Прочитај ми чланак

МЕЂУСРПСКИ СПОР: Западнодрински Срби су издали Србијанце због Турака и Тита

0

draza mihailovic knez lazar s_n

Народна пословица гласи: „Какав народ таква и власт“. Супротно од ове повесне народне изреке избацили бисмо модерну пост-совјетску аксиому управо дијаметрално супротне корелације: „Каква власт такав и народ“.

Аксиому као карту на коју игрју „Велики Брат“ и његова сабраћа након пада Берлинског зида новембра 1989. г. – поставиш демо(но)крате на власт у својим каубојским колонијама и решио си проблем до следећег подизања Берлинског зида.

У вртлогу ове игре нашла се и Србија како пре тако и након државног удара са улице од 5. октобра 2000. г. Бити уз Мајку Русију или маћеху Европу питање је сада. Приволети се ил „Царству небеском“ ил „Царству земаљском“!? С једне стране фатаморганско европско „златно теле“, с друге стране трајно валидни морални принцип звани „Косовски завет“ и савест пред Русијом која се жртвовала ради Србије тачно пре сто година када је због ње ушла у Велики рат. На жалост, херцегбосанско-монтенегријанерско-прекодринска колонија Република Остатака Србије је ипак коначно признала шиптарску терористичко-нарко Респубљику Косова са фуснотом и као „награду“ за овај „светокосовски“ чин добила 1. марта 2011. г. и званични статус „кандидата“ за улазак у Европску Унију. Датум пријема у пуноправно чланство овог европског клуба се очекује након признавања неовисности Санџака (у коме легално маршира СС Ханџар дивизија) и Војводине са фуснотама или без њих небитно је.

Vladislav Sotirovic-2013-259x300
О АУТОРУ

Владислав Б. Сотировић је председник Комитета
Политичког форума аутохтоних Срба Србије
www.pfass.info
[email protected]

Цивилизацијска величина једног народа, етничке групе или појединца у моралном и квалитативном смислу се огледа баш у одлукама донесеним на временско-повесним прекретницама, тј. онда када треба изабрати између „Царства небескога“ или „Царства земаљскога“. Другим речима, онда када колектив или индивидуа треба да се определи између небеске моралне узвишености и вечне истинске победе с једне стране или овоземаљског „златног телета“, моралног суноврата и бескрајног повесног пораза с друге.

У светској повесници су ретки примери етноколективног овоземаљског самоубиства у круцијалним историјским прекретницама зарад морално-небеске чистоте, вечне колективне победе и душевног мира који дарује једино Господ својим саможртвеним изабраницима. Одрећи се материјално-прагматичких повластица (реалних или фатаморганских) које нуди „Царство земаљско“ зарад колективне или индивидуалне моралне саможртве које захтева „Царство небеско“ је најтежа одлука коју један колектив или појединац може да донесе, али се баш у тој одлуци огледају и схватају цивилизацијска узвишеност или варварско поринуће оних који овакву прекретничку одлуку морају да донесу.

Део српске нације са простора Шумадије, Поморавља, Косова и Метохије – тј. средњевековних области кнеза Лазара Хребељановића и Вука Бранковића – се од, вероватно, свих других нација и/или њихових корпусних делова у светским оквирима у повесном пресеку разликује, али пре свега узвишено одскаче, управо по одабиру „Царства небескога“ уместо „Царства земаљскога“ и то онда када није било треће могућности за одабир, ако такве треће могућности стварно и може да буде.

Онда када се морало бирати бити или нација или колонија, или човек или кмет, или Господ или неверник српски народ је са својих централних повесно-националних области – Шумадије, Поморавља, Косова и Метохије – те прекретничке 1389. године, као и касније година 1941.−1945. српски народ са простора источно од Дрине, на пред послатом ултимативном „књигом“ од стране (азијатске и Еуро-немачке) Империје својим одабиром нематеријалног и морално чистог „Царства небескога“ постао нацијом, човеком и Господом.

Део српског народа је тада, предвођен кнезом Лазаром Хребељановићем, Вуком Бранковићем и Чича Дражом Михаиловићем, одбацио „златно теле“ отоманске азијатске и рајховске европске уније, одбацио златнике из стамбулских и берлинских „Структуралних фондова“, одбацио да учествује у крсташком походу против Трећег Рима – Москве и одбацио да му се Отаџбина сведена у границе Смедеревског санџака/Београдског пашалука назива „Србијом“ са или без фусноте. Српски народ из централне Србије је тада, те 1389. и 1941. г., показао и доказао и себи и другима да је пре свега слободна нација а не колективна феудална раја која се продаје за златне дукате и друге овоземаљско-фарисејске бенефиције. Срби централних српских области, тј. источно од реке Дрине, су тада као нација свима показали и доказали да зарад „златнога телета“ неће да ударе ни на мајку ни на брата нити да дозволе да зарад златних фондова им газде које шаљу „књиге“ своде Отаџбину у државне границе Бизмарковог пашалука из 1878. г.

