Прочитај ми чланак

МЕДЕНИЦА:Одговор Дачићу на тврдњу да Срби на југу Космета знају да нису део Србије

0

Велиш, Дачићу, да Срби у енклавама одавно знају како нису саставни део Србије?!

Cаставни нису, није Србија раставна, већ су суштина, чвориште нашег корења, пупчаника, прве стопе и последњег удаха- све то у једном, сплетено баш тамо где ће Србија довека бити нераставна, но шта ви о енклавама знате?!

Нису Гораждевац, Ораховац, Грачаница, Велика Хоча… гета у које је сатерани Србље, већ делови раја из којих нико Србију прогнати не може!
Знаш ли, Дачићу, како је дивно зором стићи у Велику Хочу а она не спава- сабрала се читава у порти цркве, крај оца Миленка, па колко је гласа у њој пева “Удаде се, Јагодо…”, а песма бије о Шар- планину па ко талас преплави читаву Метохију, надођу од поноса, пркоса и радости Призренска и Пећка бистрица, раседла се Дрим, пропне и зарже ко вранац цара Душана!

Не знаш, да ишта знаш, да си кад озорио у Големој Очи будан би сањао та благословвена јутра довека!

Знаш, питах оца Миленка једаред: “Колико вас је у Хочи, оче”, а он погледа преко мене, претрча погледом читав метох немањићки па каза: “Много, сине, много! Нешто над земљом, много више под њом, али много! Све је то живо српство, сине, васкрсло и ми који се радујемо васкрсењу…”!

Јеси ли када стао пред остатнке виновода што је од Хоче водио до царског двора у Призрену?

Јеси ли кад био на литургији у рушевинама манастира у Зочишту (обновљен је, Богу хвала)?

Јеси ли се кад запитао зашто се зове Голема Оча, Дачићу?

Голема Оча- много отаца, свештеника и монаха!

Знаш ли колико је темеља цркава у Очи и колико још живих звоника, Богу хвала?!

Превише за једно село, али и нису подизане за једно село већ Србију читаву, да зна где су јој заветна тамјаништа и олтари!

Знаш, и данас се читавом Метохијом разлежу ти мирисни облаци тамјана, на далеко миришу Хоча, Ораховац, манастир Светог Козме и Дамјана, још клопара вино стромоглаво ка Призрену и…

Јел то зато што знају да одавно нису саставни део Србије, или оно што бесрамно потирете издајом- нераставна је Србија, НЕРАСТАВНА довека, па и кад векова више не буде трајаће држава и народ којег је под земљом више неголи на њој!

Схватите, мизерије људске, премало је вас невера на земљи да бисте издали веру под њом!

Што су за вас пуке хумке за нас су манастири! Задужбине сваког дома у Големој Очи, Ораховцу, Гораждевцу, Грачаници, Будисавцима, Белом пољу, Чаглавици, Старом грацком…да се свако може напити са бистрица, Ибра, Ситнице, Лаба, али да бистрице, Ибар, Дрим, Ситницу, Лаб нико не може понети у ведра!

У вашим главама су енклаве- гета, ви сте најстрашнији тамничари себе самих у издаји, али енклаве на пресветом Косову и Метохији нису ваш мираз за брак с крвницима, већ повој у који је Господ привио Србију по рођењу!

Нигде не свиће као над њима, нигде!

Дате ли те зоре ваш пламен издаје никада неће разгонити мрак над Србијом!

Вечни мрак, јер у тунелу издаје нема светла на крају, нити му има краја…

Извор: dvaujedan. wordpress. com

Објавио: pravda

Ознаке: , , , ,

11 коментара “МЕДЕНИЦА:Одговор Дачићу на тврдњу да Срби на југу Космета знају да нису део Србије”

  1. Вук, онај прави каже:
    09.08.2018. у 14:55

    НЕМИРНИ ДУХ СЛОБОДНЕ СРБИЈЕ- СВЕ О СРПСКОМ ХЕРОЈУ МАЈОРУ ТАНКОСИЋУ И ЛЕГЕНДАРНОМ ШАМАРАЊУ ВИНСТОНА ЧЕРЧИЛА У БЕОГРАДУ

    Легенда о њему ширила се Србијом током његовог живота. Млади официр, низак растом, срчан и бритког погледа, већ је током школовања показао бистрину ума, када је војну школу завршио пети у класи. Од тада почиње његова војничка, герилска и шпијунска каријера, о којој ће се, са страхом и поштовањем, причати на европским дворовима.

