Прочитај ми чланакПротести против диктатуре у пролеће 2017. били су бучни, на тренутке импозантни, али краткотрајни, захваљујући нејасној организацији, нејасним циљевима, те паничном одбијању демонстраната да у својим редовима виде припаднике опозиције. Протести против “Београда на води” и рушења у Савамали били су бучни, на тренутке импозантни, али екипа која их је организовала није била у стању да се самостално одупре репресији режима и убаченим провокаторима, да би самосталним изласком на београдске изборе и тешким поразом на њима, највећу штету начинили управо свом највећем достигнућу – уличним протестима.
На свим тим протестима сам учествовао, а ниједног тренутка нисам осетио да се њима ишта може променити – искуство из деведесетих говори ми да су једини улични протести који дају резултат они на којима учествују заједно грађани, студенти, синдикати и опозиција. Протести на којима је забрањено присуство политичарима управо су оно што режим прижељкује, јер им управо од опозиције, каква год она била, прети потенцијална политичка опасност, а опозиција уједињена са револтираним грађанима није више потенцијална, већ реална опасност да режим.
Захваљујући бандитима који су функционерима Левице Србије у Крушевцу поразбијали главе и зубе, заједнички протест грађана, удружења грађана, синдиката и опозиције “против крвавих кошуља”, у суботу, осмог децембра памтићемо дуго. Откако је напредњачка банда окупирала Србију, све су урадили само да не дође до те суботе.
Дошао сам у шест у Васину, плато је био крцат, а богами и улица. То ме је подсетило на шетње суботом у шест, током студентског протеста 1996 / 97. Тада се знало – ако је плато пун, биће доста људи на шетњи, а ако су и плато и улица пуни, уследиће једна од оних шетњи које мењају све. Двадесет две године касније, математика је остала иста. Многи демонстранти себи су, претпостављам, тог дана рекли: “Е, неће нас још и тући. Идем на плато, па шта ако тамо буде и Ђилас.” Тај став грађана подарио је Србији, под условом да се лидери опозиције међусобно не попичкарају, непобедив протестни потенцијал.
Одувек сам био против говоранција на оваквим скуповима, пре свега јер је протестна шетња оно због чега смо се окупили, а утолико пре ако знамо да ће међу нама вечно бити ментола којима потенцијални говорници неће бити по укусу. Губљење времена на то ко ће да говори, па на убеђивање говорника да говоре, па онда на правдање зашто говорници нису говорили требају само “Информеру”. Најбоље код покојних протеста “против диктатуре” било је управо то што нико није трошио узалудне речи на анимирање окупљених, у временима када сви добро знамо све.
Кад се нађеш у таквој армији уједињених гневних грађана, осећај говори да можеш да урадиш и више од урлања поред РТС-а. Можеш, на пример, до јавног сервиса да стигнеш преко скупштине града и председништва, идеалних да тамо схвате како одједном има неког ко може да им закуца на врата. Шетња је ипак ишла поред скупштине и скичећег Симе Спасића, те његовог банера свеже окаченог на “зид плача”, посвећеног “неделима” ДОС-овске власти. Овај бедни декор остао је невидљив, док су се шетачи колективно присећали како су на том месту већ једанпут довели једног диктатора у ред.
Коначно, ево и теме из наслова. Диктаторов одговор на овај историјски догађај ставља јасно до знања да је напунио гаће. Најпре је, махнит каквим су га створили генетика, Шешељ и опијати, пожурио да изјави како неће испунити ниједан захтев демонстраната, “па чак и ако их буде пет милиона на улицама”. После суботе, и ми и он свесни смо да је много мањи број потребан да, без икаквих захтева, збрише из земље, па је променио тактику. Између себе и протеста поставио је жене.
Право нас учи да су криминалци равноправни, без обзира на пол. Убица је убица. Пљачкаш је пљачкаш. Напредњак је напредњак, без обзира на то што је у ствари напредњакуша. Накарадни извештај о протесту, који је лепа Барбара извела на маргиналној ТВ станици Студио Б био је очајнички потез напредњачке маркетиншке машинерије, да се, ако је то икако могуће, скрене пажња са управо завршене протестне шетње и (по режим застрашујућих) слика непрегледне колоне која је марширала центром Београда.
У ЦЕНТАР – НЕНАД КУЛАЧИН: Вучић је шљам жуте банде окупио око себе (ВИДЕО) https://t.co/GPsTfgJeiv
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 12, 2018
За насилнички жаргон друштвених мрежа, који се толерише кад је реч о претњама смрћу Вучићевим противницима, важи нулта толеранција кад је реч о напушавању лепе Барбаре. Заслепљени мржњом, твитер осветници превидели су две битне ствари: а) Барбара је млада и лепа, тако да јој је много тога унапред опроштено и б) и поред напредњачког педигреа, није одлучила да на тропским острвима крцка породично богатство, већ је кренула да гради новинарску каријеру и то право из комраковљевског блата у које ју је бацила уредница. То, код мене макар, изазива одређене симпатије, те осећај извесног поштовања према младој напредњачкој ратници.
Понос победника био је јачи од разума и, уместо да јој опросте шта год да је изговорила, надркани демонстранти су јебали Барбари све по списку. Историјски протест накратко је пао у сенку зликовачког извештавања једне маргиналне станице, а у одбрану Барбаре устале су све могуће напредњачке “диве”, почевши од њене уреднице и осталих подрепашких новинарки, преко режимских посланица, министарки, државних секретарки, председнице скупштине, и тако све до премијерке, у последње време спремне на фајт преко сваке разумне мере.
Сваку реч критике, напредњачка банда, по већ виђеном систему, дефинише као претњу и позив на силовање. И онда следи трансфер блама. Као што је морао да дефинише своју личну десницу (и то двапут, кроз две мртворођене параполитичке организације), Вучић је дефинисао и своје жене. На напредњачку манифестацију, организовану дан после протеста, под називом “Јаке жене за јаку Србију”, сјатиле су се све могуће Вучићеве плаћенице, а звезда догађаја био је управо председник, носилац златне медаље за одбојкашице, како би му присутне даме у лице испросипале хвалоспеве од којих би и самом Хитлеру пресео вегетеријански ручак.
Но, џабе. Бајка о лепој Барбари живела је укупно три дана, таман довољно да додатно мотивише за наредни протест, а као успомену на њу, сачувао сам фотку на којој се дружи са лименком освежавајућег газираног напитка. Сада, кад знамо да ће нас бити све више, кад смо напокон сви заједно у истом рову, када је јасно да ће ускоро поново српски демонстранти бити ти који постављају правила, нема те напредњакуше која може да закрпи Вучићево пробушено сито.
Евентуално полицијски кордон. А и то на кратко.
Видимо се на улици.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