На жалост, део српског етнолингвистичког колектива (нације) западно од реке Дрине се у оба ова случаја повесних прекретница година 1389. и 1941. није показао достојним „Царства небеског“ па чак ни припадности српској нацији. Наиме, познато је да су херцегбосански Срби издали србијанске Србе у Боју на Косову 28. јуна 1389. г. – у боју који је требао да буде свеопшти српски бој за националну слободу, независност и идентитет читавог српског националног бића. Међутим, у самом боју против азијатских Османлија су фактички учествовале углавном трупе кнеза Лазара Хребељановића из Шумадије и Поморавља и војска Вука Бранковића са Косова и Метохије.

Из „јуначке и пресвијетле“ Црне Горе није дошао нико док је краљ српске Краљевине Босне Твртко Први Котроманић на Косово Поље послао малобројну војску под командом херцеговачког велможе генерала Влатка Вуковића. Овде је битно истаћи да је управо херцегбосански краљ Твртко, који се 1377. г. крунисао за Краља Срба и Босне, претендујући тако да уједини све српске земље и народ под краљевским скиптром своје Босне, и то на гробу Светога Саве у Милешеви, био и у националној и у моралној обавези да са својом воском и својом личношћу предњачи у одбрани Српства на Косову и да управо он буде тај који ће можда чак и остати без главе у току битке а не кнез Лазар који никада није имао икаквих претензија да буде ујединитељ свих Срба и свих српских земаља.

Међутим, титуларни Краљ Босне и свих Срба је на Косово послао мизерне трупе, тј. само један једини одред. Да зло буде још веће, у току саме битке, и то у њеној одлучујућој фази, када самопроглашени султан Бајазит креће са својим крилом у пробој ка србијанском центру да реши исход читаве битке управо Херцегбосанац Влатко Вуковић безразложно  изводи своју херцегбосанску војску из битке – војску која је управо и стајала на Бајазитовом путу ка српском центру – и тако омогућава Бајазиту да разбије главницу српске војске и реши бој у своју корист.

Graphic Beli Andjeo
ВАЖНО

Сви ставови изнети у овом чланку нису аутоматски и ставови редакције СРБИН.ИНФО.

Херцегбосанац Влатко Вуковић се вративши преко Дрине у своју Отаџбину чак послужио и ноторном лажи известивши свога краља Твртка да је хришћанска армија добила битку над неверницима а он се са боја вратио након његовог срећног завршетка и то као победник. Стога је и сам Твртко разгласио по Европи велику хришћанску победу над Турцима муслиманима.

Ипак, ко је стварно добио битку је врло брзо постало јасно па је стога у наредним деценијама Херцегбосанцима било нужно да некако „појасне“ ову чињеницу а са себе да скину љагу издаје и неверства. То се урадило тако што се у тзв. „српске народне јуначке пјесме“ косовског и покосовског циклуса, а које су спеване на „најчистијем“ српском језику херцеговачког изговора (херцеговачка ијекавица) убацује мотив издаје Србијанца Вука Бранковића, а не правог издајника Херцегбосанца Влатка Вуковића!

Дакле, испада на основу херцеговачких гусларских појања да је Србијанац Вук Бранковић издао своју сопствену феудалну област на чијем терену се бој и водио а самим тим и своју Отаџбину Србију!

Ипак, историографија зна поуздано да се у овом случају ради о подметању „кукавичијег јајета“ обзиром да је прави издајица Херцегбосанац Влатко Вуковић који се чак безобразно вратио у своју Отаџбину преко Дрине и то, ништа ни мање ни више, него као „победник“.

Овде је неопходно напоменути и још три врло битна повесна детаља у вези са учешћем херцегбосанске стране у Косовском боју 28. јуна 1389. г.:

• Херцегбосанац Твртко Први са својом званичном владарском титулом Краљ Срба и Босне те 1389. г. је након боја у својим писмима Трогиру (1. августа 1389. г.) и Фиренци (два месеца касније) представио ту наводну победу хришћана над неверницима као своју личну не спомињући уопште Србијанца Кнеза Лазара да је у самом боју и учествовао! Међутим, повест зна да управо Херцегбосанац Твртко Први није дошао на Косово да и лично брани народ чији је титуларни владар био нити је послао на Косово неке значајније трупе.

