектор разорен.
Југословенска експлозија је делом резултат америчких махинација. Упркос политичком курсу несврставања и богатим трговачким односима са Европском заједницом и Сједињеним Државама, администрација Роналда Регана је нациљала југословенску економију у тајној директиви Националне безбедности из 1984. године, која је постала основа за будућу политику Сједињених Држава према Југославији. Цензурисана верзија овог документа је објављена 1990. године и из ње се види да је америчка политика према Источној Европи, укључујући и Југославију, заправо скуп широких мера за промоцију „тихе револуције“ у циљу рушења комунистичких власти и партија и реинтегрисање „ослобођених“ источноевропских земаља у тржишно оријентисане економије.
Што се тиче Југославије, овај процес је инициран наметањем западних, на челу са америчким кредиторима, макроекономских реформи чија је прва рунда почела одмах после смрти маршала Тита 1980. године. Током те деценије „Међународни монетарни фонд“ и „Светска банка“ су периодично преписивали нове дозе њиховог горког економског еликсира с којим је Југославија лагано доведена у коматозно стање.
Од самог почетка овог процеса програми које је наметао ММФ су убрзавали дезинтеграцију југословенске привреде, што је довело до негативног привредног раста од чак 10% у 1990. години. Дотадашња држава благостања је коначно разорена са свим предвидљивим социјалним последицама. У међувремену је драстично нарастао страни дуг државе, што је довело до притиска на курс домаће валуте и срозавање стандарда грађана. Крајем 1989. године југословенски премијер Анте Марковић се у Вашингтону састаје са председником Бушом, како би окончао преговоре око нове финансијске помоћи Југославији. Заузврат је Југославија морала пристати на још драстичније економске реформе, на девалвацију, замрзавање плата, оштре резове у државној потрошњи и елиминацију државног и радничког управљања предузећима.
Масивне реформе које су наложене споља убрзо су биле примењене, укључујући и ону за Запад најважнију – либерализацију законодавства, посебно када су у питању страна улагања. Економска шок терапија је почела јануара 1990. године и то је, поред осталог, довело до реалног пада вредности плата од преко 40%. ММФ је у потпуности држао под контролом југословенску „Централну банку“, што је значајно смањило могућност социјалног давања и реализацију економских програма. Реформатори су напречац успоставили све неопходне услове за коначни слом Југославије која у том моменту више није имала федералну фискалну структуру, а све федералне политичке институције су биле смртно рањене.
Пресецањем финансијских артерија између Београда и република, ове реформе су заправо дале енергију сеционистичким тенденцијама које су се храниле не само етничким поделама, већ и економским факторима. Буџетска криза створена интервенцијом ММФ-а је обезбедила де факто отцепљење република, најпре Словеније и Хрватске …
Од Запада наметнута неолиберална макроекономска реконструкција привреде је одиграла кључну улогу у уништавању Југославије. Ипак, од почетка рата 1991. године светски медији су брижно превидели или порекли своју улогу у овом процесу. Односно, управо супротно, придружили су се хору хвалоспева на рачун слободног тржишта, као базе за изградњу разорене привреде. Социјални и политички утицај ове економске реконструкције у Југославији је пажљиво избрисан из колективне свести свих нас. Ствараоци јавног мњења су успоставили догму да су за распад Југославије криве етничке и религијске поделе, иако су у стварности те поделе биле само последица далеко дубљих процеса и политичких ломова. Та лажна свест наметнута од моћних кампања медија нас је све онемогућила да схватимо значај историјских збивања и промена, као и праве узроке социјалних конфликта.
Таква лажна и извитоперена свест постоји широм света, свуда где су уништене фабрике, радници без посла и раскомадани социјални програми и где је једини могући рецепт „горка економска пилула“ …
Оно што се догодило Југославији и потом наставило се догађа њеним нејаким државицама произашлим из њеног распада, сигурно одзвања далеко изван Балкана. Југославија је огледало за сличне економске програме реконструкције и то не само у неразвијеном свету, већ и у Сједињеним Државама, Канади и целој западној Европи. Југославенске реформе су окрутна рефлексија модела деструктивне економије у свом најекстремнијем издању.
(Глобал рисрч институт, Канада)
