Прочитај ми чланак"Браћо моја, ви знате зашто смо овде и каква нас мука натера. Ови Срби кажу: Македонија је наша! Бугари кажу: Македонија је наша. Грци кажу: Македонија је наша. Па шта је то онда, који ку*, наше? Борба за Македонију је наш позив и наша судбина. И ако нам неки Грк, Бугарин, Србин, стане на пут има да добије тврд ку* и карту за један смер", каже газда Киро
Македонски глумци својим маестралним изведбама у серији „Сенке над Балканом“ дају огроман допринос квалитету, успешности и примамљивости овог телевизијског остварења, посебно ако се има у виду да не тумаче искључиво улоге Македонаца (тако рецимо Никола Ристановски тумачи лик др Арчибалда Рајса).
Међутим, македонски ликови дају невероватну чар „Сенкама“ и то нико не може да оспори. Без ВМРО-а и македонског нарко-картела чијим се активностима ова терористичка организација финансира, са све сицилијанском естетиком њиховог седишта у селу Буково, ова серија не би била иста.
Овом приликом смо желели да издвојимо један необично интересантан и актуелан говор који газда Киро, бос тог нарко-картела и члан ВМРО-а, држи пре него што ће кренути пут Главњаче да би силом оружја ослободили заточеног Хаџи-Дамјана Арсова.
Он каже овако: „Браћо моја, ви знате зашто смо овде и каква нас мука натера. Ови Срби кажу: Македонија је наша! Бугари кажу: Македонија је наша. Грци кажу: Македонија је наша. Па шта је то онда, који ку*, наше? Шта је македонско? Кажу да ни Александар Македонски није био Македонац. Који кур је онда био? И зашто се звао Македонски ако није био Македонац, да му је*ем мајку, да му је*ем?
Борба за Македонију је наш позив и наша судбина. И ако нам неки Грк, Бугарин, Србин, стане на пут има да добије тврд ку* и карту за један смер, а тај смер води у…“, на шта се други Македонац, Ангелче, напокон убацује на смислени начин и завршава мисао речима: „… у пи**у матер“.
Е сад, питање је колико је ово што је изречено анахроно, а колико аутентично. Проблем је у томе што су они припадници ВРМО-а (Унутрашња македонска револуционарна организација) која је на почетку свог постојања, крајем XИX века, била у пуном смислу за македонску аутономију базирану на засебном идентитету, али већ почетком наредног постала пробугарска групација која је свим силама подржавала бугарску војску током Балканских ратова и Првог светског рата и анексију Македоније од стране Бугарске (иако је пропонената македонског национализма било и тада; ту се пре свега мисли на Крсту Петкова Мисиркова, током прве деценије, и Димитрија Чуповског, током друге деценије прошлог века).
ВМРО је, барем на почетку, имао огромну подршку народа Македоније, а Илиндански устанак 1903. године успео је да мобилише чак 25.000 побуњеника против Отоманског царства. Ствар која се често игнорише у нашој историографији тиче се етничког карактера те побуне, с обзиром да се не уклапа у наш наратив који каже да је у питању Јужна Србија.
Седиште македонског нарко-картела у серији „Сенке над Балканом“ изгледа као инспирисано Сицилијом.
Наиме, то је био у суштини бугарски устанак јер су чланови ВМРО-а (листом Македонци) до тада већ великом већином Македонце сматрали Бугарима, и премда су тражили аутономију у оквиру Турске, на то се гледало само као на прелазно решење које води ка уједињењу (јер је аутономија у контексту Османлијске империје, што може да се види и у случају Кнежевине Србије, де факто значила независност).
Упркос томе што се идеја македонске нације шири међу Македонцима након Великог рата, основни циљ главне струје ВМРО-а током двадесетих и тридесетих година остаје непромењен: никаква независна македонска држава већ тотална анексија од стране Бугарске која се све више дистанцира од ове екстремистичке организације.
Нешто раније у истој епизоди, Алимпије Мирић у разговору са газда-Киром пита, након што се овај хвалио Александром Македонским, зар није Македонија северна покрајина у Грчкој, на шта стиже одговор да није; Мирић потом реагује провокативним, спрдачким осмехом. Тиме се жели показати да је спор око имена и идентитета између Грчке и Македоније и тада био актуелан.
На први поглед, имајући у виду неспорни бугарски карактер ВРМО-а са почетка XX века, делује да је тешко одговорити на питање да ли је овакав разговор заиста могао да буде вођен и да ли је онај говор који смо цитирали реалан. Међутим, одговор је лакши него што делује на тај први поглед.
Могао је. Из горенаведеног могли сте закључити да је постојало више струја унутар ВМРО-а, и да након рата нису сви баш били бугарофили као пре и током њега. Почев од двадесетих година у ВМРО улећу левичарски елементи који су чврсто заступали идеју засебног македонског идентитета и који су 1925. године у Бечу уз помоћ СССР-а формирали конкурентски ВМРО-У, односно, ВМРО (Уједињења). Њихов главни циљ је била слободна и јединствена Македонија која би у будућности постала једнака чланица Балканске федералне републике којој су комунисти тежили.
Дакле, и тада је већ постојао значајан број Македонаца у ВМРО-у који су заступали идеју засебне нације, али би то значило да је газда-Киро левичар и/или комуниста, што је утисак који он дефинитивно не оставља. Са друге стране, у серији је ВМРО јединствена организација. Са треће стране, то је ипак серија, фикција, и не би требало терати МАК на конац.
Али, све изнесено показује са коликим се заправо проблемима суочавају Македонци као народ: премда Срби данас махом не негирају њихов етницитет (осим неких елемената међу националистима), у прошлости јесу; Бугари их махом и данас третирају као део бугарског етничког корпуса. Чињеница је да, што се језика тиче, у томе имају упориште, али то не игра исувише важну улогу јер се на крају све сведе на питање, како се неко осећа. Ако се нико не би осећао као Мађар, Србин или Румун, не би било ни мађарске, српске и румунске нације.
