Прочитај ми чланак

МАРШ НАЦИСТА: Полиција у Берлину каже „може“

0

Полиција у Берлину је дала дозволу екстремним десничарима да овог викенда одрже скуп поводом обележавања годишњице смрти Рудолфа Хеса, заменика Адолфа Хитлера.

Полиција је организаторима дозволила марш који би требало да окупи 500 људи, али им је забранила величање Хеса, који је пре 30 година умро у затвору у Шпандау, округу у западном делу града, преноси агенција АП.

Неонацистима је дозвољено да понесу транспаренте, али само по један на сваких 50 учесника.

Војна музика је строго забрањена, осим ако суд не измени одлуку пре сутрашњег марша.

Левичарске групе су најавиле контрамитинг, који ће, према проценама, окупити 1.000 људи.

Хес, који је осуђен на доживотну затворску казну због улоге у планирању Другог светског рата, преминуо је 17. августа 1987. године.

12 коментара “МАРШ НАЦИСТА: Полиција у Берлину каже „може“

  1. Спира каже:

    Кад могу усташе верне Хитлеру зашто онда не могу и нацисти

  2. Destroyer каже:

    Rudolf Hess – Mučenik Života i Smrti (in memoriam)

    Kad
    god sam čitao i razmišljao o Rudolfu Hessu (zasigurno najčuvenijem
    „ratnom zločincu“ na svetu), na pamet mi dolaze stihovi iz naše, srpske
    narodne junačke pesme o BANOVIĆ STRAHINJI: „Pomalo je takijih junaka,
    netko beše Strahinjiću Bane“. Verovatni će mnogi dok čitaju ovo,
    pomisliti da preterujem. Ali to će pomisliti samo oni koji nisu upoznati
    sa životom, delom i sudbinom ovog časnog Nemca! Onaj koji zna ep o
    Strahinjiću Banu, a istovremeno je upoznat i sa Hessovom sudbinom,
    sigurno će naći sličnost u plemenitosti, časti, junaštvu i žrtvovanju
    ova dva izuzetna čoveka. Osim toga, pa ne rađaju se samo veliki ljudi u
    Srbiji, zar ne?
    Rudof Hess je rođen 26. aprila 1894. godine u Egiptu
    kao sin nemačkog biznismena koji je poslovao u toj, tada engleskoj
    koloniji. Hessov otac je bio nacionalista, u svojoj kancelariji iznad
    radnog stola je držao veliki portret nemačkog Kajzera; i sasvim je
    sigurno da je u svojoj najranijoj mladosti od svog oca poprimio
    patriotske ideje. Školu je završio u nemačkoj Carevini, a kada je izbio
    Prvi svetski rat 1914. godine, dobrovoljno se prijavio za front. Skoro
    sam gledao na lokalnoj televiziji englesku seriju „Hitlerovi ljudi“
    koja se bavila Hessom. U toj seriji su najozbiljnije tvrdili da je bio
    ono što je bio, zato što nije „stigao da bude vojnik, jer se rat
    završio pre nego što je on mogao da učestvuje u njemu“ – kakva odvratna
    laž. Prava istina je da je bio dobrovoljac na zapadnom frontu od
    prvih dana rata, i da je zbog svojih sposobnosti bio unapređen u
    poručnika. Takođe je zbog iskazane hrabrosti bio odlikovan Gvozdenim
    krstom, a bio je i ozbiljno ranjen. Zatim se opet dobrovoljno prijavio u
    ratnu avijaciju kao pilot, ali se rat u međuvremenu završio.Ipak mu je
    avijacija ostala velika strast, i njome se bavio kao sportom i
    hobijem.

