Анализа: Масовна амнестија у Русији за 25 000 људи – ослобођене чланице групе Pussy Riot, тајкун Ходорковски, активисти Гринписа и други.

Руски председник Владимир Путин донио је амнестију, поводом 20-те годишњице руског Устава, која обухвата готово 25 000 људи. Амнестијом су ослобођене бројне особе о којима се последњих месеци пуно писало, нарочито у западним медијима, укључујући припаднице састава Pussy Riot нафтног тајкуна Михаила Ходорковског, 30 активиста Гринписа,  анти-владине активисте и друге.

Једна припадница Pussy Riot је одмах по пуштању из затвора истакнула како се ради о „Пи-Ар потезу“. То је посве јасно, кампања против Русије и затварања дисидената била је интензивна месецима, а Кремљ свакако настоји да поправи свој међународни имиџ пред одржавање Олимпијских игара у Сочију идуће године.

Надаље, очито је како Кремљ овим потезом жели спречити потенцијални распад односа са Западом – нарочито након става према Сирији и недавно Украјини. „Хладни рат 2“ можда се и настоји да наметне Русији, али Русија га упорно избјегава колико је год то могуће.

Без обзира да ли ова амнестија открива развој руске „Пи-Ар“ свести или се ради о аутентичном порасту толеранције према дисидентима, за Русију је ово важан и позитиван потез. Медијска слика у данашњем свету је кључан елемент међунационалних сукоба, Русија очито брзо учи колику важност имају медији, јер је већ дуже вријеме извргнута жестоким нападима, понекад оправдано, понекад посве неоправдано.

Повлачење у репресију потпуно би закочило међународни развој Русије. Москва ће стога морати да научибалансирати између одбране властитог суверенитета и толеранције за дисиденте.  Но, имајући у виду донекле неочекивану масовну амнестију, може се спекулирати како ће у будућности Русија ревидирати поједине законе који јој не иду нити на част нити у корист, док у исто вријеме мора устрајати на онима који су од неизмјерне важности као што је Путинова одлука да се оправдано страна удружења и невладине организације класификују као „стране агенте“ .

Русија је геополитички супарник уједињеним Западним земљама, стога не изненађује да је главна мета у организираној медијској кампањи. Претварање младих илегалистица из скупине Pussy Riot у некакве хероине је једна ствар, но истицање једног корумпираног тајкуна попут Ходорковског на исти начин је нешто сасвим друго – то је „прекомјерно медијско гранатирање“ Русије с покрићем и без покрића. Запад тиме губи веродостојност и кредибилитет чак иако је понекад и у праву и с аргументима прозива Русију.

Но, критика је јако ретко аргументирана у западним мас-медијима, већином се своди на обраћање масама у стилу „ми смо светионик правде, поштења и људских права, а Путин Русију води као Стаљин“. Pussy Riot је идеалан случај за анализу таквог примјера.

Случај Pussy Riot

Од свих споменутих случајева највећу медијску пажњу задобило је затварање припадница скупине Pussy Riot.

Медији су стали у наводну обрану слободе говора стварајући крилатицу како је „Путин бацио дјевојке у затвор јер су певале пјесму“, што је ригидна симплификација догађаја.

Чињеница јест да је актуалном поводу за хапшење претходио низ ексцесних и илегалних радњи које су на крају довеле до хапшења.

Циљ презентирања хронологије није давати морални контекст одређеним радњама, јер он сам по себи није битан и зависи од интерпретације до интерпретације – појединим људима су неке радње неморалне, другима су умјетност. Стога нема смисла уопште подржавати или осуђивати поједине радње јер тиме само прелазимо у „навијачку“ зону.

Но, оно што је бтно да се истакне је чињеница да су готово све радње у хронологији актуалног покрета уједно и илегалне, тј. забрањене државним законима. Опширна дискусија о државним законима још је једна тема о којој би се дало да дискутије, али је чињеница да живимо у свету гдје нас државе присиљавају да се држимо њихових закона – у противном нас очекују последице, тај концепт је сасвим јасан свима.

Притом морамо да истакнемо како „илегализам“ није ништа ново – илегалне радње у сврху политичке поруке стара су пракса која није на сцену ступила појавом скупине Pussy Riot. Још почетком прошлог века, бројни анархисти пригрлили су филозофију илегализма – дакако, често екстремнијег – као адекватног начина „слања поруке“, нарочито на простору средње Еуропе.

 „Хулиганизам“ је у сваком смислу једна блага подврста таквог начина политичког деловања, али морамо да прихватимо постојање и таквог врста изражаја – упркосчињеници да је с друге стране закона.

