Пре 21 годину у америчком градићу Дејтон окончан је рат у Босни и Херцеговини, а иако је споразум и даље најзначајнији гарант мира на простору бивше СФРЈ, овај уговор је и даље обавијен велом мистерије.

Пре 21 годину у америчком градићу Дејтон окончан је рат у Босни и Херцеговини, а иако је споразум и даље најзначајнији гарант мира на простору бивше СФРЈ, овај уговор је и даље обавијен велом мистерије.
Оквирни споразум је потписан у америчкој војној бази Рајт Петерсон, у градићу Дејтон, у Охају, 21. новембра 1995, а озваничен је 14. децембра у Паризу. У присуству државног секретара САД Ворена Кристофера, потписали су га председници Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић.
Један од учесника преговора у Дејтону, Момир Булатовић, некадашњи председник савезне владе, примећује да је оно што је договорено у Дејтону 1995. године било на преговарачком столу још 1992. године у Лисабону.
– Па зашто то није договорено у Лисабону? У Дејтону су се питали само Американци. Чак и припаднике међународне заједнице су третирали као потпуно небитне – сећа се Булатовић.
Он мировне преговоре описује као – сурове.
– Сећам се да је једном Радован Караџић рекао: „Па како да попустимо, мени је тамо погинуло 25.000 младића.“ А ја му кажем: „Радоване, па немој да ти погине још 25.000“ – сећа се Булатовић.
Један од главних принципа на којима је Дејтонски споразум заснован је подела БиХ по кључу 51 одсто територије ФБиХ и 49 одсто РС. Из те поделе издвојен је Дистрикт Брчко.
Дејтонски споразум је највећа овлашћена дао ентитетима.
Преговори који су трајали 20 дана – од 1. до 21. новембра – били су прави пример „шатл дипломатије“, која је подразумевала да међу завађенима посредују дипломате које су се насамо састајале са Изетбеговићем, Милошевићем и Туђманом и договарале делове споразума, који су потом бивали инкорпорирани у један.
Главни актер ових преговора, у својству помоћника државног секретара САД, био је Ричард Холбрук. Начини на који је лидере Бошњака, Срба и Хрвата приволео да потпишу споразум ни до данас нису до краја расветљени, па се јавност деценијама бави детаљима договора. Неке од тих прича баве се поноћним састанцима у пиџамама, Милошевићевим цртањем мапа БиХ на салветама…
У студији „Тајна историја Дејтона: Америчка дипломатија и босански мировни процес 1995“ Дерека Шолеа и Бенета Фримана описује се и драма последњег дана преговора.
Тог јутра Милошевић је одлучио да преломи и потпише споразум са Фрањом Туђманом, независно од става бошњачке делегације. Наводно је на снегу, без капута, на паркингу поред војне базе чекао и инсистирао да ову идеју представи Кристоферу Хилу и Ричарду Холбруку. Када је америчка делегација одбила идеју, Милошевић је изнео последњу понуду: да се статус Брчког остави за касније, кад ће бити решен међународном арбитражом, што је Туђман прихватио. Кристофер и Холбрук су тада отишли у босанске просторије где су се у Изетеговићевом апартману састали с лидером Бошњака, те Харисом Силајџићем и Мухамедом Шаћирбејом.
– Ово је неправедан мир, али мој народ треба мир – рекао је невољно Изетбеговић, и тиме је споразум практично добијен.
Хил и Холбрук су пожурили да договор ставе на папир, а обавестили су и председника Била Клинтона, који је долетео у Дејтон да потпише споразум. Међутим, Холбрук је наводно рекао Клинтону:
„Господине председниче, ви не желите да будете близу ових људи данас. Они су дивљи.“
Клинтон је објавио потписивање споразума из Беле куће.
Драма у српској делегацији
„Пао у кому“
Непосредно пре потписивања одвијала се драма и унутар српске делегације: Слободан Милошевић је тек тада предочио договорене мапе босанским Србима.
Кад је Крајишник видео мапу… – онесвестио се. Упитан шта се десило, Милошевић је рекао: „Пао је у кому“.