    Na jednom od ranih mitinga koje održala Nemačka Radnička Partija u zadnjoj sobi Sterneckebraua u Minhenu, Rudolf
    je po prvi put video Adolfa Hitlera i čuo njegov vatreni govor.
    Momentalno mu je na pamet pala misao: „Ovo je jedini čovek koji može da
    spasi Nemačku“ – i odlučio je da se odmah učlani u Partiju. Od toga
    dana, Rudolf je bio među prvim Hitlerovim bliskim sledbenicima i
    saradnicima.
    Normalno, pošto je bio aktivni Hitlerov saradnik od
    najranijih dana NS pokreta, sudbinski mu je bilo suđeno da deli
    zarobljeništvo sa svojim šefom u tvrđavi LANDSBERG posle neuspelog puča
    u Minhenu 1923. godine. Tokom tih zatvorskih meseci provedenih u
    Landsbergu, ova dva čoveka su zajedno proveli dosta vremena, i Rudolf
    je dobio izvanrednu priliku da upozna svet Hitlerovih ideja. Rudolf je
    bio i od velike pomoći Hitleru prilikom pisanja prvog dela „Mein
    Kampf“-a dok su bili zatvoreni u tvrđavi. Od 1925. godine postao je
    Fuhrerov lični sekretar i dobar prijatelj u privatnom životu. Adolf
    Hitler je čak bio i kum Hessovog sina WOLF RUDIGER HESS-a.
    A kako je vremenom rasla i NS partija, tako je rastao i posao i
    obaveza Fuhrera partije. Hessov zadatak je bio da oslobodi svog šefa
    dnevnog posla u vezi organizacije i vođeanja partije, a što je Hitleru
    davalo više vremena za veće zadatke.
    Rudolf je 1933. godine
    naimenovan na funkciju ministra Reicha i zamenika Fuhrera kao vođe
    nacional socijalističke partije. Takođe je bio i član Tajnog
    kabinetskog saveta isto kao zamenik Fuhrera. Sve poluge partijske
    organizacije su bile u Hessovim rukama – prosto rečeno, on je bio čovek
    No.2 u N.S.D.A.P. Njegova nominacija za sedište u kabinetu je bila
    formalno priznanje apsolutne unije partije sa državom; i to je
    osiguravalo saradnju između različitih odelenja državne vlasti i raznih
    ogranaka partijske organizacije. Tada su nemačka država i N.S.D.A.P
    postali jedno, stapajući se u DRITTE REICH.
    Rudolf
    Hess se nije često pojavljivajo u javnosti, jer je bio veoma skroman
    porodični čovek. Njegova skromna kancelarija u WILHELMSTRASSE pokazivala
    je karakter čoveka koji je bio zaokupljen radom na kome je bio
    angažovan. Ta kancelarija je bila ista ona koju je imao i u militantnoj
    fazi pokreta. Rudolf je voleo da radi u tajnosti i tišini, pokazujući
    javnosti jedino rezultate svog rada. Na taj način on je bio primer lične
    discipline i samopregora drugim vodećim službenicima N.S.D.A.P, pa
    nije nikakvo čudo što ga je Hitler bio odredio za svog zamenika i
    naslednika. Živeo je veoma mirnim i disciplinovanim životom: nikada nije
    pušio, pio ni plesao na prijemima i iznad svega je bio odan svojoj
    porodici – skroman neki čovek, kao što već rekoh!
    Od trenutka kada je
    N.S.D.A.P preuzeo vlast u Nemačkoj, Hessov cilj je bio očuvanje
    principa NS partije čistim i nedirnutim, i da okupi sve članove partije
    ispod inspiracije ovih principa. Onda nije nikakvo iznenađenje što je
    Hess do kraja života ostao veran ovim nacional socijalističkim
    principima i N.S.D.A.P-u. Jednom prilikom je * rekao, što je bilo
    karakteristično za ovog skromnog čoveka: „Adolf Hitler me je postavio
    za svog zamenika, zato što on zna da sam naučio da gledam na ljude i
    politiku kroz njegove oči“. Rudolf je sa svojim podređenim u partijskoj
    organizaciji imao prijateljski i spontan odnos. Često je znao da im
    kaže i ovo: „Nemojte samo da izdajete naređenja, već dođite do
    rezultata koji će unaprediti interese nacional socijalizma“.

    Nešto
    manje od mesec dana pre nego što je najefikasnija mašina u istoriji
    izvršila preventivni napad na komunistički SSSR, Hess je sam poleteo
    avionom sa aerodroma u blizini Minhena. To se desilo u subotu uveče 10.
    maja 1941. godine, Rudolf se uputio pravo ka Engleskoj. Bio je to
    poslednji pokušaj da se obezbedi mir u Evropi i spreči rat između dve
    sile, između Velike Britanije i Nemačke. Ali na žalost, vladajuća
    demokratska klasa Engleske, slobodni masoni i njihovi
    finansijeri-„odabrani“, su bili naoštreni za rat (u kome oni naravno
    nisu prolivali svoju krv!) i imali su drugačije ideje od mirovnih
    predloga Rudolfa Hessa! Vinston Čerčil je našao da je ovaj Hessov
    plemeniti gest – smešan; i ocenio je da je ovaj odlučni pokušaj
    spasavanja evropske krvi „fanatično delo ludačkog ponašanja“.