За разлику од њега, србијански кнез Лазар се није никада китио титулом владара свих Срба као што је то радио Твртко који за те своје Србе фактички не само да није ништа урадио у одлучујућем повесном тренутку већ је његова војска била и главни узрок пораза српске националне војске у самом боју. Неспомињање учешћа Србијанца Кнеза Лазара у боју на својој сопственој земљи, тј. држави, а камоли његову мученичку погибију, представља можда и главну карактеристику неморалне личности Херцегбосанца Твртка Првог који не само што масно лаже читаву Европу о стварним повесним фактима већ се буквално кити туђим перјем да би нешто касније његови сународници кроз стихове лажно пребацили сву кривицу издаје за национални пораз преко Дрине, наравно у туђу кућу.

• Сам краљ Твртко Први није учествовао у боју на Косову нити је тамо, као што би се очекивало, послао иоле значајније војне трупе. Уместо самога себе тамо је послао један одред војске под командом свог генерала. На основу расположиве архивске грађе знамо и зашто: био је заузет освајањем приморских далматинских градова. Дакле, Херцегбосанцу Твртку је у најкритичнијем тренутку читаве повести српске нације било много важније да опседа далматинске градове како би их освојио и укључио у своју Босну него да преко Дрине на Косову Пољу спашава читаво Српство чији је номинални владар и био!

Да зло буде још веће, ти далматински градови су могли да се освоје и касније и са те стране босанској краљевини није претила никаква опасност за разлику од Косовског боја где се радило бити или небити и то сада или никада. Твртко не само да се издавао за владара свих Срба већ је и један део територије Србије окупирао и укључио у своју босанску државу па је и стога био обавезан да је брани од иноверних освајача што он није учинио. Оно што јесте учинио било је да је једноставно Србијанца кнеза Лазара пустио низ воду прекрајајући повесне чињенице након боја и проширујући границе своје сопствене државе на далматинском приморју на уштрб судбине Србије. Ипак, сам Кнез Лазар видевши шта му је Твртко послао као „помоћ“ (да још једном ође не спомињемо шта (ни)је на Косово послала преколимска „браћа“-Црногорци) није одустао од „Царства небеског“ предводивши знатно слабију србијанску војску на Турке (1:5) свесно жртвујући свој живот за „Крст часни и слободу златну!“

• Чињеница је да краљ Твртко Први исходом битке није био уопште угрожен за разлику од кнегиње Милице и Стефана Лазаревића који су били први на удару да искусе плодове Бајазитове војне победе на Косову (и херцегбосанског издајства). Сам Вук Бранковић, набеђени „издајник“ у Косовском боју, је ратовао против тих истих Турака које је наводно издао 1389. г. све до 1392. г. када је изгубио Скопље и све територије јужно од Шар планине. Тада је био присиљен да постане вазал Муратовог сина Бајазита, новог османског султана, и да му наравно плаћа харач.

Osmansko carstvo 1580 godine

Не треба заборавити и то да је након покоравања Босне (1463. г.) и Херцеговине (1482. г.) од стране Османлија и то без неког великог војног отпора (на територији Босне и Херцеговине није било никаквог „Косовског боја“) исламизација на читавом Балкану (заједно са Албанијом) управо била најбржа и најефикаснија управо на територији Тврткове Краљевине Босне. На основу извештаја турских путописаца (нпр. Евлије Челебије) читава половина херцегбосанског становништва је прешла на ислам за само 100 година отоманске власти. Сама Херцеговина постоји под тим именом као посебна феудална област од 1448. г. тако што је локални хумски феудалац Стјепан Вукчић Косача (синовац Сандаља Хранића) отказао послушност босанском краљу и прогласио се за независног „херцега од Светог Саве“ али у савезу са отоманским Турцима владајући све скупа Херцеговином од 1435. г. до 1466. г.

Да се такође потсетимо да Турци нису никога присилно терали на „турчење“, тј. на промену вере, већ су у случају конверзије на ислам нудили разне фискалне и цивилне повластице (није се нпр. плаћао „харач“ и могло је да се напредује у цивилној и војној служби све до положаја Великог везира и Капудан паше). Дакле радило се о добровољном „продавању вјере за вечеру“ а корени ове масовне прекодринске конверзије се могу наћи у издаји Влатка Вуковића на Косову 1389. г. када је можда и он купљен од стране Турака као и у чину отцепљења Херцеговине од Босне од стране Стјепана Вукчића Косаче који се ослонио на Турке продајући тако и част и идентитет и Отаџбину.

