Прочитај ми чланак
Масовна култура редовно добија масу критика. Ипак, масовна култура само буја од ове критике, а Русија у томе данас није изузетак. Као резултат, масовна култура прети да сахрани руске традиционалне културне вредности, кажу неки људи, углавном конзервативни. Можда не би требало да се држе прошлости, можда да дају шансу новим трендовима, кажу други. Да ли је могуће утицати на ове процесе у савременом друштву?
После распада Совјетског Савеза, све што се традиционално називало „старим“ било је одбачено, не само из економског живота Русије. Радикалне промене десиле су се и у области културе. Манифестације популарне културе западних земаља, која је пре 20 година били предмет исмевања од стране совјетске пропаганде, пристигле су да постану нова културна парадигма новој руској стварности.
Телевизија је испуњена потпуно глупим риалити програмима, примитивним сапуницама, програмима посвећеним испољавању најнижих инстиката или потпуно ненаучним глупостима – бескрајним причама о ванземаљцима, видовњацима, патуљцима и џиновима…
Под притиском примитивне и једноставне масовне културе, академска култура спала је на само један канал руске ТВ под називом „Культура“ (култура). У ударним терминима, ТВ канали радије преносе сапунице и крајње досадне говорне емисије.
Руска кинематографија је била подељена у две групе: независни филмови, који „нису за свакога“ и филмови за биоскоп, публику, с филмовима Фјодора Бондарчука и Никите Михалкова. Током последњих неколико година, руски масовни биоскоп покушава да створи блокбастере. Међутим, скупи епски филмови који у Русији излазе један за другим не могу прићи психолошкој дубини многих совјетских филмова. Чак и ако обрађују важне теме историјског патриотизма, као, на пример, најновији филм Бондарчука, „Стаљинград“, некако успевају да угледају светло као плитки и артифицијелни урадци.
Неко би рекао да савремени руски филмски ствараоци покушавају да механички позајмљују стандарде холивудских и Оскарима награђених филмова и да их примене у домаћој филмској индустрији.
Руски музичари такође имају тенденцију копирања страних стилова. Оно што је добро за Америку или Енглеску – музички стилови који су настали у овим земљама – изгледају болесно када се директно пресаде на наше просторе. У принципу, може се рећи да је дистрибуција англосаксонских и америчких музичких стилова део опште експанзије коју ови народи успешно спроводе, можда чак и споредни ефекат тога.
Руска поп музика створена на западним матрицама треба да изгуби и губи. Међутим, постоје алтернативе овим стиловима, јер руска култура једноставно не може да делује ван својих јединствених и аутентичних стилова. Руске народне мелодије нису поставиле темеље ниједног популарног музичког стила и остале су код много малих школских хорова. Тако имамо руску музику која усваја црначку субкултуру, на пример. Испоставило се да није добро, што је разумљиво.
Говорећи о популарној музици, може се рећи да не постоји популарна музика у Русији. Што руска радио станица емитује углавном нема никакве везе са уметношћу музике. Током 90-их, нисте могли наћи истакнутог поп извођача, који би се могао назвати певачем и музичарем, а који је имао макар минимални вокални таленат. Данас, могуће је утврдити да је масовна музика потпуно деградирана. Само бука, бесмислене вибрације у ваздух и глупаве риме. „Не дај да одем, само што не залупим врата, дели кревет са мном, долети у моје руке“, пева популарни певач Стас Михајлов. Да ли се ово може назвати поезијом?
Руска поп музика је такође подељена на два главна правца: такозване „шансоне“ и стандардни тинејџерски диско „поп“. Подједнако деле преференце људи, али имају једну заједничку ствар: апсолутни недостатак музичког укуса. Зашто „затворска“ тема плени срца руских слушалаца? Ово је тема за другу дискусију. Оно што се не може игнорисати, чак и ако сте оболели од естетике „затвора“, јесте страшно понижење и у овој области. Русија нема другог Владимира Висоцког.
Добри вокали данас ником не требају: не постоји потражња за добром музиком – ТВ и радио станицама не треба то. Свиме доминира следећи принцип: што примитивније, боље.
„Не дозволите да ваша душа буде лења,“ Николај Заболотски је једном написао. Оно што се сада дешава у нашој култури се може описати као тотална ментална лењост. Телевизија и радио искоришћавају ову особину људске природе, потпаљују је и хране.
Зашто се ово дешава? Правда.Ру је питала Заслужног уметника РСФСР и Народног уметника Русије, Људмилу Сенчину, да подели своје мишљење на ову тему.
„Верујем да су музика и песма најмоћније оружје у добром смислу те речи. Али свако доба има своје оружје. За време Великог отаџбинског рата, написане су сјајне песме, али нећемо рећи да нам је потребно, не дај Боже, рат да има сјајне песме ? Музику диктирају околности, музика иде с временом. Музика одражава живот. Стога, тешко је кривити ауторе. Једноставно је другачија ера данас. Мислим да само родитељи и нико други могу образовати добар укус. Треба прочитати праве књиге са правим страницама, а не њиховe електронскe верзијe. Родитељи треба деци да покажу добре старе цртане филмове. Култура, образовање и укус – то све зависи од породице.“
Дакле, време је кривац. Који је главни циљ нашег времена? Ако је, током рата, све било само о победи, шта ћемо сада? Нажалост, основна данашња идеја је идеја финансијске добити – то је најважнија ствар данас. Капитализам деформише духовну сферу. Ова неправилност лежи у основи културних питања – бизнис замењује креативност.
Овај феномен се може посматрати и у области ликовне уметности. Многи професионални сликари, који су добили академско образовање, били су приморани да иду главним током, вештачки створеном уметношћу дилера. Уместо стварања лепе слике, уметници почеше да склепавају инсталације жица и смећа – јер се то рекламира, лакше је продати. Ко се усуђује да викне да је цар го?
Петар Толстој, ТВ водитељ и члан Јавне коморе Руске Федерације, за Правда.Ру је рекао:
„Популарна култура је производ намењен потрошачима. У принципу, разумљиво је због чега је успешна – сви ти ријалити програми, поп хитови – као брза храна у гастрономији – свако може то да једе. Квалитет брзе хране, наравно, далеко је од жељеног. Зашто не бисмо имали нешто пристојно и посебно ? Мислим да постоје такве ствари, али ми их не видимо, јер масовна култура наткриљује све.“
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – Руска странка
