Прочитај ми чланакЖртва злостављања и силовања у рату у Босни и Херцеговини, Слободанка Младић била је заробљена у Сарајеву са својим сином од 15 година, а злочинац који се иживљавао над њом осуђен је првостепеном пресудом на 10, а другостепеном на шест година затвора.
Младићева каже да је из заробљеништва које не би могла ни највећем непријатељу да пожели изашла после годину дана са сином, који после свега што је тамо преживео и видео није могао да издржи, па је свој живот окончао самоубиством.
Младићева је у исповести за „Еспресо“ поделила своје муке, и оно што је преживела.
– У заробљеништву су сви били брутално нападани, пребијани, остављени без хране и воде, а онда су их терали да иду и на принудни рад у том стању. Мој син од 15 година ишао је да копа тунеле и пробија путеве за муслиманску војску, како би они могли да прођу туда. Срби су били њихови живи багери, јефтина радна снага, нису им давали ништа, понекад парче хлеба. Не може се испричати, а дај Боже да нико то не доживи. Довољно је било Србин да погледа њихову жену, она је жртва, а он је крив што је жив.
Све је почело када су јој обили и покрали стан. Пријавила је обијање стана, а онда су дошли и одвели јој дете од 15 година, па су дошли по њу, да им објасни како јој је стан обијен.
– Онда су ме затворили, па осудили да сам имала радио станицу, да сам била снајпериста, свашта су измишљали јер не можете бити прави, здрави, а бити у затвору. Била сам у заробљеништву годину и један дан. Ни тај један дан не могу да заборавим. Син ми се прикључио војсци у Републици Српској, и 95. је погинуо у својој 22. години живота. Иза њега је остала жена и двоје деце – прича Младићева за „Еспресо“.
A, онда, како каже је почело свашта да се дешава.
– Силовали су. Мене су лично силовали. Не знам како да вам објасним то. Прво нисам причала о томе, јер ми је старији син погинуо 95. године. Млађи син је био са мном, вероватно је знао шта се дешавало. Сви наши који су били затворени знали су шта се дешавало тамо. Није нико гледао, али су знали. Ја сам била на стадиону, па у гаражама испод неких небодера, па у недовршеној згради где је мој муж од солидарности добио стан, у који никада нисмо уселили, јер сам баш ту била по подрумима, где сам робовала са сином. Не знам зашто човек у тим ситуацијама не може да проговори, можда да су била женска деца далеко пре бих проговорила о свему томе. Једноставно сам се стидела својих синова – рекла је кроз плач Младићева.
Она се стидела у име других, оних који су чинили таква монструозна дела, за која су мало осуђени, а неки су прошли без икакве казне. Пресуде за муслимане и Хрвате су мале, а, како каже, ако би Србин само погледао муслиманку добио би огромну казну.
– Мене је силовао Заим Лаличић. Он је за ово дело добио шест година на крају, а да не помињем да је и убијао, и ко зна шта све друго радио. Нисам никоме ни могла да се пожалим у затвору, како да га пријавим кад је мени дете ту? Нису могли да ме зову Слободанком због Милошевића, ни Младићком због генерала Младића. Онда су ме звали „жутом“. Како да се ја пожалим управнику или било коме другом кад је мени дете ту. Они су ми говорили „води рачуна, теби је син ту“ – прича дрхтавим гласом Слободанка.
Међутим, силовања и монструозно понашање у заробљеништву, погибија једног сина није једино што се Младићевој десило. Син који је био у заробљеништву са њом, после свега што је преживео, убио се у 34. години, јер није могао да се избори са собом и свим што му се дешавало у рату. Иза њега је остало троје деце о којима она води рачуна.