    Рођен је 28. септембра у месту Руклада, код Ваљева. Најпре је уписао гимназију, коју је напустио, да би школовање на Војној академији завршио 1901. године добивши чин потпоручника. Бунтован и бистар, запао је у око старијим официрима, који су веровали да је он прави човек за тајне задатке изван граница Србије. Били су у праву.
    Међутим на Танкосићеве одлуке нико није могао да утиче. Све је радио онако како је мислио, надахнут идејом свесрпског уједињења.
    Када су биле мартовске демонстрације у Београду 1903. године, краљ је послао војску да угуши демонстрације и да буде немилосрдна према народу. Одред којим је командовао Танкосић, урадио је супротно, а врхунац његове самовољне акције било је пребацивање организатора демонстрација на сигурно, у Земун, који је тада био Аустроугарска, па их краљ никада није ухапсио. Такође, неколико десетина студената, који су касније, након студија, заузели високе позиције, вечно ће памтити тренутак када их Танкосићев вод сакрио у пећину на Калемегдану, јер би били брутално пребијени од стране тадашње жандармерије, која се разочарана вратила у станицу.
    Током Мајског преврата, Воја Танкосић није имао лак задатак. Требало је да елиминише официре Николу и Никодија Луњевицу, браћу краљице Драге, који су се бахато понашали према српским официрима и војницима. Понижење је вратио понижењем, када им се пред стрељачким водом обраћао са „Ваше величанство.“
    Но, легенда о којој се и данас радо говори у Београду, везана је за британског новинара, касније добитника Нобелове награде за књижевност и премијера Винстона Черчила. Наиме, чувени архитекта Александар Дероко, који је направио пројекат за Храм Светог Саве, у својој књизи говори о несташлуку младог официра Танкосића. Тада млади новинар Винстон Черчил, написао је текст у коме Србе помиње у веома негативном контексту, а његов чланак је убрзо преведен и објављен у српским новинама. Читајући текст, Танкосић се заклео да ће му, уколико сретне „тог Винстона,“ налупати пар шамара.
    Судбина је хтела да годину дана касније, Черчил путује Оријент Експресом у Истанбул. Воз се зауставио у Београду на неколико сати, а и тада прецизне службе, обавестиле су официра у успону да је дошао тренутак да одржи своје обећање. Плаховит и храбар, пронашао је Черчила на улазу у Кнез Михајлову, где му је уз неколико шамара запретио да више не пише клевете о Србима. Будућег премијера Велике Британије од већих батина спасли су жандарми, па је уз званично извињење враћен на воз, којим је отпутовао у Турску.
    Током 1903. године, а и касније, формирани су четнички и комитски одреди, који су били претходница за ослобођење такозване Старе Србије (Косово и Македонија). Српска војска је незванично, у тајне акције, обучавала и слала добровољце да се боре против Турака и Арнаута. Међу првима, надахнут идејом, отишао је и Танкосић, који је предводио герилске јединице против Турака са великим успехом. С обзиром да је тамо ишао тајно, униформа тадашњих четничких јединица није била пожељна у Београду, али се Танкосић током одсуства намерно шетао улицама Београда, отворено показујући припадност тајним герилским јединицама, што није било по вољи ни политичара, а ни војске. Међутим, њега никада није интересовало шта мисле други, него се водио својим личним идеалима до краја живота.
    О том периоду његовог живота, када је већ постао урбана легенда предратног Београда, писао је Станислав Краков.