    Rudolf
    Hess, idealista i posvećeni patriota Arijevske rase par excellance,
    suprotno svim međunarodnim konvencijama o mirovnim pregovorima bio je
    momentalno uhapšen i zatvoren. Pitam se kako bi sada izgledala istorija
    da su nerazumni Englezi pristali na nemačke mirovne predloge koje je sa
    sobom doneo Rudolf Hess? I kako bi se
    to odrazilo na našu srpsku sudbinu u II svetskom ratu? Da li bi onda
    Englezi i njihova MI6 nahuškala svoje pse u Kraljevini Jugoslaviji –
    masonske političare i oficirske budale – na martovski puč? Da li bi onda
    bilo „bolje rat, nego pakt“, da li bi bilo aprilskog rata, komadanja
    Jugoslavije i stvaranja NDH? Da li bi i u tom slučaju bilo hrvatskog
    genocida nad našim narodom i Jasenovca? Gde bi onda bila KPJ i njene
    crvene bande ubica? Da li bi se ’45. desio slom srpskih nacionalnih
    snaga i pobeda zlikovca Tita i 50 godina vladavine komunizma? I šta bi
    danas bilo?
    Ali desilo se ono što se desilo! Suprotno i protivno
    Haškoj konvenciji, * je proglašen nenormalnim i zadržan kao ratni
    zarobljenik tokom celog rata, da bi na kraju bio izveden pred pobednièki
    sud u Nirnbergu. I pored toga što je na tom „sudu“ nađeno da je Rudolf
    nedužan za ratna neprijateljstva, dobio je najokrutniju kaznu. Osuđen
    je na doživotni strogi zatvor, koji je robijao kao jedini zatvorenik
    zatvora SPANDAU u Zapadnom Berlinu sve do njegovog ubistva 1987. godine.
    Što se tiče samog osvetničkog suda pobednika u Nirnbergu, ne treba
    mnogo pričati o njegovoj pravednosti, nepristrasnosti i njegovoj
    „pravnoj“ regularnosti… Dovoljno je reći samo da su na početku
    njegovog rada pobednici imali i ovakve izjave, bolje reći zahteve:
    sovjetski krvolok Staljin je u to vreme zahtevao 50 000 pogubljenja u
    Nemačkoj; američki predsednik Ruzvelt je izjavio da će na tom sudu
    kastrirati nemački narod, a američki general Ajzenhauer je za nemačke
    vođe tražio kaznu koja će biti „veća od smrti“.
    Upravo se to desilo
    Rudolfu Hessu; preko polovinu svoje zatvorske kazne je proveo sam u
    ćeliji-samici, i po stare dane njegovi tamničari su ga terali da radi
    prljave poslove po zatvoru, i nikada mu nisu dozvolili da dodirne svoga
    sina, ženu ili unuke. Iako je ovaj starac dugi niz godina bio jedini
    zatvorenik zatvora SPANDAU, on je tamo bio „zatvorenik broj 7“; sam
    zatvor je bio opasan visokim zidom sa bodljikavom žicom kroz koju je
    puštana struja. Ovaj zatvor je čuvalo oko četrdesetak savezničkih
    vojnika koji su se periodično menjali. Naravno, sve ove mere bezbednosti
    svih tih godina nisu bile zbog Hessa, koji sigurno ne bi imao gde da
    pobegne. Više su ove mere bile zbog toga da bi se radoznalci sprečili da
    uđu u Spandau i dopru do Hessa, i da nekome ne bi slučajno ispričao o
    svome letu u Englesku i o tome šta je predlagao Britanskoj vladi, t.j.
    kako je Drugi svetski rat mogao biti sprečen…
    Pored toga, u ovom
    zatvoru su za vreme Hessovog izdržavanja kazne bili stalno zaposleni i
    sveštenici, kuvari, čuvari, čistačice, majstori, bolničari i lekari, ali
    nikada niko od njih nije bio Nemac. Mnogima od njih je bilo zabranjeno
    da razgovaraju sa Hessom, a i oni koji su to mogli, nisu smeli to da
    rade bez prisustva čuvara! Interesantno je da je tokom ’70. godina jedan
    od dva Hessova lična kuvara bio i naš zemljak Slavoljub Zdravković –
    Srbin iz sela Tamniče kod Negotina. Rudolf Hess je voleo njegove
    kuvarske specijalitete, naročito sarmu. Ovaj čovek tvrdi da je sa
    „Starim“ (kako ga je zvao) imao prijateljski odnos, i pored toga što su
    mu oca 1943. godine ubili Nemci. Eto, šta vam je sudbina…