Ако су овако поступале њихове вође, укључујући и неке краљеве Босне након Тврткове смрти 1391. г. и претенденте на босански трон, бирајући без скрупула „Царство земаљско“ место „Царства небеског“ обичном прекодринском народу није остало много да размишља пред добрим овоземаљским понудама од стране отоманских власти тим пре што је опште познато да се „Царство небеско“ неможе нити јести нити пити док са друге стране отомански „Структурални фондови“ стоје као дневна реалност само их треба искористити.

Нешто слично се догодило и за време Другог светског рата када су се Брозове јуришне фаланге на Србију попуњавале углавном од стране прекодринског елемента чији је матерњи изговор био ијекавски, тј. исти онај на коме су спеване ноторне лажи о издаји вере, части, идентитета и Отаџбине Србијанца Вука Бранковића на Косову 1389. г. Да се потсетимо да аустроугарски каплар за сво време рата пре освајања и окупације Србије октобра 1944. г. у њој самој није имао скоро никаквог упоришта, тј. подршке, из које је био избачен новембра 1941. г. потурајући месни србијански „Раднички батаљон“ да изгине на Кадињачи како би се он са остатком  присталица извукао жив и здрав и повукао назад преко Дрине одакле је и дошао.

У домаћинску Србију се вратио са „Шестом личком“ и „Десетом крајишком“ дивизијом у јесен 1944. г. окупиравши је и третирајући је као буквално „непријатељску земљу“ што је она у ствари и била у односу на његов партизански покрет и његову комунистичку идеологију. Међутим, исто као и у случају потурања „кукавичијег јајета“ од стране херцеговачке ијекавске народне јуначке поезије за националну издају на Косову 1389. г. Србијанцу Вуку Бранковићу, овом приликом победничка прекодринска титографска историографија подмеће то исто „кукавичије јаје“ националне издаје и сарадње са окупатором у Другом светском рату 1941. г.−1945. г. управо Србијанцу екавцу ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу који је на основу оваквих лажних оптужби коначно и стрељан од стране прекодринских ијекаваца 1946. г.

Исто као и у случају прекодринских конвертита за време отоманске власти и у току Другог светског рата и након њега мотиви за прекодринску подршку фалангама Јосипа Броза Тита су истоветни: „продавање вјере за вечеру“. Исто као што су Османлије нудиле разноразне овоземаљске повластице за конверзију у ислам тако је и комунистичко руководство КПЈ и НОВ и ПОЈ нудило земљу, имања, фабрике, станове, кредите, бесплатна школовања, безвизна путовања по Еуропи и свету за чин издаје своје сопствене нације и Божијег „Царства небеског“ како за време рата тако и након њега. Као и у случају Косовског боја тако је и у случају окупације земље и борбе за њено ослобођење у току Другог светског рата пронађен „издајник“ с друге стране Дрине како би се стварна издаја са своје стране Дрине пребацила на другог и његову Отаџбину која је преко на Дрини ћуприје.

И овде се повест понавља још једанпут на тлу Србије: као што су херцегбосански муслимански Срби конвертити били главна ударна песница турског султана у гушењу Првог и Другог српског устанка на тлу Србије 1803. г.−1815. г. (Ранкеова „Српска револуција“) тако су прекодрински Срби титоистички конвертити одиграли одлучујућу улогу у борби против равногорства Србије у последњој фази Другог светског рата. У тој освојеној, окупираној, изтитоисаној и раздраженој Србији прекодрински конвертитски елемент је остао на власти све до данас са новим задатком у новом 21.-ом столећу: утеривања Србије у Европску Унију и НАТО пакт и то по цену губитка њене матичне територије – Косова и Метохије и врло вероватно Рашке/Санџака – дакле, управо оне земље коју су херцегбосански војници Влатка Вуковића издали на Косову Пољу 1389. г. вративши се преко Дрине у своју Отаџбину на ловорикама лажне победе, чојства и јунаштва.

На основу повесних докумената знамо да је херцегбосански краљ Твртко разгласио по Европи велику и сјајну хришћанску победу на Косову Пољу у којој је наводно турска страна доживела тоталну катастрофу јер се ретко ко жив из битке извукао за разлику од босанске војске која се кући вратила готово нетакнута. Србија и њени Срби су данас на истој повесној прекретници као и њихова сабраћа у доба часнога кнеза Лазара Хребељановића и Вука Бранковића.

