Прочитај ми чланак

Масовно мироточење икона у Русији и Украјини (Видео)

0

rr

У више од десет манастира широм Украјине и Русије иконе светаца истовремено су почеле да плачу, а сузе су им видљиво црвене боје.

Забележено је да је и у време пред Октобарску револуцију, после којег су дошли на власт комунисти, који су  масовним убиствима и прогонима покушали да угуше православље у руским земљама, долазило до масовног мироточења икона у руским земљама.

Следи прилог са ТВ Русије.

 

(Православни видео, Србин.инфо)

7 коментара “Масовно мироточење икона у Русији и Украјини (Видео)

  1. слободан јарчевић каже:

    Вид
    Маливук

    из
    Невесиња

    СРПСКИ
    ПЛЕМИЋ ИЗ ИСЛАМА У ПРАВОСЛАВЉЕ

    Да ли знате
    људи свеколики,

    Србима се с
    неба знак указа,

    А указа на
    Сретење Бож’је,

    А то беше
    петнаестог дана,

    Фебруара доста
    хладњикавог,

    Двехиљаде четрн’естог
    года,

    У Цетињској
    цркви на Ћипуру.

    Пријатно јој
    звона зазвонише,

    Око цркве Срби
    окупљени,

    Свако лице
    осмех украсио,

    Свако срце игра
    од радости,

    А из грла момчадије
    бројне

    И из грла
    прелепијех мома,

    Српске песме
    умилно се вију,

    И птице их у
    горама чују.

    Пред цркву је
    частан човек стиг’о,

    Главом лично
    Махмут Бушатлија,

    Познат јесте у
    целоме свету,

    Вешт је послу
    кад се новац броји,

    А за градње
    великих мостова,

    Ил’ двораца
    чувених владара.

    Пред црквом се
    Махмут заустави,

    Око њега мали
    унучићи –

    Све дечица
    исламских имена,

    Један име
    Мехмедово носи,

    А другом је
    турско име Селим,

    Девојчица
    красна је Фикрета,

    А до ње је и
    прелепа Фата.

    Сад се њима
    Махмут обратио,

    Те божански
    ‘вако прозборио:

    „Унучићи,
    предрага дечице,

    Када крочим ја
    у цркву свету,

    Вратићу се
    коренима својим,

    Коренима златом
    опточеним,

    Од којих смо
    били отргнути,

    Отргнути пет
    векова дугих,

    Од кад нам је
    давни предак Станко,

    Мор’о узет’
    веру Мухамеда,

    Те оставит’
    своју драгу цркву,

    И у њојзи веру православну.

    И мор’о је,
    моја децо драга,

    Заборавит’
    своју Крсну Славу,

    Крсну Славу
    Светога Јована.

    А наш предак,
    тај несрећни Станко,

    Други избор
    није ни имао –

    Турци су му
    земљу заузели,

    Којом он је
    требао владати,

    Јер је рођен
    као Црнојевић.

    Породица
    владарска му била,

    Ал’ Србијом он
    завлад’о није,

    Јер му Папа
    помоћ’ није слао,

    Нити која земља
    католичка,

    Но је свака
    Турке помагала,

    Да би Турци
    могли завладати,

    Завладати
    сваком српском земљом.

    А Млечани, црн
    им образ био,

    С Турцима су
    Србију ломили!

    Поробили отоке
    јадранске

    И градове
    Которског залива,

    Па су јоште
    отели и Скадар,

    Свети Скадар
    престоницу српску,

    У којој су цари
    царевали,

    Српски цари
    седамсто година.

    Е тако је наш
    кукавни предак,

    Предак Станко
    остао немоћан.

    Да би спас’о и
    народ и пород,

    Прихвати се
    вере муслиманске.

    После њега
    стасаше потомци,

    А сваки је
    турскога имена.

    Многи од њих
    беше и везири

    Поред тога,
    паше и бегови,

    Међу њима знан
    је паша био,

    Тај чувени
    Махмут Бушатлија,

    Био јесте
    најславнији паша,

    Али су га Срби
    победили,

    А у тешкој бици
    на Крусима.

    То је било
    хиљадуседамсто

    Деведесет и
    шесте године.

    Тад му главу
    Срби одсекоше

    И пружише Петру
    Цетињском,

    Свети Петар
    сузе је пролио,

    Јер је знао ко
    је Махмут паша –

    Да је Махмут
    рода племенитог,

    Из владарске
    куће Црнојевић’.

    Због те муке у
    несрећи српској,

    Јер се Срби
    међусобно кољу,

    Проли сузе
    Петар са Цетиња,

    Проли сузе,
    помоли се Богу –

    Да се Срби
    сложе и помире,

    Без обзира вере
    које ли су.