    Avgusta
    1997. navršila se desetogodišnjica od smrti Rudolfa Hessa, ili još
    bolje rečeno od ubistva ovog MUČENIKA MIRA. Kako godine prolaze, tako
    sa njima raste gomila položenog cveća na Hessovom grobu, a broj mladih
    ljudi koji dolaze da mu odaju poštu povećava se svake godine. 1997.
    godine, hiljade nemačkih policajaca, kao da nemaju pametnija posla,
    postavili su barikade na putevima po celoj Nemačkoj da bi sprečili
    masovno okupljanje na grobu Rudolf
    Hessa. Istovremeno, specijalna policija je sprovela masovno hapšenje
    poznatih nacional socijalista, sprovodeći ovo delo na najopresivniji
    način nebi li zadovoljili svoje ZOG gospodare. Preko 400 nemačkih
    drugova je bilo zatvoreno bez ikakve optužbe, što je baš u stilu pravog
    demo(no)kratskog napada na slobodu. Jedini „zločin“ ovih ljudi je bio u
    tome što su hteli da se poklone i odaju poštovanje jednom nesrećnom
    čoveku koji je hteo da spreči bratoubilački rat u Evropi. I pored
    zakona koji guše ljudsku slobodu i osećanja, a koje nameću izdajnici iz
    Bona (da bi zadovoljili svoje ZOG gazde), i pored nemilosrdnog
    proganjanja nacional socijalističkih patriota, sve više i više drugova
    iz celog Belog sveta dolazi da popuni redove obeležavanja godišnjice
    Hessovog ubistva od strane STAROG PORETKA (a koji se danas popularno
    zove NOVI SVETSKI POREDAK).
    Čega se ovi ljudi toliko plaše? Pre pola
    veka, u svom besu „saveznici“ su bombardovali Hitlerovu kuću na Alpima
    – čuveni BERGHOF, da bi ’45. njene ruševine rasturili u paramparčad.
    Berlinski bunker, zadnje NS uporište u kome je Adolf Hitler i umro,
    takođe su zbrisali sa lica Zemlje. Šta ih to toliko užasava da su
    morali da demoliraju zatvor SPANDAU odmah posle Hessove smrti? Spomen
    ploču koja je dugi niz godina obeležavala mesto u Škotskoj gde se ’41.
    godine spustio Rudolf Hess, 1993. godine
    je uz pratnju TV kamera srušio čekićem „macolom“ azijat AAMAR ANWAR,
    tadašnji vođa škotske ANTI * LEAGUE. Tako je spomenik, podignut čoveku
    koji je uradio sve da ne dođe do međusobnog ubijanja Belaca, srušio
    jedan MANDOV. Čak su i Hessovu staru Luftwaffe uniformu u kojoj je bio
    zarobljen, a koja je bila čuvana sve ovo vreme, uništili u strahu pred
    mrtvim starcem. Čega se to toliko plaše? Ovo je veoma interesantno
    pitanje za razmišljanje. Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan:
    drug * je bio čovek iz naroda!