Коме царству се добар део српског етноколектива приволео у новонасталим повесно-војно-политичким условима након пада Берлинског зида 1989. г. показао је и доказао и себи и другима још 2008. г. када је читавих 40% етно-Срба из Остатака Србије гласало за бриселско „златно теле“ и то два пута (председнички и парламентарни избори). Апсолутно је тачно (без обзира на све дневнополитичке политикантско-терминолошке флоскуле) да су и председнички и парламентарни избори те 2008. г. били „повесни“, тј. прекретнички када се српски етнокорпус из Клинтон-Соланиних Остатака Србије нашао пред алтернативом: одбацити послату „цареву књигу“ преко херцегбосанског везира Сарајлије Бориса Тадића и тако се саможртвовати небеским идеалима и пре свега сачувати образ и лични и национални или се цару увући под скуте и крцкати средства из разноразних „Структуралних фондова“.

Без обзира на све постизборне марифетлуке са прављењем парламентарне владајуће (Ђинђић-Слобине) коалиције под вођством херцегбосанског Сарајлије Бориса Тадића (данас још једног Херцегбосанца Александра Вучића и то родом из околине усташког Бугојна), остаје чињеница пред Господом и небеским косовским и равногорским јунацима да је скоро половина бившег Лазаревог и Чичиног народа изабрала ипак „Царство земаљско“ по принципу што је сигурно, сигурно је.

Качење те судбоносне 2008. г. јавних транспарената на Панчевачком мосту (северној граници „Србије“ бриселског Београдског пашалука) типа „Стоп сепаратистичком статуту“ је на жалост била само бледа слика задњег трзаја издатог Лазаревог и Дражиног „Царства небеског“ зарад „Царства земаљског“ у Бриселу као што је и тада новоотворена војна база Београдског пашалука „Југ“ у околини Лесковца са хотелским смештајем за српске „војнике“ са четири звездице доказ да ти исти „Југовићи“ неће ићи у бој за „Царство небеско“ па чак ни за овоземаљско Косово и Метохију већ да ће служити за парадне функције бриселског „Царства земаљског“ (нпр. 14. октобра 2014. г. у Београду приликом поседе Председника Владимира Путина) тим пре што је тзв. „Војска Србије“ по својој ефективној и бројчаној моћи сведена на ниво ловачког друштва са ватрогасном опремом.

Наравно, није лако одбацити „златно теле“. Ни оно право ни оно фатаморганско. Много се овоземаљског у том случају губи. Многе се овоземаљске радости и материјална уживања неће искусити. Али, уколико један етноколектив изабере белошенгенски безвизни режим за „Еуропу“ уместо почасне пропуснице за вечно Господње „Царство небеско“ такав етноколектив ће остати само народ али неће постати и нацијом, бар не до неких следећих избора. Другим речима, избором „Царства земаљског“ српски етноколектив се неће бар у моралном смислу уздићи од нивоа кметовско-феудалних себара из Душановог Законика до нивоа Срба са Косова Поља и Равне Горе. Тако ће учење српског конвертита Анте Старчевића и њему сличним хрватским правашима-усташама о робовском подријетлу Срба (servus = роб) коначно бити и потврђено и то од стране самих Срба.

Један је био Кнез Лазар и један је био Чича Дража. Бар ће остати записано у повесници „Царства небеског“ да су србијански Срби бар два пута у повести смогли снаге као отаџбински колектив да од себе направе нацију за разлику од већине овоземаљских народа који ће остати само народи али ништа више од тога. Два пута није много али је ипак нешто! Стога је српски етноколектив источно од реке Дрине за разлику од већине народа бар два пута у небеској повесници заслужио да буде називан од стране Господа Србима што га и квалитативно-цивилизацијски дистанцира од овоземаљских себара или конвертитске фукаре. На жалост, призната независност шиптарског Косова са фуснотом од стране прекодринског Београда у фебруару месецу зарад добијања статуса „кандидата“ за пуноправно чланство у Европској унији 1. марта 2012. г. је само доказ да пост-Дражина титоистичко-прекодринско-преколимска Србија има на претек кандидата за добијање статуса фукаре.