    Моја децо,
    унучићи драги,

    Знајте ово и
    памтите добро –

    Од времена
    Црнојевић Станка,

    Када прими веру
    Мухамеда,

    То је било у
    шеснестом веку,

    Четрн’еста
    година настала,

    Попут њега,
    многи други Срби,

    Морадоше веру
    променити,

    Оставити златну
    православну,

    Заборавит’
    своју Крсну Славу,

    Те иконе својих
    светитеља

    Само чуват’
    негде замотане,

    На тавану, ил’
    подруму мрачном.

    Наш немоћни
    Станко Црнојевић,

    Тачно дана
    Господњег Сретења,

    Примио је веру
    Мухамеда,

    Те му данас
    помоћи морамо.

    А њему је помоћ
    неопходна,

    Јер је чезн’о
    он за вером својом

    И за Славом
    Светога Јована.

    Зато ћемо ми на
    месту овом,

    У Цетињској
    цркви на Ћипуру,

    Где су кости
    нашег славног претка,

    Нашег претка
    Иве Црнојевић’,

    Који Турке
    јесте побеђив’о,

    У савезу са
    рођаком својим,

    Са витезом
    српскога колена,

    А са славним
    бегом Скендербегом.

    Овде ћемо на
    гробу Ивана,

    Вратити се вери
    прађедовској

    И узети своју
    Крсну Славу,

    Своју славу
    Светога Јована,

    А ми ћемо и
    имена српска,

    Одабрати и
    дичит’ се њима,

    Свети отац
    Јовановић Обрен,

    Унеће их у
    матичне књиге,

    Те ће красит’ и
    потомке ваше,

    А потомке рода
    нам српскога“.

    Тако рече
    Махмут Бушатлија,

    Тако рече и у
    цркву крочи,

    На прагу се
    одмах прекрстио,

    А лице му сузе
    поквасише,

    Милоснице –
    сузе радоснице!

    Крст подиже
    отац Јовановић,

    А у Цркви указа
    се светлост,

    А та светлост
    без извора беше.

    Божаснка је, то
    је било јасно,

    Јер је свима
    срце испунила,

    Испунила и
    срећом и снагом.

    Како не би
    срећом испунила,

    Отуђени враћају
    се Српству!

    Ту одлуку на
    Цетињу славном,

    А у светој
    цркви на Ћипуру,

    Благослови
    митрополит добри,

    Митрополит целе
    Црне Горе

    И Приморја на
    Јадранском мору,

    Главом лично то
    је Амфилохиј,

    Из чувене куће
    Радовића,

    Који брани и
    народ и цркву,

    Српску цркву
    православну хоће,

    Хоће душман
    потпуно расрбит’,

    Ал’ то не да
    јунак Амфилохиј.

    Он подиже крста
    православна,

    Благосиља
    Махмут Бушатлију

    И рече му да
    виш’ Махмут није,

    Него да ће
    дични Станко бити,

    А презиме биће
    му предачко,

    Црнојевић зваће
    се од данас,

    Како су се и
    владари звали,

    А владари старе
    земље српске.

    Амфилохиј опет
    крст подиже,

    А подиже над
    дечицом златном.

    Упути им речи
    чаробнице,

    Које деца радо
    саслушала,

    А посебно
    сјајни дечак Мехмед,

    Чије име данас
    се промени,

    Промењено, те
    ће Милош бити,

    То је име
    највећег јунака,

    А славнога
    витеза Србије,

    Који уби
    турског цар Мурата,

    А у тешком боју
    на Косову.

    И Селим се мали
    обрадова,

    Амфилохиј њега
    обавести,

    Да од данас
    Илија ће бити,

    То је име из
    времена древних,

    Јер и Скадар
    звао је се Илиј,

    Друго име било
    му је Троја.

    А Фикрета мала
    поскакује,

    Радује се свом
    имену новом,

    Амфилохиј
    дарова јој име –

    Лепосава она ће
    се звати,

    Што ће сваки
    Србин разумети,

    Јер се није
    могло наслутити,

    Шта на турском
    значише Фикрета.

    Мала Фата
    запевуши тихо,

    Изненади све
    присутне она,

    Кад пољуби руку
    свештенику,

    А и руку
    Митрополитову,

    Па уз песму,
    прозбори им она:

    „Једна бака
    мени говорила,

    Да јој мајка
    Српкиња је била,

    А дошла је из
    босанске Фоче,

    Име њено било
    је Јелица.

    Хоћу, ето, да
    Јелица будем“.

    Амфилохиј
    помилова дете,

    И сузе му
    кануше из ока

    Изнад главе
    крст јој подигао,

    Јелица се свему
    радовала,

    Те запева тихо
    и предивно,

    Запевала „О
    Јело, Јелена…“

    У Цетињској
    цркви на Ћипуру.

    Пријатно јој
    звона зазвонише,

    Око цркве Срби
    окупљени,

    Свако лице
    осмех украсио,

    Свако срце игра
    од радости,

    А из грла
    момчадије бројне

    И из грла
    прелепијех мома,

    Српске песме
    умилно се вију,

    И птице их у
    горама чују.

    Невесиње, 18.
    април 7522 (2014)

Коментари су затворени.