    Zakleti nacional socijalista,
    koji nikada nije napustio svoju odanosti ideji, pokretu i Fuhreru, iako
    ga je to koštalo 46 godina gubitka slobode – od čega je 21 godinu
    proveo u najstrožijim zatvorskim uslovima. Odbio je da se odrekne bilo
    čega, kao što je odbio i da traži pomilovanje i milost od sila
    „pobednica“ tako što bi pisao Papi, sovjetskom i američkom predsedniku,
    bitanskoj vladi i Kraljici, Svetskom jevrejskom kongresu – kao što su
    to uradili bivši šef Hitler Jugend-a BALDUR VON SHIRAK i ministar
    industrije III Reich-a ALBERT SCHPER (i koji su posle toga bili
    oslobođeni). Na sugestije da to uradi , * je kratko rekao: „Meni je
    moja čast važnija od moje slobode“.
    Ovako častan čovek – veran sebi i
    svojim ubeđenjima, teško da bilo koga može ostaviti ravnodušnim. U
    čast sećanja na ovog čoveka, svaki NS treba da se posveti našoj stvari i
    sledi njegov primer. Uradite pravu stvar i ne plašite se ničega!
    Nijedan pravi NS neće se odreći svojih ubeđenja radi sopstvene koristi,
    niti će se prepustiti saradnji sa neprijateljem. budite ponosni,
    budite pravi i pokažite neprijatelju pravo lice hrabrosti i lojalnosti.
    Spoznajte sami značenje: „Moja čast je moja vernost“. Znajte da se
    niko nije suočio sa zatvaranjem kao što je to učinio Rudolf *, i neka vam njegova konačna reč na Nirnberškom sudu bude inspiracija:
    „Za
    mene je bila čast da dugi niz godina mog života radim pod najvećim
    sinom koga je moja zemlja dala u hiljadu godina istorije. Čak i kada bih
    mogao, ja sigurno ne bih izbrisao ovu epizodu iz svog života. Ja sam
    srećan jer znam da sam ispunio svoju dužnost prema svom narodu – svoju
    dužnost kao Nemac, kao nacional socijalista i kao pravi sledbenik
    Fuhrera. Ne žalim za ničim! Kada bih mogao da ponovo proživim svoj
    život, uradio bih opet isto kao što sam i uradio, čak i kada bih znao da
    će to na kraju da me dovede do neizbežne smrti. Bez obzira šta će
    ljudsko biće da uradi, ja ću jednog dana stati ispred suda Večnosti. I
    pred njime ću da odgovaram, i znam da će me ON proglasiti nevinim“.
    Ovo su bile zadnje javne reči, koje su bile dozvoljene Rudolfu Hessu da ih izgovori…
    Svi
    veliki ljudi i žene imaju jaka, ukorenjena ubeđenja i često baš ta
    jaka i nepokolebljiva ubeđenja čine tu posebnu veličinu u čoveku. Nije
    to nikakvo „fanatično ludilo“ ako čovek želi da se kvaliteti njegove
    rase nastave. To je čisti biološki instinkt, sasvim sigurno nešto zbog
    čega ne treba nikoga optuživati. Ako se neko po današnjim standardima
    smatra FANATIKOM zato što je ponosan na svoj etnički identitet, nasleđe
    i tradiciju, fanatikom zato što toliko voli svoju naciju i rasu da je
    spreman da se bori za njen opstanak i što želi da obezbedi budućnost
    svojoj deci, onda moramo znati da bez takvog fanatizma među našom
    sopstvenom vrstom i našom evropskom kulturom – naš opstanak biće
    nemoguć.

    Već je jednom rečeno da je čast ništa drugo nego slobodna, prekrasna i plemenita duša: eto takav je bio i Rudolf
    *, svetski šampion mira i oličenje Arijevske volje. Neka njegova
    odanost i žrtva nikada ne budu zaboravljeni, jer pomalo je takvih ljudi
    kao što beše RUDOLF *…

    1. Бели Орао каже:

      Ово си требао да напишеш на немачком. Боље бих те разумео.

    2. Спира каже:

      Пре ће бити да је ватикан највећи злочинац. Захваљујући њима фашисти су дошли на власт у Штанији Италији и Немачкој. Зар нису православци платили највеше својим животима звог ватиканскосатанистичке идеологије Хес је био само марионета као и Хитлер

    3. Ћирко каже:

      Дечко, натерао сам се да прочитам овај твој сатанистички памфлет и оду ратном злочинцу, нечовеку пре свега, и видео чиме се одушевљаваш. Не судим ти да мени не би судили, али видим да си дебело огрезао у овој утопији. Тако исто можеш да напишеш похвале једном Павелићу или било којем усташком кољачу, пошто су из исте приче као твој љубљени Хес и никад прежаљени Хитлер! Упоређујући то нацистичко ђубре са једним од најсветлијих ликова српства Бановић Страхиње успео си да се огадиш свима којима је светосавље на првом месту, превасходно мени. Посаветовао бих ти да се покајеш, да створиш породицу и да децу васпитаваш у слободарском духу, али контам да си прешао праг људскости и да за тебе повратка међу Крштен свет нема. Не желим зло ником, па ни теби таквом, али ти предвиђам живот пин мржње, пакости и немоћног беса. Не ваља ти посо, синац!

    4. Лав Јеленовић - БИП каже:

      Тај твој идол је један од оних који су довели до стрељања у Крагујевцу, стварања конц.логора Јасеновац, Јадовно, Градишка и да не набрајам, због њих је дошло до масовног прогона ко зна којег по реду, Срба са Космета и многих, многих других злочина над нашим народом. У име свих тих који су страдали yебем те у уста погана нацистичка, смраду. Врло радо бих те оверио метком у чело.