(koreni.rs)

227 коментара “МЕЂУСРПСКИ СПОР: Западнодрински Срби су издали Србијанце због Турака и Тита

  1. Т. Горски каже:

    Тако је Брате „Србин-Шумадинац“.
    Могу они лајати колико им је воља, МИ ЗНАМО КО СМО И МИ НЕМАМО ПРОБЛЕМ СА ИДЕНТИТЕТОМ.
    Живио !

    Србин из Републике Србске. с.р.

  2. Nenad Mitrovic Mitra каже:

    Pogani izrodu, naše zemlje zapadno od Drine se nazivaju posljednim bedemom Srpstva da ne govorim da su milioni morali da stradaju kako bi današnja Srbija opstala. Vlatko Vuković je došao sa vojskom koja je brojala od 20 000 do 30 000 vojnika i jedan je od rijetkih vojskovođa koji je preživio bitku i doprinijeo pobjedi našoj na Kosovu i Metohiji (svi srednjovijekovni zapisi tvrde da smo mi pobijedili, a to što se uči posljednjih 100 godina nikog ne zanima).

    1. The POLICRATICUS каже:

      Ајде јаране прекуцај тај усташки текст на изворну српску ћирилицу која се користи у Србији и на овом српском порталу па се јави поново. Иначе, пази мајкуму, Кнез Лазар из Србије изгуби главу на Косову, а босански шмекер дође кући и жив и здрав и то са читавом војском. Дошо човек на излет за викенд у Србију па се вратио кући нетакнут. Неможеш ногу да уганеш док си на излету. У старој Спарти су такву фукару ко Босанац Вуковић убијали на лицу места – вратиш се жив и здрав кући из крваве битке. Зна се о чему се ради.

    2. Т. Горски каже:

      Како ти знаш да је са читавом војском, да ли те је то РаРа научио или је ту било још учитеља,
      Џаба вам је труд, Срби остају Срби а ви гледајте шта ћете са собом а наше бриге ми ћемо бринути.
      М`рш!

    3. ШУМАДИЈА каже:

      Да ти можда ниси погани изрод наше земље са ове стране Дрине? Ако ти се несвиђа ваздух у Србији врати се назад на Озрен

  3. The POLICRATICUS каже:

    Опште питање за Србенде преко Дрине: у Другом светском рату ко је ишао у партизане усташе Јосипа Броза Тита? Срби сове или с оне стране Дрине? На крају рата ко је побио 100.000 Срба из Србије након „ослобођења“ па онда одвалио Косово и Војводину од матице Србије, а преко Дрине направио Велику Крватску? Срби домаћини из Шумадије или 5 личка и 10 крајишка? Ајмо Србенде плајваз у руке па чекамо одговоре

    1. Милош каже:

      Па мој Деда је из Источне Србије отишао у Партизане и ратовао по Босни и Хрватској. Ко је побио? Питај ти оне који су нас ујединили са Хрватима, Словенцима, Македонцима и Муслиманима 1918. и свели доминантност српске популације на испод 40% у једној великој држави међу доказаним „братским“ народима. После онаке демографске катастрофе због губитака у рату да нас уједине са народима који су нас већ до тада мрзели је ЛУДИЛО ЧОВЕЧЕ! Последице тога су КАТАСТРОФАЛНЕ! Како је могуће да смо пристали на такву лудост, уместо да смо зграбили наше вековне српске земље и као у доба кнеза Часлава да имамо све Србе у једној српској држави.

    2. Милош каже:

      Ти политичари и из краљевске породице су индиректно побили и узроковали НДХ масакрирање Срба. Отуђили су се од народа својом бахатом владавином, као што и ови данас владају и довели до тога да се људима огади живот, а да наши непријатељи добију још веће надахнуће да нас покољу у Другом светском рату! Ту је главни проблем човече!!! Није проблем у српском народу где год он био, већ у српским политичарима који су живели краљевски и згртали богатства на рачун наше будућности и наших живота… Ту лежи гнездо гамади! А ти што пљујеш Србе преко Дрине наносиш нам огромну штету у ионако лошој ситуацији!

    3. The POLICRATICUS каже:

      Битно је да прекодрински Срби не пљују по Србима из Србије. То што си написао није тачно јер су Срби из ГДХ могли да бирају између српских четника и усташких партизана. Добровољно су изабрали ове друге јер су им комесари обећавали имања и куће по Србији ако победе.

    4. Т. Горски каже:

      Марш копиле усташко !

    5. www.pfass.info каже:

      Сиктер фукаро туђмановска!