Но, они који се упуштају у такву врсту дјеловања, свесни су како њихове акције могу да доведу до санкција.

За вријеме наступа унутар цркве скупина је пјевала пјесму с много псовки, док су Патријарха назвали „сука“ (у пријеводу „курва“).

На крају, уз понеку инстанцу елемента порнографије и бизарности, говоримо о активизму који за циљ има привући што већу пажњу медија. Да ли ово спада у слободу говора и изражавања? Да, свакако, али због елемента попратних илегалних радњи – које су саставни дио самог чина – држава прописује санкције.

Пошто су све државе саме по себи репресивне и „илегализам“ као политички изричај кажњавају, поприлично је лицемјерно када једна држава оптужује другу за применуу репресије, а и сама је репресивна.

Сви ови наступи осигурали су групи Pussy Riot медијску експозицију, но, главни наступ који се обично цитира у западним медијима је онај који је везан за наступ у цркви. Искључивање горе наведене хронологије, читатељу се презентира поприлично погрешна слика наводног „панк састава“ који је „мало претерао“. Чињеница је да се ради о низу пријеступа и како је руска полиција реагирала тек на последњем.

У том процесу медији групу Pussy Riot одузимају есенцијалну политичку платформу, која је базирана на илегализму – и сукладно томе на потенцијалној судској казни – и претварају их у нешто што свакако нису, невине жртве осуђене само због музикее. Штовише, саме припаднице групе отворено признају да је илегалитет саставни део њиховог политичког наступа. У истом разговору истичу како Русија није нимало боља од Либије под Гадафијем или Северне Кореје под Ким Јонг Уном. Док руску економију називају „ужасном економијом базираном на природним ресурсима“.

Надаље, саме чланице Pussy Riot коментиришу масовну подршку западних музичара на овај начин: „Ласка нам, наравно, да Мадона и Бјорк желе да наступају с нама, али ми судјелујемо само на илегалним наступима. Одбијамо наступати у капиталистичком систему, на концертима гдје се продају улазнице.“

Поприлично је занимљиво како је елемент анти-капитализма готово потпуно изостављен у извјештавању Западних медија док је аугментиран искључиво анти-Путин став.

Притом треба нагласити како се код њих ради о политичком, а не глазбеном наступу. Музика је у овом случају поприлично само параван.

Уколико имате политички циљ супротставити се држави на илегалан начин, држава ће вас настојати првом правом приликом због тога и санкционирати. Када говоримо о држави, државним законима и државној репресији, онда не говоримо стриктно о Русији, већ о свим државама свијета.

За особе које се сунчају голе или у топлесу на обали реке Сене у Паризу, предвиђена је затворска казна до једне године затвора. У Пољској, само изговарање „богохулних“ ријечи може значити затворску казну до двије године. Примера је много, о простору Блиског истока да ни не говоримо.

Амнестија и епилог

Било је пуно говора о томе како су девојке из скупине Pussy Riot „финансиране“ споља те како иза њих стоје ове или оне интересне групе. Изгледа како ипак није тако, наиме, да јест, многи у Русији би то већ обзнанили, било би им у интересу да то обзнане. Прије ће бити да се ради о покрету који је адекватно медијски искориштен како би се преко њега извршио додатни притисак на Русију. Не би било ни први ни последњи пут, сетимо се младе Пакистанске Малале која је брзо претворена у „скројени“ симбол, а њена иницијална порука се губи.

Ако је Pussy Riot заиста почео као анти-капиталистички покрет темељен на филозофији илегализма, до данас је та порука посве изгубљена, преузета од стране либералног елитизма који је медијски довољно јак да многе ствари окрене у свом правцу.

Медији истичу како се „Путин престрашио“ активиста, што није баш тачно, анкете показују како је свега 15% Руса истицало да чланице Pussy Riot не треба казнити. Најистакнутији анти-владини покрети, изузев оних које покреће Комунистичка Партија, готово су сви про-западних усмерења, но актуална руска администрација не боји се њих јер  немају ни приближно довољну подршку у народу да би их могли да угрозе.

Москва очито брине и за свој углед у свету, знајући како је углед такођер једна битна компонента међународног успјеха. Запад ће да настави с нападима на Русију када год им се пружи прилика, једноставно „морају“, јер страхују како би се цели негдашњи Источни блок могао у наредним годинама – дубоко разочарани Западом – почети да окретати Москви, као и ових дана Украјина.

(Адванце)

Ознаке: амнестија, Владимир Путин, медији, Михаил Ходорковски, Русија, ”Pussy riot”