    5. Destroyer каже:

      У низу трагедија, које су у септембру и октобру 1941. задесиле српски народ у окупираној Србији, трагедија која је, 20. и 21. октобра 1941. године задесила Крагујевац заузима посебно место. Иако Крагујевачка трагедија ни по броју жртава ни по последицама није била највећа, њој је комунистичка пропаганда дала посебно место.Главни разлог за то био је у томе што се ова трагедија, коју су као и све друге изазвали побуњеници, доводи у везу, иако сасвим неоправдано, са Марисавом Петровићем, који се, са својим добровољачким одредом нашао тих дана у Крагујевцу. Комунисти имају посебан разлог што су ову трагедију у својој пропаганди перувеличали, јер су они њени директни проузроковачи. Прећуткујући и Шабац, и Мачву, и Горњи Милановац, и Краљево, југословенски комунисти истичу Крагујевачку трагедију на прво место. Узрок за то може бити, а вероватно их има више, али се чини да је овај најглавнији: У Крагујевцу се тих дана у току своје акције против партизана, нашао V српски добровољачки одред, који је био под командом Марисава Петровића. Овај одред који је имао око 200 доборовољаца, успешно се борио против партизана и тукао их при сваком сусрету. Чињеница да је одредом командовао један сељак, човек из народа, бола је комунисте у очи; уз то још и због тога што је овај човек био активан члан ЈНП Збор.

      У вези трагичног случаја у Крагујевцу интерсантно је и ово; ни у самом Крагујевцу нити у његовој близини нису тих дана вођене борбе између Немаца и партизана и четника. Одмазда у Крагујевцу која је била извршена 20. и 21. октобра 1941. године, последица је напада партизана и четника на Немце који су се враћали из Горњег Милановца према Крагујевцу. При повратку у Крагујевац, Немци су на положајима Чачанског партизанског одреда код Враћевшнице поново нападнути и у стопу гоњени до села Љуљака, одакле су гоњење наставили крагујевачки партизани.

      Према званичном немачком податку у борбама са партизанима код села Љуљка укупно је погинула девет Немаца, а рањено двадесет седам; један од рањених је умро од задобијених рана. Тако се за одмазду, рачунало десет мртвих и двадесет шест рањених. По прокламованом окупаторском кључу одмазде, требало је да будет стрељано 2.300 Срба. Убијене Немце нападачи су и физички унаказили. Немци су погинуле и унакажене лешеве фотографисали и те фотографије донели шефу окупаторског Управног штаба у Београду, др Турнеру, који их је показао генералу Недићу и Димитрију Љотићу.

      Кад је генерал Недић био код Турнера да моли да се не шаље казнена експедиција „шеф Управног штаба, и сам блед и узбуђен, дигао се и из блока извукао је серију фотограгија које је баш пре тога примио.То су били снимци лешева немачких војника поубијаних код села Љуљка и потом страховито унакажених.“ Недић се и сам згрозио када је видео ове ужасне слике дивљаштва каквa никада српска војска у својој историји није починила.Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно скинутим, били су одсечени удови, трећи су били располовљени и доњи део трупа је био постављен са ногама у вис да чини Черчилово слово „V” – Victory (победа).

      Турнер је тада рекао Недићу и Љотићу: „Шта мислите шта би сада Фирер урадио када би ове ужасе видео? Овако нешто још се није догодило у Европи. То је чисто балканско дивљаштво. Не само сто за једног већ ово може довести да се одмазда још више пооштри.“ Турнер је даље рекао да су Хитлеру сви Срби исти, комунисти или некомунисти, који су сада уосталом заједнички напали немачку оружану снагу и ове ужасе починили. Турнер, на Недићеву и Љотићеву молбу, ипак, није ове фотографије са унакаженим немачким лешевима послао у Берлин, тако да нису ни могле доћи до Хитлера.Да су ове фотографије доспеле до Хитлера још више би се погоршало и онако тешко стање нашег народа у окупираној Србији.

      О приказу крагујевачке трагедије постоје три верзије; комунистичка, званична немачка, и она коју је дао Марисав Петровић у једном писаном извештају. „Борба“ у броју од 25. октобра 1941. године доноси да је у „Крагујевцу похапшено 2.000 људи и да се врше масовна стрељања. А „Борба“ од 15. новембра 1941. године доноси извештај о случају у Крагујевцу и вели да су Немци поубијали 5.000 мушкараца и жена. Даље у тексту се наводи да је укупно ухапшено око 10.000 људи.