    6. ШУМАДИЈА каже:

      Познато је да су највеће усташе-кољачи били управо такви као ти: конвертити

    7. Т. Горски каже:

      Извини, да ли си ти ово говно што се представља као The POLICRATICUS“ или си неко друго, као што кажеш ?
      Ако си већ до те мјере глуп па не разумијеш шта си у ствари рекао, а став ти се може видјети и из овога што си написао, онда би требао да „испечеш прије него што изречеш“.
      ГЛУПАНЕ ЈЕДАН, можеш руку под руку са овим идиотом овдје који се већ огласио.
      Знам такву врсту нељуди, спремни сте продати све до чега је честиту човјеку стало и то не за „шаку долара“ него за 20 сребрењака.
      Преиспитај се мало гдје си то „заглибио“!!!

    8. Т. Горски каже:

      Каква си ти глуперда,
      но срећа ти је да те дијели даљина од мене иначе би добио такву „врућу“ плеску да ти никада не би пале на памет да серендаш као ово горе.
      Мрцино једна погана, ти немаш ни С од Србина и немој да се кријеш иза честитог имена „ШУМАДИЈА“.
      Кад помислиш да изговориш то име, прво мораш устати па га онда изговорити а не крити се иза тако финог и честитог имена.
      М`рш стоко погана!!!

    9. Милош каже:

      И шта кажеш за нашег славног четника Момчила Ђујића. Ја га искрено више ценим него Дражу, јер је ипак овај услед НДХ и усташије узео Шмајсер и одбацио мантију зарад живота српског народа. И он је вероватно рачунао на стан у Београду? Али шта није тачно!? Да су српски политичари у Краљевини Југославији били бахати и одвратни као и ови данас!? Па јеси ли читао од Арчибалд Рајса „Чујте Срби“? Прочитај човече опет и ајде ме онда демантуј!

    10. The POLICRATICUS каже:

      Тај Ђујић је дао титулу четничког војводе једном Шешељу па је онда повукао. Све је речено. Иначе Ђујић се борио тамо где се и родио и живео као што и треба и свака му част на томе, а не ко смрдљиви Шешељ који је дошао у Србију из Босне да потура муда за бубреге.

    11. Милош каже:

      Добро, ја Шешеља као политичара сам гледао више као зајебанта. Иначе је урнисао хашку инквизицију, која је била створена да наметне готово сву кривицу за рат Србима, и ту је Шешељ одиграо маестралну улогу и то има огроман психолошки и морални значај као 10 Вуковара. А за ово остало се слажемо.

    12. The POLICRATICUS каже:

      Поента Шешељијаде у Хагу је да је намерно пуштен од стране Запада да пљује на сва уста примитивним речником како би се сви на свету смејали примитивним Србима за које се он номинално издаје

    13. The POLICRATICUS каже:

      Ујединио нас је ЦРНОГОРАЦ Александар Карађорђевић – рођен 1888. г. на смрдљивом усташко-монтенегријанерском Цетињу. Сам се изјашњавао као Црногорац (мемоари Францускиње Клод Елан). А о твом деди боље да некоментаришем (српски домаћин у Брозовим партизанима!!!! ГОСПОДЕ ПОМИЛУЈ!)

    14. Милош каже:

      Мемоари поменуте Францускиње, су озбиљно историјско штиво. Но, није битно. Мајка му јесте била Црногорка, али, ако се сматрао и Црногорцем – што је легитимно, што је онда мегаломански хтео државу са Хрватима и Словенцима, пошто су Црногорци учествовали са Србима јуначки у Балканским Ратовима, чак и у Другом Балканском Рату, када нису имали своје интересе, па чак су и давали и бранили одступницу српској војсци у Мојковачкој битци 1916. И сад одједном, пошто је Црногорац хтео је да се свети Србима због победе у рату 1918. године? Значи не ваља ти логика! Он хтео ВЛАСТ, ВЛАТ и само ВЛАСТ и МОЋ, и то нам је дошло главе.