    „Мали, неугледан, велике гргураве косе, у кратком тесном капуту са пасошем и изгледом трговачког помоћника, који је дошао да сазна цене жита, Танкосић није могао да сакрије челични бљесак из немирних очију“. Такође, за њега је, између осталог рекао, да „у своме маленом стасу носио џиновску снагу рушења и стварања.“
    Након битке код Велике Хоче, у којој су четници победили Арнауте, легенда о тада већ војводи Танкосићу испредала се широм Балкана. Постао је храбри герилац ког, како су говорили, неће метак. Пошто су непријатељи према његовим војницима били сурови, он је ту суровост враћао, а најгори је био према издајницима, према којима није имао милости. Своју кућу у Београду и двориште у улици краља Милутина, претворио је у војни логор, где се спремао војнички пасуљ и где су се окупљали регрути, добровољци, политичари, песници и идеолози. Иако је често био прек и самовољан, мало је њих који су му се супротстављали.
    Када је Влада Србије одлучила да постави Стојана Протића за министра војног, Танкосић је ускочио у његов фијакер и напоменуо му да се не игра са ватром, јер војска не воли да им цивил буде заповедник. Но, Протић није био једини министар са којим се сукобио. Због благог става према Бугарској, министру Миловановићу је пришао код хотела Москва са поруком да „пази шта ради, јер ће га појести мрак,“ наводно се Пашић жалио да га је Танкосић хватао за гушу, док је српски конзул у Грчкој добио „добре батине.“ Посланика Мишића, који га је критиковао у скупштини, позвао је на двобој, до којег није дошло, а многи опасни момци Београда повлачили су се пред њим.
    У тренутку када је Аустроугарска анкетирала Босну, Танкосић је 1908. године основао организацију Српска народна одбрана. Поред црнорукаца, тајни члан ове организације био је и песник Јован Дучић, који ју је касније водио у Америци до своје смрти. Циљ организације, како је писало у статуту, био да ради на јачању витешког духа и физичке регенерације српског народа, оснивањем и помагањем стрељачких дружина и гимнастичких организација. Наравно, тако нешто је било само за јавност, али је то био својеврстан регрутни центар, који је за кратко време окупио око 5000 чланова добро обучених за ратовање у условима герилске борбе.
    Незадовољан државном политиком, краљем и министрима, заједно са својим пријатељима, сличних карактеристика, 1911. године оснива организацију „Уједињење или смрт“ која је познатија под називом Црна рука. Иако је Апис био вођа, Танкосић је често радио на своју руку, што му Апис никада није замерио. Обучавао је добровољце, са којима је ишао на Косово да ратује против Турака. Приликом преговора са арнаутским вођом Исом, који му је дао „бесу“ да неће нападати његове јединице у борбама, отео му је два сина, као залог за обећање, што је било понижавајуће за највећег албанског војсковођу.
    Почетак Првог балканског рата, војвода Танкосић дочекао је жељно, на фронту, у првим редовима. У своје добровољачке јединице, чији је камп за обуку, самоиницијативно, направио у Прокупљу, примио је најбоље војнике, искључиво добро обучене, а колико је строга селекција била говори чињеница да је само 10 процената добровољаца примљено у четнике. Међу одбијеним добровољцима био је и Гаврило Принцип.
    План српске војске је био да Танкосићеве јединице прођу иза леђа Турцима и сачекају њихов напад на регуларну српску војску, па тек онда да делују. Но, војвода није послушао наредбу своје команде. Одмах је, директно, кренуо у борбу, па се са сигурношћу може рећи да је он започео Први балкански рат. Касније се испоставило да су црнорукци добили информацију да Бугари и Грци преговарају са Турцима, што га је уплашило да ће рат бити одложен, па је одлучио да преузме ствар у своје руке. Српска команда није имала избора, а убрзо је Танкосић, на челу својих јединица умарширао у Приштину.
    У наредним годинама, успешно је гасио побуне по Косову и Македонији, а без договора са Аписом и осталим црнорукцима, поново на своју руку, наоружао је младобосанце и помогао им у атентату на Франца Фердинанда.
    Чувени Ултиматум, који је Србија добила од Аустроугарске 1914. године, у једној од десет тачака, садржала је две тачке које су се односиле директно на Танкосића, а који је, иначе, био на сталној мети њихових служби. У другој тачки се наводи захтев за гашење Српске народне одбране, док у седмој Аустругарска тражи неодлагано хапшење мајора Воје Танкосића.
    Србија није имала другог решења – мајор је ухапшен, али се група његових четника окупила испред затвора, па пуковник Анђелковић обавештава српску команду „Без Танкосића његов одред не може да се употреби у борби, а не може ни да се распусти без употребе силе.“
    У тренутку када је почео Први светски рат, Танкосић је ослобођен, а његове заслуге у у наредним борбама подсећају на епске битке. Већ прве ноћи рата је спречио да Београд падне у руке Аустроугара. Његов одред, у коме је једно време провела и Милунка Савић, борио се у свим биткама, имао и огромне губитке, али губици су били сразмерни незапамћеној храбрости.
    Погинуо је 1915. године, код Трстеника, када се његов одред, који је штитио одступницу српске војске која се повлачила, сукобио са бројчано јачим непријатељом. Његова последња наредба била је „За мном, ко хоће да погине.“
    Аустроугари су, након освајања, ископали тело војводе Танкосића и фотографисали га, а фотографије је објавила Аустријска, Мађарска и Хрватска штампа уз наслов „Крај Воји Танкосићу, демону светског рата.“
    Након рата, његово тело је сахранила породица на Новом гробљу у Београду, где се и данас налази. На гробу су уклесани стихови:
    Венац бесмртне славе
    српска ти вила плете,
    над твојим гробом, Војо,
    комитске плачу чете.

Коментари су затворени.