      Исцрпан извештај о стању у Крагујевцу поднео је 20. октобра 1941. године, крајскомадант у Крагујевцу Бишофсхаузен (Bischofshausen). Даје се у почетку број мртвих и рањених Немаца (9 мртвих и 27 рањена). Даје исто тако податке о хапшењима, која су почела тек 18. октобра 1941. у касним вечерњим часовима.Прво су хапшења вршена по списковима. Ухапшени су сви мушкарци са списка и Јевреји и известан број комуниста, укупно њих 70. Пошто овај број ни издалека није одговарао броју 2.300, колико је требало стрељати, одлучено је да се потребан број прикупи хапшењем по улицам, трговима и кућама.

      Војска је претресла села Грошницу, Мечковац и Маршић при чему је одмах убијено 422 мушкараца, међу којима и један поп у чијем се црквеном торњу нашла скривена муниција. Да би се попунио број од 2.300 поново је наређено прочешљавање Крагујевца за 20. октобар 1941. године. Похапшени су сви мушарци од 16 до 60 година и одведени у логор.У извештају капетана Бишофсхаузена нигде се не спомиње учешће било којих српских органа ни у хапшењу становништва, ни у стрељањима. И иницаијатива и њено извођење дело су Немаца. Др. Ђоко Слијепчевић у својој књизи „Југославија уочи и за време другог светског рата“ пише да су Немци 20. октобра рано ујутро, око пет часова, блокирали основну школу где је био V Добровољачки одред, који се није могао појављивати изван зграде. Блокада школе трајала је све до 15 часова, тј. до завршетка рације.

      Марисав Петровић је заједно са Милошем Војновићем, који је дошао у Крагујевац са циљем да формира X Добровољачки одред, отишао до немачке Крајскомандантуре да се обавести о разлозима блокаде и сабирања грађана.

      У Крајскомадантури су дознали да је наређена одмазда за 10 погинулих и 26 рањених Немаца и да ће, због тога, бити стрељано 2.300 људи. Запрепашћени овом страшном вешћу Петровић и Војиновић одлазе до мајора Кенига, шефа казнене експедиције, који прек и љут, одбија да разговара са њима. У свом извештају Марисав Петровић пише: „На дан 19. октобра изјутра у читавом граду почела је рација. Немци су све мушкарце од 16-60 година похапсили и затворили у артиљеријску касарну код Сајмишта. Хапсили су све одреда; по кућама, на улици, у кафани, ђаке и професоре у школи, чиновнике из свих надлештва па и раднике који су радили на улицама и Леперници. Било је ухапшено преко 6.000 људи.“

      Немци су почели стрељање 20. октобра у 18 часова. Стрељали су групе од по 400 људи. Овде су били разни похапшеници и међу њима Јевреји и родитељи и фамилија оних који су у шуми. Стрељање је настављено и у току 21. октобра, сада су стрељања вршена у групама од по 100 људи. Стрељање је вршено док није подмирен број 2.300. Ни у хапшењеу, ни у извођењу на стрељање, а још мање у стрељању, добровољци нису имали никаквог удела. Када су се стицајем околности ту нашли, покушавали су да спасу што већи број људи. Немци су пристали да се из групе могу издвојити присталице генерала Недића. За сваког издвојеног морало се гарантовати, што је било и тешко и опасно, јер су Марисав Петровић и добровољци познавали мали број људи у Крагујевцу. „Као прво“ вели Марисав у свом извештају „спасавани су ђаци-гиманзијалци као и професори. Ту смо се морали претварати пред Немцима да сваког лично познајемо. Тај посао је ишао тако што смо од сваког узимали легитимацију, видели његово име и звали га по имену. Затим су извлачени радници. На трећем месту су се нашли они који су се тог дана случајно затекли у Крагујевцу … Затим смо извлачили оне испод 15 и преко 60 година старости. Такође смо се трудили да извучемо што више младих и здравих људи. На крају извучен је далеко већи број интелигенције него што је стрељан … Но опет истичем, све нисмо могли да извучемо.“ Од ђака нису могли бити спашени само они који су „носили комунистичку фризуру по којој су се познавали да су комунистички омладинци.“

      Марисав Петровић даље истиче да су добровољци тог дана морали много да се понизе пред окупатором, само да би што више спасили људи. Он истиче да су и неки Немци у овоме помагали, нарочито један подофицир који је био професор и знао мало српски тако да је служио као тумач. Нарочито је помогао у извлачењу ђака.Петровић признаје да су он и добровољци учинили, у настојању да спасу што више Срба, и једно тешко огрешење; наиме ухватили су довели око 200 Цигана и заменили их Србима.