    15. The POLICRATICUS каже:

      И тај Аца је у Југославији створио ОГРОМНУ и УЈЕДИЊЕНУ своју Црну Гору са све Метохијом, Дубровником, Стоном и делом Херцеговине – тачно онако велику какву је хтео Петар Други Петровић Његош 1848. Та Ацина уједињена Црна Гора се од 1929 до 1941 звала Зетска бановина. Е сад иди па види на колико делова, тј. бановина, је тај исти Аца растурио Србију. Иначе је Аца уклонио Србина из Србије Николу Пашића из Србије крајем новембра 1918. г. (послао га је у Париз) како би могао сам да прогласи уједињење заједно са Србином Светозарем Прибићевићем из Загреба. Краљевина СХС је масло загребачких Хрвата и Срба заједно са ђетићем са Цетиња Ацом. Срби из Србије се ту ништа нису питали. О Брозовој Титославији да и не говоримо

    16. Милош каже:

      Краљ Никола је био у егзилу после 1916. и није могао више да се врати у Црну Гору, јер је очигледно сметао апсолутној доминацији нашег Краља. Како да примири и привуче Црногорце који су се већ вековима скоро самостално борили за своју државу и имали своју владарску династију, него да им да проширену банију, али под врховним вођством Краља Александра. Све је то прљава политика и такве ствари су нам дошле главе. Значи овде је реч о последицама и ефектима таквог једног лудила код нашег Краља. Уводећи диктатуру, и готово апсолутну власт њему заиста није било битно колко ће бановина имати краљевина Југославија. У овоме и јесте бит целе приче, а то је да се зарад положаја, пара и моћи продају све што је крваво стечено у ратовима. За такву ситуацију нажалост није само Краљ Александар крив већ и подоста велика камарила тадашњих српских „интелектуалаца“ и политичара.

    17. The POLICRATICUS каже:

      Није НАШЕГ краља, него ЊЕГОВОГ унука регента Србије и СВОГ зета краља Србије. А и краљ Никола је за себе прича. И он и његов зет побегли из својих краљевина ко… Краљ Петар је бар са собом повео 150.000 војника који су 1918 пробили Солунски фронт, а Никола ниједног. Црногорци нису пробијали никакав фронт 1918 него су чекали да им падне плафон на главу. Успут су прогласили у Подгорици „уједињење“ са Србијом, а грађани Србије се нису питали ништа.

    18. Милош каже:

      Могли су одмах да се предају 1916. године када се српска војска повлачила, уместо тога су нам бранили одступницу и победом код Мојковца 1916. су разбили Аустроугаре и дали нам времена да довољно одмакнемо. Па, сад, то је друга прича зашто није хтео да придружи Црногорску војску Српској. Али барем је задржао војску Аустроугарске да не сустигне српску војску. Између династија Петровић и Карађорђевић односи нису били сјајни. Победничка Србија 1918. је имала већи утицај у Црној Гори него сам Краљ Никола и то је створило већи број присталица уједињења него оних који су били за независност. А вала Црногорци тада нису имали толики проблем са својим индентитетом као што имају многи данас међу њима. Већина њих се сматрала Србима.

      Влада Србије је 15. октобра 1918. основала Централни извршни одбор за уједињење Србије и Црне Горе, дакле није баш како кажеш, јер је ипак Влада Србије све послове спроводила око уједињења.

    19. Прекодрински Србенда каже:

      срамота је да такви као ти себе називају Србима! крај таквих „срба“ не требају нам душмани са стране!

    20. Т. Горски каже:

      Ово је брате Прекодрински Србенда, примитивни провокатор и несрбин.
      Из уста Србина овакве бљувотине немогу изаћи, јер Србин значи бити човјек и људина а не гњилеж као овај несретник који не зна шта ће од себе јер је изгубио коријен и не зна ко је у ствари.
      Живио !

    21. bih каже:

      jel genocid u prijedoru

  4. The POLICRATICUS каже:

    На жалост, након читања коментара на чланак долази се до поражавајућег закључка да је аутор текста апсолутно у праву. Иначе, све тзв. „патриотске“ српске портале админују и редактују управо пречани а и на исте долазе углавном њихови земљаци (што би Босанчероси рекли „земе“). У коментарима на жалост није изнет ни један једини доказ да аутор текста није у праву јер на жалост јесте, а то прекодрински Срби из разумљивих разлога неће да признају. У сваком случају, хвала редакцији за објављивање чланка без обзира на разлоге.

    1. Т. Горски каже:

      Марш олошу усташки, мислиш да ти то може проћи.

    2. The POLICRATICUS каже:

      Сиктер балијо изметбеговићска!

  5. ужасипромискуитета каже:

    Ово говедо да се прибележи, па кад дође време, заједно са политичком олош елитом, педер-активистима, кучкама у црном и осталим бабама и уседелицама што су крв пили и пуштали по Србији, на тешки доживотни кулук, да одраде дуг отечеству и оперу душу здравим физичким радом који има лековито својство да хлади мозак и бистри мисли.

    1. www.pfass.info каже:

      Ти си већ убележен као Брозов-Ђинђићев усташа. Не брини

Коментари су затворени.