    6. Лав Јеленовић - БИП каже:

      Само ћу да цитирам делове твојих коментара и биће довољно да се уочи парадокс.
      Прво цитат из твог другог коментара: „Војска је претресла села Грошницу, Мечковац и Маршић при чему је одмах убијено 422 мушкараца, међу којима и један поп у чијем се црквеном торњу нашла скривена муниција. Да би се попунио број од 2.300 поново је наређено прочешљавање Крагујевца за 20. октобар 1941. године. Похапшени су сви мушарци од 16 до 60 година и одведени у логор.“
      Цитат из твог првог коментара: „Već je jednom rečeno da je čast ništa drugo nego slobodna, prekrasna i plemenita duša: eto takav je bio i Rudolf
      *, svetski šampion mira i oličenje Arijevske volje. Neka njegova
      odanost i žrtva nikada ne budu zaboravljeni, jer pomalo je takvih ljudi
      kao što beše RUDOLF *..“

      То је та племенита душа која је одговорна заједно са осталим нацистима за одвођење и стрељање недужних људи између 16 и 60 година, а оправдање је одмазда за 10 убијених и 26 рањених ОКУПАТОРСКИХ војника који су се противзаконито нашли на туђој територији.
      За тебе је тај скот ни мање ни више него прекрасна и племенита душа. Скот који је оправдавао и подржавао убијање Срба од 16 до 60 година.

    7. Destroyer каже:

      Ево два парадокса одмах код тебе : Прво они који су одговорни за стрељања су КОМУНИСТИ јер су знали какву ће реакцију имати њихове акције, а други у томе што идаље верујеш комунистичким лажима да Срби и Руси нису Аријевци и да нису сматрани за Аријевце па ми молим те реци шта је ово : https://www.youtube.com/watch?v=y-UaKeYEOdE

    8. Лав Јеленовић - БИП каже:

      Комунисти могу бити одговорни зато што су довели у опасност своје сународнике, знајући да ће доћи до одмазде. Међутим то никако не аболира нацисте који су директно извршили злочин над недужним становништвом. То је исто као када би неки твој рођак упуцао неког криминалца јер му је упао у посед, знајући да овај има иза себе окореле криминалце спремне на све. Ти криминалци после поубијају тебе и комплетну фамилију без обзира што ти и остатак фамилије вероватно нисте ништа урадили и немате никакве везе са целим случајем. Рођак би био у том случају крив вама због непромишљености или због погрешног и неодговорног поступка, а ови криминалци би свакако морали бити осуђени на најстроже казне због хладнокрвног убиства. Они би свакако били злочинци.
      Тако исто и нацисти који су стрељали хиљаде људи од којих већина није имала никакве везе са нападима комуниста на Немце.
      Узгред никако не треба сметнути с ума и питање шта је тражила та окупаторска војска на територији Србије. Да ли ти то правдаш окупацију Србије и злочин над нашим народом? Можеш што се мене тиче да кривиш комунисте за изазивање овога, али из пушака су пуцали Немци ОКУПАТОРИ наше земље и то се не може ничим оправдати. Без обзира ко је подстрекавао на овај злочин, злочинац је непобитно и онај ко је починилац самог злочина.
      Што се тиче тога које су нације нацисти сматрали аријевцима, јасно је када се упореди статус Руса и Пољака који су били заробљени са статусом заробљених Енглеза. Сами Енглези који су били заробљени и имали прилике да сретну заробљене Русе и Пољаке о томе су сведочили.
      Поновио бих још једном што се тиче комуниста, да су они својим акцијама сигурно довели народ у тешку ситуацију. Такође су и пучисти на челу са Душаном Симовићем довели земљу и народ у смртну опасност. То су теме међу нама самима. Ја лично сматрам да је тај рат требало избећи на сваки могући начин. Мишљења сам да смо требали да се угледамо на Чехе. Међутим злочин страног окупатора који је потпуно нелегитимно починио бројна недела, почевши од варварског бомбардовања Београда 6 априла у раним јутарњим сатима (Недеља). па до свих осталих злочина никако се не може ничим оправдати.

    9. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Лаве, рекао си све што се треба рећи! Свака част!

  3. Profesor Ding-Dong каже:

    Oce i pederi da im se prikljuce u toj satanskoj ceremoniji?Idu zajedno ruku pod ruku!

Коментари су затворени.